„…rasprostiralo se i drugo, a to je: stid od rada….“
Svetozar Marković: „Srbija na Istoku“
Odlukom Evropske unije 19. decembra 2009. godine za građane Srbije, Crne Gore i Makedonije ukinute su vize za putovanja po zemljama Šengenske zone. Ta mera proizvela je u Srbiji dvojako dejstvo: svetovne vlasti su upotrebile svu medijsku silu da je pripišu sebi kao uspeh, dok je predstavnik duhovnih vlasti, doskorašnji v.d. patrijarha, mitropolit Amfilohije Radović, rekao da ga je „pomalo stid“. Tako je Srbija ponovo pokazala da nije bez osnova u njenom grbu dvoglavi orao čija svaka glava gleda na suprotnu stranu, ali telo ostaje nedeljivo.
Želja jeste, nije pravo,
Političke, dakle svetovne, vlasti potrudile su se da stupanje na snagu odluke o ukidanju viza pretvore u još jedan doček Nove godine u skupštini Beograda sa sve vatrometom i ispraćajem pedesetočlane ekspediciju i potpredsednikom vlade Božidarom Đelićem, u ulozi srpskog Amundzena, u istraživački pohod po evropskim gradovima. Dominatan utisak članova ekspedicije, po povratku, da su građani EU „drugačiji nego što smo ih zamišljali“ – prijateljski, predusretljivi i radoznali, otkriva koliko je efikasno usađen strah od spoljnog sveta kojem kao bismo, ali i ne bismo, da pripadamo. S druge strane stoji i omalovažavanje odluke EU, jer je „pravo na slobodu kretanja elementarno pravo“, pa dakle nismo dobili ništa. Sloboda kretanja ptica i divljači regulisana je brojnim propisima, postoje vazdušni i zemaljski koridori za njih, a za ljude su regulisane prepreke, a ne sloboda. Od vremena stvaranja nacionalnih država ljudi su se morali oprostiti od „prirodnog“ prava na slobodu kretanja.
Jedan od najozbiljnijih pokušaja da se pravo na slobodu kretanja definiše šire i jasnije u Univerzalnoj deklaraciji ljudskih prava seže u 2003. godinu kada je u Peruđi održana skupština „Organizacije naroda“ na kojoj su učestvovale delegacija iz stotinu zemalja i kada je upućen u tom smislu zahtev OUN. Naime u 13. članu Deklaracije piše da: „Svako ima pravo na slobodu kretanja i boravka unutar granica svake države“ što ne podrazumeva kretanje bez viza i drugih ograničenja između različitih zemalja. Od tada postoji pokret „The Free Movement“ koji je 9. decembra prošle godine uputio ponovo apel Ujedinjenim nacijama da slobodu kretanja definiše bez mogućnosti ograničavanja. Kao jedna od četiri osnovne slobode zapisano je to pravo u Rimskom sporazumu 1955. godine, da bi bilo kodifikovano i primenjeno tek stupanjem na snagu Šengenskog sporazuma marta 2005. godine, ali samo za građane zemalja koje su pristupile Šengenu. Prošle godine je, međutim, Italija u vreme zasedanja G-8 na njenom tlu, suspendovala na 10 dana Šengen, dokazujući da ni u okviru tog sporazuma pravo nije neograničeno. Najnoviji talas terorizma i antiterorizma tu temu odlaže unedogled. Mi smo se provukli u poslednjem času. Evo zašto: prilikom posete Izraelu, prvih dana januara, makedonskog predsednika su upozorili da Al Kaida ubrzano i obilato finansira stvaranje svog centra na Balkanu. Zato će vize za Bosnu, Kosovo i Albaniju ostati „ad calendas grecas“.
Vratimo se Srbiji gde nije lako razgraničiti dokle seže država, a odakle crkva. Predsednik države, na primer, otišao je na Kosovo da se moli Bogu za Božić, pokušavajući tako da trapavo demonstrira srpski (crkveni ili državni) suverenitet i na toj teritoriji. Vredi podsetiti da crkvena strana srpske medalje, doskora oličena u mitropolitu Amfilohiju, ima sledeće mišljenje o ukidanju viza: „ Evropa je u dubljoj duhovnoj krizi, nego što mi koji joj pomalo bezglavo hrlimo možemo i da naslutimo/… /Svojim tektonskim duhovnim poremećajima (Evropa) se sve više opredeljuje za zemaljske vrednosti, a ne za carstvo nebesko /…/ Ako Srbija ne može da ponudi razvijenu ekonomiju i fabrike, može da ponudi svoje svetosavsko i svetolazarevsko opredeljenje“. Kako u jednoj od internetskih biografija ovog mitropolita piše da mu ime Amfilohije na grčkom znači „dva voda vojske“, a dodajem da reč amfilogija znači – spor, protivrečnost, onda se moglo očekivati i burnije njegovo reagovanje.
