U ovom nastavku biće reći o spoljnoj politici i spoljnoj trgovini, osnovnim kanalima komuniciranja sa svetom. Mislim da je potrebna napomena da nije uopšte važno šta mi o sebi mislimo u svetskom kontekstu, nego šta drugi o nama misle, odnosno da se valja priviknuti na dugu tradiciju slobode bespoštedne kritike u tom relevantnom krugu zemalja prema kojem naša politička elita teži oficijelno, a iskreno samo onaj deo građana kome je dosta života na rubu sveta. Naime, sloboda mišljenja, govora i štampe podrazumeva žestoko kritički stav i prema nama i stanju u nas, iako jedan deo našeg javnog mnenja to doživljava kao mržnju, netrpeljivost ili nadobudnost bogatijih i razvijenijih od nas. Ako želimo među uspešnije, moramo se zamisliti nad primedbama koje o nama izriču drugi.
Što manja zemlja – veće inostranstvo
Počeću od primera, a oni služe razumnima da ponešto od drugih nauče i ubrzaju sopstveno zrenje. Dakle, početkom osamdesetih godina prošlog veka, Betino Kraksi postaje italijanski premijer i ostaje zabeležen kao jedan od najuspešnijih na tom poslu u posleratnoj istoriji zemlje. Neposredno posle preuzimanja premijerske uloge sazvao je sve italijanske diplomatske predstavnike iz sveta i saopštio im da će spoljnu politiku zemlje voditi vlada, a da je posao diplomatskih predstavnika da otvaraju vrata za ekonomski prodor italijanske robe i usluga u zemljama u kojima službuju. To, dakako, nije jedini, ali je jedan od ključnih poteza koji je u njegovo vreme Italiju učinio petom ekonomskom i političkom silom u svetu. Drugi primer istog poimanja svrhe diplomatije je iz Kanade. Velelepno ministarstvo spoljnih poslova te zemlje nosi naziv: Lester Pirson Building – po najznačajnijem njihovom diplomati, dobitniku Nobelove nagrade za mir. U holu te zgrade na centralnom zidu stoji ogromna tapiserija stilizovane karte sveta na čijem je gornjem kraju izvezena ključna poruka Lestera Pirsona: „Naš prvi angažman je biznis“. Reč je o zemljama svakako većim i uspešnijim od Srbije, koje su dakako i diplomatski uticajnije od nas. A to su i zato što umeju racionalno da definišu svoj interes.
Pokušajmo, na osnovu kanadskog primera, da zamislimo nekakvu Wook Yeremich Building i tapiseriju u holu Ministarstva spoljnih poslova u Beogradu. Nema sumnje da bi na toj tapiseriji pisalo: „Kosovo je Srbija“. To je nedvosmisleno centralna odrednica akcije našeg ministra spoljnih poslova, štaviše, opsesija. Kad sam se mašio da kao dokaz navedem njegove reči izgovorene na tzv. Savindan, ustanovio sam da je pre mene, i verovatno bolje od mene, taj povod komentarisao Vladimir Gligorov u Peščaniku: „Tadić je u Savetu bezbednosti rekao kako bi 2010. mogla da bude godina rešenja za Kosovo. Vuk Jeremić je, pak, u Crnoj Gori rekao: ’U borbi za Kosovo nećemo popustiti ni pedalj. Kosovo se branilo vekovima, branimo ga mi danas, braniće ga oni posle nas’. Kako te dve izjave usaglasiti? /…/ Jeremić, međutim, smatra to nepoželjnim: cilj nije rešenje, već borba neprestana. Ona traje vekovima. Nju su nam u amanet ostavili naši preci, a mi ćemo je ostaviti u nasledstvo našim potomcima. Zašto se toj borbi ne vidi kraj? Zato što je cilj neostvarljiv. Tadić misli da se rešenje može naći ove godine, može se pretpostaviti da pod rešenjem ne misli na spremanje potomaka za neprestanu borbu za Kosovo. Jeremić kaže da je reč upravo o tome: večna, besciljna borba“.
