Srbija je bila seljačka, pa radnička, pa je postala spekulantska zemlja. Potkraj seljačkog razdoblja, uoči Drugog svetskog rata, preciznije 1939. godine, Srbija je u poljoprivredi stvarala 46 odsto svog BDP, u industriji 21 odsto, u trgovini, zanatstvu i ugostiteljstvu takođe 21 odsto, a sve ostalo (12 odsto) proisteklo je iz šumarstva, građevinarstva i saobraćaja.
Tada je u Srbiji 82 odsto stanovništva živelo na selu. BDP po stanovniku iznosio je 1.371 dinar, odnosno 116 dolara! Shodno niskom stepenu razvijenosti bili su i socijalni uslovi: 47 odsto nepismenih, na 10.000 stanovnika samo 4 lekara, od 1.000 novorođenčadi 132 nije uspelo da preživi, prosečan životni vek od 46 godina. To koliko da svedemo na realnost težnje da se glorifikuje seljačka Srbija. Ono što u njoj zaslužuje pažnju je činjenica da je 1939. godine, takva siromašna i mala zemlja, imala pozitivan saldo spoljne trgovine od 204 miliona dinara, što je tada bilo 17,25 miliona dolara, odnosno za 15 odsto veći izvoz od uvoza i da nije reprogramirala svoje dugove. Posle toga nikada više.
„Pesma koja slavi rad…“
Usledio je rat, promena političkog sistema i koncepta razvoja. Srbija je krenula, uz ideju kolektivizacije vlasništva, u industrijalizaciju surovo uništavajući sve što joj je na putu. Mnogi to ne vole da čuju, ali ekonomija ume, na određen rok, da profitira od nasilja (Kina je danas najbolji dokaz, a bila je to i pukovnička Grčka) pa su se transformacija i napredak zemlje odvijali brzo i efikasno. Celokupan politički marketing tog vremena bio je usmeren ka slavljenju rada. Pevalo se, od stiha koji je ovde međunaslov, pa do „Na našoj prvoj lokomotivi / pisaće reči živeo rad“ ili „to su naših ruku dela / da nam živi, živi rad“ i tome slično. Sve to davalo je rezultate, ali nedovoljne. Tek kada se shvatilo, posle raskida sa ortodoksnim komunističkim blokom 1948. godine, i došlo na ideju da se olabavljeno nasilje kombinuje sa elementima tržišne privrede, nastao je razvoj kakav nije ponovljen nikada kasnije. Od 1957. do 1960. godine (razmah samoupravljanja) prosečna godišnja stopa rasta iznosila je 11,3 odsto (Ibrahim Latifić: Jugoslavija 1945 – 1990.???) što niko tada u Evropi nije imao. Istina, to je stopa za Jugoslaviju u kojoj je Srbija uvek bila oko proseka, a u razdoblju od 1966. do 1972. godine njena stopa rasta bila je veća od jugoslovenskog proseka.
Korektnosti radi valja reći da je u svetu bio opšti uspon, a tadašnja Jugoslavija bila značajno potpomognuta stranom pomoći, koja joj je omogućila da veća sredstva usmeri u investicije. Oko te pomoći vladaju razmimoilaženja. Naime, ekonomista Boško Mijatović, tvrdi na osnovu sopstvenih računica da je: „Zapad davao Jugoslaviji novc, koji je prosečno jednak osmini društvenog proizvoda zemlja…“ (nije jasno odnosi li se to na jednu godinu ili na razdoblje i koje). Tvrdnju kvantifikuje na 8,1 milijardu dolara. Ibrahim Latifić, dugogodišnji direktor SZS, međutim navodi zvanične podatke „usaglašene između MIP-a i ambasade SAD“ koji govore o ukupno 1.6 milijardi dolara za razdoblje od 7 godina. Pomoći je bilo, i to značajne i ne samo u oružju i hrani, nego i u nemerivom otvaranju tržišta, školovanju kadrova, stvaranju imidža Jugoslavije kao „raja“ van socijalističkog lagera. Međutim, ipak su građani bili ti koji su najviše učinili svojim radom. Počelo se živeti dobro, tako da su mnogi italijanski optanti iz Istre, zažalili što su otišli i tražili da se vrate u svoje kuće. Jedno vreme se radilo dosta i živelo dobro. Saldo tog razdoblja bio bi sledeći: očekivani životni vek povećan na 71,5 godina, zaposleno 2.482.000 stanovnika u društvenom sektoru, odnosno za 593 hiljade više nego 2009. godine. Iza tih cifara stoje i detaljniji podaci da je od 1948 do 1991. broj stanovnika Srbije (bez Kosova) porastao po stopi od 29 odsto, danas se govori o beloj kugi i potrebi da svaki bračni par „proizvede“ 2,4 deteta da bi se obezbedila prosta reprodukcija stanovništva, u razdoblju 1952/90. BDP je porastao četiri i po puta, industrijska proizvodnja je porasla (1939/90.) čak 25 puta, a u užoj Srbiji za 31 put! Interesantna je transformacija u spoljnoj trgovini: 1971. godine Srbija drži 37,5 odsto jugoslovenskog izvoza, ali je udeo narednih godina pao na 28,2 da bi rastao mnogo isplativiji uvoz – spoljna trgovina Srbije vladala je jugoslovenskim tržištem na vrlo egoističan način.