Na jednom forumu Blica, o religiji, dr Bogić Vraneš, nazvao je mitropolita Amfilohija srpskim Homeinijem. Zasmetalo mi je, pa sam uzeo ponovo u ruke Homeinijevu knjigu „Vladavina islama“, koju su mediji nazvali „Homeinijev Mein Kampf“ i uverio se da je iranski verski lider bio mračna, ali ozbiljna i konzistentna ličnost. „Oni su još uvek iza nas u pravu na ljudsku sreću – piše Homeini za Zapad – iza nas u širenju moralnih vrednosti, i iza nas u stvaranju duhovnog umesto materijalnog progresa“. Po sadržaju sličnost je nedvosmislena, ali bez onih ačenja sa „bircuzima“ i ovozemaljskim i nadzemaljskim carstvima o kojima Amfilohije govori. Mitropolitova politička poetika ima sigurno sledbenika više nego što je puna sala Kolarca u kojoj je govorio i gde su ga iz prvog reda pomno slušali Koštunica, Samardžić i Bećković. Ta imena srećemo i u proglasu „200 intelektualca“ za Referendum protiv ulaska u NATO. Ne trpim vojsku, rat, silu, pa prema tome i NATO, ali sam siguran da bi ulazak u tu organizaciju odagnao kod naših suseda strah od Srba, čija je istorija puna ratovanja – provocirala je, istina bila i provocirana, da bezglavo uskoči u 4 do 5 lokalnih i 1 do 2 svetska rata. I drugima i nama NATO treba kao garant ili tutor da ćemo se ponašati shodno pravilima civilizovanog sveta i zaboraviti da smo „gord ratnički narod“. Jer kad se društvo raspilavi u kafani i danas odjekne ono: „I ope’ će, i ope’ će, ako bude sreće“. Ako od toga može da me spase NATO, ja sam za njega.
Inače, žarko bih voleo da znam šta misle v.d. patrijarh Amfilohije i njegovi sledbenici o internetskim porukama Oca Joila, jer on je danas internetsko agitpropovska zvezda SPC. Razumni i jezicima obdareni monah Sava iz Dečana, popularni „Sajber-Sava“ to više nije. Pravoslavnom čovečanstvu Joil poručuje sve što zatreba: o pušenju, o Sai Babi i vračarama, o čudima Sv. Vasilija Ostroškog, uz maksimalni domet u pouci o Darvinu. To valja čuti, a nije teško, na internetu je. To kako je „majmunu kad se istego da dohvati bananu, nešto krcnulo u leđima, a oni ga odma’ proglasiše čovekom“. Takav nivo samouverenog neznanja bliži se potrebi za psihijatrom. Radoznalost me je svojedobno vukla pa sam slušao i čitao populističke anglikanske propovednike, smirene katoličke sveštenike, mudre rabine i zadrte uleme. Dakle, ne govorim na pamet kad tvrdim da je Otac Joil neponovljiv. Sklon sam, otuda, da saosećam sa pametnim pravoslavnim sveštenicima u njihovom manjinskom stidu.
U međuvremenu Srbija je dobila novog patrijarha, episkopa niškog Irineja (Miroslava Gavrilovića) i dočekala ga većim nadama nego strepnjama, budući da je alternativa bila nedvosmisleno mračna. Jedan od protivkandidata episkop Irinej (Bulović) bački, rekao je da su svi odani novom patrijarhu, da je ovo bolji izbor nego da je on sam pobedio i onako uzgred mu izdiktirao šta od njega očekuje pobeđena strana: od načina bogosluženja, do odnosa sa državom, nepopustljivosti oko Kosova, uloge crkve u društvu, o borbi protiv izopačenosti… Nade u novog patrijarha pobudila je njegova izjava o dobrodošlici Pape na proslavu 2013. godine u Nišu, a strepnje neki minorni detalji. Na primer da je 2002. godine kao izaslanik patrijarha Pavla na pomenu srpskim vojnicima sahranjenim na vojnom groblju u Sofiji u jednom danu napravio je tri ekscesa. Dva na samom groblju zbog toga što je vojni ataše svoj govor završio rečima: „Slava im!“ – to je komunistička izmišljotina, to SPC ne priznaje; što je svirana himna, na šta mu je stavljeno do znanja da je u pitanju državna, a ne crkvena ceremonija i na ručku zato što je služeno mrsno jelo u petak. Kažem da je to nevažno, kao i njegov komentar godinu dana kasnije na pitanje kako uvoditi nastavu religije u škole kad nema predavača, na šta je konstatovao da može svako da im priča šta hoće, kad ta deca i onako ništa ne znaju. Iz ovoga se da naslutiti samo lični karakter, a ne i institucionalno opredeljenje.