Tako naša politička elita pokazuje da nije u stanju da definiše usklađeno, makar pogrešan cilj, a kamo li da, svesna svog zaostajanja za svetom, odredi razumno pravac sustizanja drugih. Politika konfrontacije, podozrenja, mržnje prema susedu dovela nas je tu gde smo. Zaslepljeni iracionalnim ciljevima mi čak ne primetimo da, na primer, u nacionalistima omiljenoj „Vostani Serbije“ postoje stihovi koji glase: „ I sad ti se pokazuje sudbina bolja. / Svi bližnji tvoji tebi dobra žele / I daljni se narodi tvom dobru vesele /…/ Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda / I ne želi tebi nikakva vreda /…/ Hercegova zemlja i Černaja Gora, / Daleke zemlje i ostrovi, mora / Svi tebi pomoć nebesnu žele, / Sve dobre duše tebi se vesele.“ Te stihove Dositej Obradović nije pisao u romantičarskom zanosu, nego u želji da probudi: „Davno si zaspala / U mraku ležala / Sad se probudi“. Sada je 206 godina od kada je pesma napisana, a što se buđenja iz (nacionalističkih) mora tiče još uvek je aktuelna. Pogled na svet nam je još uvek isti, zamagljen kompleksima, autizmom, iskonstruisanom slavom i nesposoban da vidi išta, osim pretnji sa svih strana. Te tako i reaguje.
Naš ministar spoljnih poslova otišao je u Bijelo Polje, u Crnu Goru, da slavi dan svetog Save, koji sa tim krajem nema baš nikakve veze. Odlazi da demonstrira Crnogorcima da mu se može. Makedoniju vređa, nazvavši je „zemlja čiji je glavni grad Skoplje“. Ne znam da l’ po nalogu ili nepromišljeno, tek u dijaspori se Republika Srpska sve više tretira kao deo Srbije, a ne BiH, sa Hrvatskom se jedva dočeka povod za zatezanje odnosa. A onda se, valjda kao protivteža, kreće u veliku svetsku politiku. U protekle dve godine ministar je obišao stotinak zemalja, razgovarao, lobirao, ubeđivao svet – u šta? U to da je Kosovo i dalje deo Srbije! Nisam prvi koji postavlja pitanje, ma kako ono nerealno bilo, šta ako ta njegova akcija nekim slučajem urodi povlačenjem priznanja samostalnosti Kosova? Na to pitanje Jeremić je odbio da odgovori New York Timesu smatrajući da floskula „Kosovo je srpski Jerusalim“ objašnjava sve. Kad bi pokušao da odgovori makar sebi samom, on verovatno nikada više ne bi oka sklopio. Košmar reperkusija politike kratke pameti strašniji je od Hičkokovih filmova.
Klimava strategija prekobrojnog stuba
Početkom osamdesetih, posle onih nizova rudarskih i građanskih pobuna na Kosovu pisao sam, a imao sam utisak da dobar deo razumnih ljudi isto misli – da Kosovo više ne pripada ni Jugoslaviji, ni Srbiji. Kada su posle toga kosovski Albanci pokazali sposobnost da uprkos ogromnom opresivnom aparatu vojske i policije organizuju sopstveno paralelno školstvo, zdravstvo, administraciju i državu, bilo je definitivno jasno da se silom tu više ništa ne može postići. Nedostajala je pamet, pa je sila nadvladala. Problem je što u tome kontinuitet nije prekinut. Ne u senci, nego u mraku Kosovskog pitanja, ostaje centralni kurs naše spoljne politike. Proklamovana je naime strategija „četiri stuba“ (EU, Rusija, SAD i Kina), a onda se tu nekako umuvao i peti stub – nesvrstani. Time definitivno naša spoljna politika liči na neuspešni rimejk one tzv. Titove – balansiranje između velesila i stvaranje bloka koji će to balansiranje učiniti mogućim i isplativim. Bojim se da u tom kontekstu današnji ministar deluje kao Bora Jović u Titovoj maršalskoj uniformi na Koraksovoj karikaturi. Spoljnu politiku koja je kulminirala nesvrstavanjem stvarali su od „srpskih kadrova“ Koča Popović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac… imena velikog formata. Njima nesvrstavanje nije trebalo zbog minornih interesa (na Kosovu), nego zbog interesa više od polovine skrajnutog čovečanstva. Njihova politika se nije zasnivala na rasističkom verovanju da će „preveslati“ nekog smušenog Afrikanca ili Azijatu da ne prizna nezavisnost Kosova. Pritom je zbog pogrešno odmerene politike Srbija tokom prošle godine odbila da podrži 24 deklaracije Evropske unije, kao da se ne bi zamerila nekom od „nesvrstanih“ diktatora, kršitelju ljudskih prava ili sumanutih gospodara nuklearnih arsenala u Severnoj Koreji i Iranu.