Moussaka people
Postoji u briselskom žargonu termin „Musaka“ za one što muvaju na sve načine samo da ne urade ono što se od njih očekuje. Dugo, vrlo dugo, srpska strana nije davala dovoljno argumenata, koji dokazuju da je ispunila zahteve za Beli Šengen, a istovremeno je preko medija dizala dreku kako nas Evropa mrzi i ne želi. No to je u sferi tehničkih, a suštinska pitanja nas vraćaju na nejasnoću kad se upitamo kakva je to država, koja je njena teritorija, koliko stanovnika ima, kakva su prava građana (odnosno manjina), kakve su sklonosti ka kriminalnom i politički ekstremnom udruživanju u njoj. No, nekako je to sve prebrođeno, a lično verujem više kao eksperiment, da bi se isprobalo hoće li otvaranje vrata Evrope pomoći da se konačno pokrenu procesi modernizovanja, ne samo ekonomije nego i shvatanja stanovnika. Ako je tako, onda je Marfijev zakon da se do pravog rešenja dođe tek pošto se isprobaju sva pogrešna, na mestu.
Evo na koja shvatanja stanovnika mislim: potkraj protekle godine agencija Ipsos Strategic Plus objavila je rezultate ispitivanja javnog mnenja po kojima se 62 odsto ispitanika – a ako je uzorak dobro određen to bi moglo biti blisko stavu istog procenta ukupnog stanovništva Srbije – ne slaže se sa hapšenjem i izručenjem Karadžića sudu u Hagu. Ako pomislimo da je to posledica težnje da mu sudi njegov narod, grešimo, jer 55 odsto ispitanika smatra da Karadžić nije odgovoran za zločine. Još eksplicitniji je stav ispitanika o Mladiću, čiji masakr građana u Srebrenici, koji ne osporava čak ni Dobrica Ćosić (u prepisci sa Nikolom Koljevicem), inspirator nacionalnog čistunstva, koje je iz teorije skliznulo u praksu etničkog čišćenja. Dakle, 64 odsto ispitanika smatra da Mladića ne treba hapsiti, a 56 odsto čak da nije ni odgovoran. To ispitivanje pokazalo je da u odnosu na rezultate iz 2001. godine raste broj onih koji ne veruju da je Sarajevo bilo bombardovano 1.000 dana. A u tumačenju stoji zaključak da „Narod oseća neiskreno evropejstvo vlasti te zato nema promene mentaliteta“. Sve to znaju dobro i oni u Briselu, pa ako ne uzimaju kao limitirajući faktor onda je to zato što žele da pokušaju još jednom da privole većinu građana Srbije evropskim pogledima i civilizacijskim standardima. Ma koliko se Srbija (znatan deo njenih političkih i verskih vođa) opirala integrisanju u Evropu, mesto naše zemlje je u Uniji, ne ni zato što „oduvek geografski tu pripada“, niti zato što „zaslužuje više nego neki drugi“, pogotovu ne zato što je „demokratska“, već zato što je van EU – Srbija njena neprekidna smetnja, ako ne i pretnja.
Sudbina proevropski orijentisanih intelektualaca i političara u Srbiji nije nikada bila ružičasta, a umela je da bude i vrlo okrutna. Dositej Obradovića, kao pravi mislilac evropskog tipa, nije doživeo ono što zaslužuje – veći uticaj na obrazovanje i intelektualni korpus svojih sunarodnika. Prigodno sada služi kao poštapalica lukrativnim „proevropejcima“. Drugi primer je Marko Nikezić, najveći evrokomunista na Balkanu, čije su rušenje sproveli Nikola Ljubičić i Draža Marković, pa su nacionalisti pevali: Od Tople pa do Ravne Gore / Svud su straže Nikole i Draže/. Treći primer je Zoran Đinđić, koji je ubijen, jer je hteo da zemlju ubrzano približi Evropi. Nacio-mafijaškim principom „omerte“ (zakona ćutanja) nikada nije saznat nalogodavac ubistva, pa Đinđićeva smrt leži na savesti cele nacije. Sažet i jasan istorijat propalih modernizacija u Srbiji dala je Latinka Perović u zborniku „Promene vrednosti i tranzicija u Srbiji“ (Izdavač: Institut društvenih nauka 2003). Ne uspevam da odolim jednom argumentu, koji to strogo uzev zapravo nije. U filmu „Una“ Miše Radivojevića (iz 1985. godine) glavna glumica (Milena Dravić) govori kako su joj uništili muža, profesora (Rade Šerbedžija): „Proturali su glasove da je peder, špijun CIA, plagijator, a on je bio samo nepopravljivi Evropejac – to ova sredina ne prašta“. Ovaj film rađen je prema romanu Mome Kapora, a u scenario je knjigu preradio Nenad Pajkić – obojica danas u prvim redovima nacionalističkog antievropskog stroja.
Još samo jedan podatak: na prvim slobodnim izborima za predsednika Srbije izabran je 1990. godine Slobodan Milošević sa 65,34 odsto glasova dok je na drugom mestu bio Vuk Drašković sa 16,4 odsto glasova. Omer je takav da Milošević nije imao nikakvog razloga da krade na izborima. Ako jeste, onda je to dokaz da je sam u sebe manje verovao nego drugi u njega. Slično je i na izborima 1992. Kada je pobedio sa 53,24 odsto. Dosadu nacionalne kompaktnosti razbijaju tek izbori 1997. kada trku vode Šešelj i Lilić (jer je Milošević preuzeo krnju Jugoslaviju) ali bez dovoljno izašlih na izbore, pa se izbori ponavljaju da bi u sledećem vučenju jedva nekako kao pobednik izašao Milan Milutinović. Slede novi superslobodni izbori, u postoktobarskoj Srbiji. Nema Miloševića, pa nema ni oduševljenja. Koštunica i Labus 2002. vode međusobnu borbu, ali bez publike, pa se izbori ponavljaju, a na novima Koštunica obara ruku sa Šešeljem, ali je opet ispod 50 odsto izašlih na izbore. Ni na jednim od ovih izbora Đinđić, „izdajnik i NATO plaćenik“ s razlogom se nije ni pojavio. U to dolazi i 2003. godina te Tomislav Nikolić i Dragoljub Mićunović postaju novi kandidati, al opet nema dovoljno birača. Konačno u 2004. duel između Tomislava Nikolića i Borisa Tadića, u drugom krugu dobija Tadić. Novi mandat 2008. i opet isti akteri. U prvom krugu Nikolić dobija 39,99 a Tadić 35,39 odsto glasova, u drugom krugu pobeđuje Tadic sa tesnih 50,5 prema 47,7 odsto glasova. Nikolić gubi tri puta uzastopno, ali toliko tesno da ima prava i da sumnja. Četvrti put mu konačnu pobedu može oduzeti jedino uverenje građana da je budućnost u modernom konceptu društvene zajednice zapadnog tipa, gde Nikolić ne pripada.
Sve ima cenu
Red je da se vratim Svetozaru Markoviću, socijalisti koji je utopistički verovao da je spas u porodičnim zadrugama i oslanjanju na Rusiju, ali je realistički i veoma kritički analizirao otpornost Srbije na modernizaciju i uvreženo opredeljenje za zatucanost kao sistem. Evo šta on piše u „Srbiji na Istoku“: „Obična pamet misli da je državni poredak zato da se osigura svakom čoveku slobodan, miran razvitak, pa da se pomogne opštim sredstvima onde gde sam čovek ne može da pomogne. Ali u Srbiji je brzo postalo sasvim obrnuto: održanje birokratskog poretka postalo je cilj vlade, a svi ostali državljani – podanici, postali su sredstvo“. Pisao je to 1873. godine, a aktuelno je i danas. Milošević je došao na vlast proklamujući antibirokratsku revoluciju, a rezultat je bio povećanje broja birokrata za 17 odsto tokom njegovog predsednikovanja. Danas, Dinkić preti smanjenjem birokratskog aparata, ali tek pošto je to postavljeno kao uslov od strane MMF da bi se dobili naredni krediti. Mi jednostavno nismo u stanju da prepoznamo sopstveni interes, već nam je potreban tutor, neko ko će postojati kao viša sila, da bi nas naterao da uradimo nešto za sopstvenu dobrobit. Nije u pitanju glupost, već čvrsto uvreženi interesi jednog dela društva, koji u modernoj organizaciji države ne bi imali mesta i mogućnosti za vlast i lagodan život.