Kosovo, tako kako ga koncipira naša spoljna politika (a nju samouvereno vodi ministar, kome stručnjaci u Ministarstvu služe manje nego što ih je koristio čuveni Žika „Seljak“ u vreme Miloševića) postalo je neotklonjiv kamen o vratu Srbije. Sumanutost kosovske opsesije shvatili su i Rusi pa onako „bratski“ prete: Ako uđete u NATO, priznaćemo samostalnost Kosova. To je ucena koja pali. Kosovo i saradnja sa Hagom kočnice su, koje će u nedogled odložiti nade građana koji bi u Evropsku uniju. Predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, Živorad Kovačević, isuviše je ozbiljan kad kaže: „Nedefinisanjem svog međunarodnog identiteta Srbija samo zbunjuje svet i navodi sopstvene građane na pogrešnu predstavu da mi imamo izbor i alternative /…/ Srbija mora znati gde joj je mesto /…/ mora znati da je nasledila loš imidž i da joj je teže da se predstavi svetu u boljem svetlu“. Izvestilac Evropskog parlamenta, Jelko Kacin, ministar za informisanje iz vremena „osamostojitve“ Slovenije, onaj koji je vešto uspeo da pridobije naklonost sveta za „malecku, dobroćudnu i prelepu Sloveniju, koju monstrum jedne od najvećih vojnih sila u svetu (JNA) želi da smoždi“, često nama upućuje zdravorazumne sugestije, jer mu je to u sadašnjem opisu radnog mesta. Najgore je što njega čak i oni koji odlučuju s podozrenjem slušaju kad kaže: „Na nama je da pratimo i da damo fer, korektnu ocenu onoga što se dešava u Srbiji, a ne da se mešamo.“ Na nož je dočekana njegova reakcija za Deutsche Welle, od 3. februara, na izjavu ministra Jeremića „da je lopta prebačena u dvorište EU“. Rekao je da se „ne radi o fudbalu nego o budućnosti Srbije /…/ Ne želi EU da uđe u Srbiju, nego obratno /…/ Sve dok gospodin ministar bude mislio da je njegov zadatak da komentariše fudbalske utakmice – neće biti ministar spoljnih poslova na nivou približavanja Srbije EU“. Toliko o spoljnoj politici žrtvovanoj jednoj ličnosti i jednoj samouništavajućoj ideji.
Ekonomska diplomatija
| „Kolikogod nas naš materijalni interes okreće u pravcu Zapada, naš intelektualni i moralni interes morao bi uticati još više. Naša nacija ima potrebe za primerima materijalnog, ekonomskog i intelektualnog napretka, ima potrebu da se ugleda na prosvećenije nacije i da uči od njih. Mi razloga za učenje, ugledanje i traženje primera ne možemo naći u Rusiji… Civilizaciju ne vredi tražiti bilo gde drugde nego u Zapadnoj Evropi, tu su naučni i intelektualni centri koji zrače u celom svetu. Okrenimo se svetlu, krenimo ka civilizaciji koja je dah novoga života, okrenimo leđa zaspalom Istoku, koji želi da i nas sa sobom povuče u grob“(Proglas iz 1869. godine citiran u tekstu „In Quest of Balkan Occidentalism“ dr Diane Miškove) |
Kako stvari sada stoje, da nekim slučajem Ministarstvo spoljnih poslova Srbije nestane sa lica zemlje, teško da bi to primetili i njeni diplomatski poslenici u svetu, koji ni svoje prinadležnosti ne primaju na vreme, a najvažniji „zadatak“ im je da ništa ne talasaju. Probije se, ipak, iz te kuće po neka ideja vredna pažnje, kao na primer ona koju je izneo predsednik Tadić prilikom posete Italiji o Koridoru 11, od juga Italije do Rumunije, i dalje. Ne znam odgovor na pitanje šta će to nama, sem da jednoj zapuštenoj zemlji svaki, pa i saobraćajni poduhvat može da koristi da se izvlači iz zaostalosti. Druga interesantna ideja je stvaranje lanca predstavništava „ekonomske diplomatije“. Na stranu to što bi pri svakoj ambasadi trebalo da postoji ekonomski savetnik i što svaki diplomata treba da ima u vidu poslovne interese svoje zemlje te da za njih radi, nije loša ideja da se posebno istakne ekonomski značaj. Naravno, pod uslovom da takva predstavništva ne postanu uhleblja za zaslužne kadrove, rodbinu i milosnice političara. No, čak i da je sve u najboljem redu, da su ljudi na tim mestima željni da se dokažu, da otvore vrata za srpsku robu u svetu, susrešće se sa frapantno jednostavnom činjenicom – da Srbija nema šta da izveze!