Jedan od principa ekonomije je da sve ima cenu. Odnos prema ekonomiji od onog opredeljenja za nebesko, a ne za zemaljsko, do narodne mudrosti da novca neće biti „ako zviždite u sobi mrtvaca“, a biće ga „ako metlu postavite ručicom na dole“ sasvim jasno objašnjavaju dominaciju iracionalnog u kolektivnom ponašanju. Odmah ću se složiti sa onim ko misli da to nisu argumenti nego budalaštine, međutim valja videti odakle one potiču i koliko su rasprostranjene. Gađenje nad materijalnim progresom i suprotstavljanje duhovnosti racionalnom mišljenju i ponašanju rezultiraju pored ostaloga činjenicom da ni dvadeset godina posle sticanja samostalnosti Srbija nije dostigla realan nivo bruto domaćeg proizvoda (BDP) iz vremena dok je bila „eksploatisana“ u nekadašnjoj državi. Kako stoji u Izveštaju o razvoju Srbije 2008. Ministarstva za razvoj, objavljenom prošle godine, BDP po stanovniku 2001. godine iznosio je 1.723 evra, a 2008. dostigao je 4.500 evra, ali je kupovna moć (realni BDP) današnjeg iznosa za petinu manja od onoga ranije. U međuvremeni se zemlja zaduživala na sve načine da ne bi doživela potpuni krah, pa je ukupan spoljni dug 2008. godine iznosio 21,7 milijardi evra. Dug, dakle, kako se zvanično tvrdi, predstavlja 62 odsto u odnosu na BDP. Profesor Mlađen Kovačević dokazuje da ako se BDP iskaže u stalnim cenama, a spoljni dug u fiksnim vrednostima valuta zaduženja, onda odnos raste na 80 odsto! Javni dug je 2008. iznosio 6,87, a u avgustu 2009. porastao je na 9,7 milijardi evra što svedoči o sve ubrzanijem zaduživanju. Bazne industrije Srbija gotovo da i nema više, nestala je u tranziciji na naš način. Kumulativni rast prerađivačke industrije od 2001. do 2008. godine povećan je za 16 odsto dok je u susednim tranzicionim zemljama Bugarskoj za 76, u Rumuniji 41, a u Hrvatskoj 40 odsto veći. Prosečna zarada u tom razdoblju jeste porasla sa 102 na 400 evra, ali je inflacija pojela najveći deo tog rasta pa 490.000 građana ove zemlje egzistira ispod granice siromaštva… Da ne nabrajam dalje, većina građana na svojim plećima oseća još žešće istinitost ovih zvaničnih podataka.
Iako ne volim ofucanu tvrdnju „toga nigde nema“, sam se zaključak nameće da je sličan tok propadanja moguć samo tamo gde je moguće skrenuti pogled javnosti sa egzistencije na Kosovo, na vaseljenu, na tužbu protiv Hrvatske za genocid te na slične „veštine“ nadigravanja sa susedima. Seirilo se nad „propadanjem“ Crne Gore, kad se odvojila, a po listi Svetske banke ona je danas po dohotku po stanovniku na 56. dok je Srbija na 60. mestu u svetu. Hrvatsku – na 38. i Sloveniju – na 25. mestu, skoro da je cinizam to pominjati. Ukidanje viza za putovanja po Evropi doprineće da veći broj građana lično uvidi koja je politika bolja: politika razuma i rada ili samozamajavanja, nerada, balkanskog cenjkanja i tihog propadanja. To ukidanje viza postalo je povod da se odmah podnese zahtev za ulazak u redovno članstvo i usplahireno tvrdi da ćemo 2014. ući u Evropsku uniju. Turska je takav zahtev podnela 1987. godine, članica je Sveta Evrope od 1949, OECD od 1961, OSCE od 1973, pridruženi član EU od 1992. godine, mnogo veća, strateški važnija i bogatija od Srbije, pa još uvek čeka – koči je njeno nepripadanje „evropskom duhu“ što je i naš slučaj. Koliko ćemo mi zaista čekati zavisi od toga šta ćemo učiniti da dokažemo da nam je mesto u Evropi, a to je tema kojoj ćemo se vratiti u narednim brojevima.
Srbija na Zapadu 2: Svet, pamet, promet
Milutin Mitrović
broj 63, fabruar 2010.