Početkom godine Prelazni trgovinski sporazum sa EU stupio je na snagu. Taj „veliki politički uspeh“ nema baš nikakvog značaja, jer je još od početka decenije našoj privredi omogućeno da bescarinski izvozi u EU. Suština je u onome što je stručnjak za ekonomska pitanja Delegacije EU u Srbiji, Alberto Kamarata rekao: Srbija nudi količinski nedovoljno i nedovoljno kvalitetne proizvode. Smatram da profesor Mlađen Kovačević uopšte ne paniči kad predlaže da se formira tim nezavisnih stručnjaka za reforme i kada to podupire poraznim podacima Svetskog ekonomskog foruma da se Srbija od 133 analizirane zemlje po konkurentnosti nalazi na 93. mestu, po intenzitetu odliva mozgova na 132. mestu, po dominaciji na domaćem tržištu na 131. mestu, po obimnosti državne regulative na 129. mestu, po uspešnosti rešavanja društvenih konflikta na 124. mestu, po visini štednje na 123. mestu, po makroekonomskoj stabilnosti na 113. mestu, po antimonopolskoj politici na 130. mestu, po organizovanom kriminalu na 109. mestu (za 12 mesta lošije samo za godinu dana)… Dakle po svim kriterijumima na samom začelju u relevantnom delu sveta.
Zemlja u kojoj je industrijska proizvodnja jedva preko polovine one od pre dve decenije, normalno je da nema šta da izveze, te da njen izvoz u odnosu na BDP iznosi 22,3 odsto (2008. godine) a u Sloveniji 69, Bugarskoj 60 odsto. Pritom je zadužena do guše, pa su prispeli neizmireni anuiteti spoljnog duga u 2009. godinu iznosili 2,55 milijardi evra, što je 40 odsto (daleko iznad kritične granice od 25 odsto) njenog izvoza. Tokom 11 meseci prošle godine izvoz je pao za 20,9 odsto (u toku decembra za narednih 5,7 odsto) te je spoljnotrgovinski deficit porastao za 36,4 odsto (od 4,7 na 6,5 milijardi evra). To je katastrofa na koju je naš odgovor da smo u krizi prošli bolje od nekih drugih i da se jako brinemo šta će biti sa Grčkom, od koje smo mi u daleko tragičnijoj situaciji, jer Grčku će spasavati EU, a nas nema ko. Najgore je što većinu sugestija od EU, MMF i Svetske banke prihvatamo kao da mi njima nešto činimo. Naš jedini spas je što država ne može da bankrotira, ali se to iskazuje na drugi način – socijalnim neredima, haosom i čvrstom rukom koja će kao pokušati da ih obuzda. U fazi smo opšteg nezadovoljstva i prvih većih pobuna zaposlenih.
Robe nema, a novca?
Zemlja koja u spoljnotrgovinskom prometu stvara dugove, uvozeći mnogo više nego što izvozi, nema ni glavni izvor prihoda za podmirivanje obaveza ranijih dugova. Kumuliranje deficita u spoljnoj trgovini iz godine u godinu (6,5 milijardi evra za 11 meseci 2009.) mora da dovede do gomilanja dugova, a nesposobna sadašnja generacija na vlasti (važi i za opoziciju) zamagljuje stvarno stanje, prebacujući svoje obaveze na buduće generacije novim zaduživanjima. Državni dug Srbije iznosio je prošle godine 9,85 milijardi evra. Budući da je BDP Srbije negde oko 30 milijardi to znači da samo državni dug iznosi jednu trećinu (precizno: 31,3 odsto) svega što je stvoreno radom, izraslo iz zemlje, rodilo u šumama, izmrestilo se u rekama, palo s neba. Ako uzmemo u obzir da je 2008. dug iznosio 25,6 odsto BDP onda je jasno da se država sunovraćuje, kako zbog neracionalnog poslovanja, tako i zbog pada BDP tokom krize. Pritom su najnovija natezana sa MMF oko smanjivanja cene države (penzija i državnog aparata) očit primer kako korake ka ozdravljenju državnih računa preduzimamo tek pod spoljnim pritiscima. Valja razumeti da MMF u osnovi baš briga hoćemo li mi otići na doboš. Njegovi zahtevi su samo pokušaj da se obezbedi pri davanju novih kredita i pokušaj da nas natera da budemo sposobni da ih vraćamo. Ukoliko ne tražimo njihove nove pare, a u stanju smo da im vraćamo ono što smo već dobili, možemo mirne duše da tonemo dokle nam volja. MMF nije socijalna ustanova.
Navedeni dug nije celokupna naša zaduženost, jer mu valja pridodati još 16 milijardi evra privatnog zaduženja preduzeća. Time ukupna zaduženost raste na preko 60 odsto BDP. Pa ni tu nije kraj, jer prema korektnijim proračunima, koji imaju u vidu BDP u stalnim cenama i zaduženja u fiksnim vrednostima valuta, onda dug raste na 80 odsto BDP. Koliko god da iznosi, u pitanju su pare koje se moraju jednom vratiti, pritom stalno opterećuju državni račun vraćanjem glavnice i kamata. Anuitet na dugove iz prošle godine iznosio je 5,8 milijardi evra, odnosno 8 milijardi dolara! Obratite pažnju: vrednost ukupne poljoprivredne proizvodnje, najvrednijeg što imamo, u prošloj je godini, uz porast od 2,5 odsto, iznosila ukupno 5,5 milijardi dolara. Eto koliko plaćamo drugima za sopstvenu nesposobnost. Evo i šta to znači: Prema Standard & Poor’s kriterijumima, Srbija ima „BB-„ rejting za dugoročne i „B“ za kratkoročne kredite. Kategorizacija naših dugoročnih kredita opisno glasi „Not investment grade – speculative“ dok kratkoročni spadaju u kategoriju „Highly speculative“ – shodno tako niskoj gradaciji odnosno nepreporučljivosti investiranja raste i kamata na kredite koje dobijamo, odnosno, još gore, malo ko uopšte ima namere da investira na našem tlu. Nama su preostale zato manje produktivne investicije međunarodnih finansijskih institucija i uslovi koje one nameću.
Logično je pitanje kako se onda uopšte izlazi na kraj? Jednostavno: niskim standardom građana, bednim platama, lošim javnim i socijalnim službama, daljim zaduživanjima i doznakama iz inostranstva. Komentarisao bih samo dve stvari – 1) zdravstvo, uprkos tvrdnji gotovo svakog našeg sunarodnika da ga leči „stručnjak svetskog glasa“, što možda i nije netačno, zdravstvena služba, uslovi života i stresovi svih vrsta, čine da je prosečan životni vek u Srbiji 72,4 godine, što je najniže od svih zemalja na Balkanu i samo je na Kosovu životni vek kraći – neznatno, 72,1 godinu! 2) Doznake od naših sunarodnika koji rade u svetu iznele su prošle godine 3 milijarde evra. To je evidentirani deo, međutim ono što rođaci donesu u džepu, što prenose vozači kombija koji svakodnevno špartaju do Slovenije, Italije, Austrije… i imaju razrađen sistem prenošenja novca, sve zajedno moglo bi se računati da se godišnje slije u Srbiju sigurno preko 4 milijarde evra – bez kamate, bez obaveze vraćanja, bukvalno poklonjeno.
O kralju Gordoganu
Hrvatski nadrealista Radovan Ivšić (umro na prošli Božić u Parizu) napisao je dramu o kralju Gordoganu – kako je tvrdio – po uzoru na „bajku koju idiot priča“. Kralj Gordogan je smislio kako da mu niko ne umakne od evidencije plaćanja poreza pa je onima koji plate sekao uši – da se odmah vidi, a onima koji neće da plate vadio oči, za opomenu drugima. Kako je Ivšić u napomeni na početku drame rekao da svako ima prava da je dopisuje i interpretira kako mu se sviđa, postoji i jedna savremena izvedba u kojoj Gordogan srećno vlada unakaženim građanima, uverenim da im je sve bolje, jer im je kralj oduzeo sećanje na ono kako su ranije živeli i izolovao ih od sveta da ne bi videli kako drugi žive danas. Ta verzija podseća me na našu situaciju. Naime, nema mnogo današnjih „kraljevstava“ u kojima „podanici“ tako mirno veruju da je u pitanju sudbina i ne veruju u mogućnost sopstvenog prava na napredak. Iracionalnim zamlaćivanjem, nekakvom starom slavom, svetinjama, mutacijom kompleksa inferiornosti u kompleks superiornosti, neznanjem, prostaklukom, osionošću, ostvaren je politički model (uz obilatu asistenciju medija) koji je kod velikog dela „podanika“ ubio sposobnost da kritički sagledaju sopstveni položaj i iskoriste osnovno pravo demokratije – da menjaju. Pravo na izbor svedeno je na biranje manjeg zla.
U tom haosu rođen je novi vid otpora protiv svih i svega. Koncertnu sezonu 2009/10. Beogradska filharmonija, kulturna institucija posvećena plemenitosti muzike, reklamira sloganom: „U inat svima, uprkos svemu!“ Da li je moguće da muzičari tako gledaju na svet? I to muzičari, od kojih je skoro polovina prihvatila modu da se krsti pre nego što će uzeti instrument u ruke. Nije čudno da su u toj atmosferi razne agresivne nacional-kriminalne grupe počele da niču kao pečurke. Demonstracije Obraza, 1389., Nacionalnog stroja, Krv i čast, Dveri… za sada su „modna revija“, prikazivanje potencijalnim korisnicima čime se raspolaže. U toj su fazi uglavnom bezopasni manekeni nasilja. Tek kada ih neko bude angažovao, dao im novac i politički značaj, imaćemo prilike da vidimo šta su sve u stanju da urade. Za razliku od Evrope, gde postoje slične grupe pod policijskom kontrolom, neke od naših grupa u bliskoj su vezi sa policijom i vojskom. Pod tim podrazumevam slučaj poručnika Dragana Đurđevića, koji organizuje pretnje izuzetnoj novinarki Brankici Stanković. Mislim na to da neke od tih organizacija dobijaju okrilje „bivših i sadašnjih pripadnika policije“. Da policija traga za kostima Draže Mihajlovića i polaže cveće na njegov spomenik, sanjajući njegovu „Homogenu Srbiju“. Mislim na to da je ne samo u kafanama nego i u institucijama države i suviše onih koji bi da spreče modernizaciju ove zemlje, jer bi time izgubili svoje feude.
Ako se nekome čini da je ovaj pogled suviše pesimističan, citirao bih meni dragu izreku da je „pesimista, zapravo optimista koji zna činjenice“. U opisu radnog mesta političara je da sade i uzgajaju optimizam. Novinara ne, nego da jasno opisuje stanje. Naši političari gaje optimizam kao dragocenu biljku, ali je zalivaju do te mere da preti da joj koren otruli. Mislim da su građani već umorni od obećanja „da ćemo koliko sutra…“ itd. Zamislimo da „koliko sutra“ uđemo u Evropsku uniju, rezultat bi bio da bi se bez konkurencije našli na njenom poslednjem mestu. Čak iza i onih za koje „smo bili Amerika“. Razlog za takvo mesto je izborno poveravanje zemlje politici Miloševića, Koštunice, Šešelja, Tome (Vučića) Nikolića, raznih očeva Filareta i sličnih. Pritom ne sumnjam da neke od njih motivišu dobre namere, kako ih oni shvataju. Nije s gorega da pročitamo šta su pisali Bugari, koje smo skloni da omalovažavamo, i šta su oni osećali pre dva veka (vidi anterfile) pa da razumemo zašto su oni u EU, a mi ne.
Kratka istorija demokratije: Srbija na Zapadu 1
Srbija na Zapadu 3: Čovek je naše najveće – siromaštvo
Milutin Mitrović
broj 64, mart 2010.