Jednostrana selektivna memorija
Ne bih da zapadnem u pomodarstvo pa da veličam sistem koji je bio bolji od seljačkog društva, bolji od realsocijalizma, po nekim stvarima bolji i od Zapada, ali ga je utkano političko nasilje činilo lako kvarljivim. Jedan beogradski „korenović“ mi je nedavno rekao: „Rastao sam u porodici koja je uvek bila antikomunistička, ali slutim da je u komunizmu bilo ipak bolje nego danas“. Književnik Svetislav Basara, u „Danasu“, u komentaru (26. februara) piše kako je UDBA bila bolja od današnje BIA: „Udbaši su, mlada gospodo, bili cvet srpstva“. To je već previše, čak iako se kao kukavičije jaje podmeće kao satira. Bilo je dobro probranih i briljantno pametnih udbaša, ali UDBA – kao institucija ne zaslužuje odbranu i hvalu. Jugoslovenski sistem je besumnje imao humane i socijalne konotacije, međutim njegovo je urušavanje nastalo dobrim delom zbog tajnog opresivnog aparata koji je vlast branio od slobodoumlja. Pripadam generaciji koja je odrasla na francuskim filmovima, poput „Porte des Lilas“, Rene Klera u kojem Žorž Brasans (Georges Brassens) ni na snimanju neće da ustane kad policajac uđe u bistro, iako je tako scenariom predviđeno. Imam, pak, prijatelja policajca, koga je nasledilo Miloševićevo vreme, pametnog, širokogrudog, i zato smaknutog da je jedva glavu sačuvao. No to ne utiče na moju ocenu ni Miloševićevog ni prethodnog policijskog sistema. Apsolutno je ekonomski i razumski kontraproduktivno vraćati se manje ili više prošlim vremenima, pa po modelu onog „Pusto tursko“ – pamtiti sevdahe, a zaboravljati kolce na koje su nam naticani pretci. Razuman narod živi prevashodno razmišljajući o sadašnjosti i budućnosti.
Naše sadašnje vreme započelo je 5. oktobra 2000. godine. Ponovo se počinjalo gotovo niodčega. Kancerogeni prethodni režim se na trenutke graničio sa divljaštvom – neki su kanibalski pevali: „Slobodane pošalji salate / Biće mesa, klaćemo Hrvate“. Tako nekako se i ratovalo, rušeći divljački i uvek na tuđoj teritoriji. Vidosav Stevanović je u portretskom triptihu (Stevanović o Miloševiću, Matvejević o Tuđmanu, Dizdarević o Izetbegoviću) za Miloševića napisao da je pokrenuo „revoluciju ološa“ i to je najsažetije, uz konstataciju da je ološ isplivao na vrh, od ulice do Akademije nauka. Njegova partija pokazala je biološku vitalnost ušavši u koaliciju sa sopstvenim neprijateljem. Pritom je postala veoma konstruktivna i proevropska. Onaj deo stanovništva koji je patio od početka Miloševićevog populizma i onaj drugi, stalno sve veći, koji se nemaštinom svestio videvši da srlja za političkim paranoikom, konačno je 5. oktobra poverovao da je došlo vreme slobode i napretka.
Neposredno pre Miloševićevog preuzimanja vlasti Jugoslavija je bila, a sa njom i Srbija, na korak od Evropske unije. A onda započinju srpske i ine ratničke igre, upad u platni sistem, suludo trošenje novca na ratne pripreme i shodno tome štampanje para bez mere. Kao posledica januara 1994. mesečna stopa rasta cena na malo iznosila je 313.563.558 odsto! Narod je opljačkan da bi manijakalni deo nacije mogao da vodi „rat – nerat“ i da sanja osvajačke snove, a da se probudi na teritoriji manjoj bar za Kosovo i jadnijoj za praktično sve delove Jugoslavije na kojima su živeli Srbi. Ima ih tamo još, ali više ne znače ništa. Žive od milostinje tamošnjih pobednika. To je vreme kada smo naučili da rad ne služi ničemu. Kolo je vodila pljačka.
Čemu služe vlast i ekonomija?
Neposredno posle 5. oktobra pomno sam pratio hoće li mi ko dati za pravo kad sam se zalagao da nova vlast mora pre svega povlačiti poteze koji će uniženim i osiromašenim građanima dati mogućnost da radom zarade sebi prihode dostojne normalnog življenja. Prvi koga sam zapazio da se time bavi bila je Verica Barać, pokušavala je svim silama da nađe prolaz do stranih fondova za razvoj male privrede, makar koliko za njen Čačak. Nije to palo na pamet ni političarima ni ekonomistima. Imali su preča posla oko podele vlasti i zauzimanja unosnih pozicija. Svima su bila puna usta hrabrih građana koji su srušili prethodnu vlast, ali su im misli išle drugim putem. Stvoren je haos, a spekulisanje je postalo model.
Budući da se kod nas lako izvrću tuđi stavovi rekao bih da ne zagovaram nikakvu zaposlenost dekretom, a pogotovo ne uravnilovku. Naprotiv. Kako se više veruje autoritetima citirao bih Vilfreda Pareta, jednog od utemeljivača „welfare ekonomije“ („narodnog blagostanja“, kako se to kod nas prevodilo, a postojala je s tim imenom i ugledna ekonomska novina pre Drugog svetskog rata). Dotični Pareto piše: „svaka alokacija resursa uključiv i promenu u proizvodnji dobara i /ili distribuciji među korisnicima, može se smatrati napretkom, pa i ukoliko čini neke značajno bogatijima (po njihovoj ličnoj proceni),ali pod uslovom da to nikome ne pogoršava položaj“. Naša sredina, međutim, skotrljala se iz odnosa koje je postavio „komunizam“ u otvorenu nepravdu, koju je lansirao pomodni „neoliberalizam“. Po savetu Miltona Fridmana, da je haos idealna situacija za izvršenje promena koje u normalnima uslovima nisu moguće, kod nas su izvršene promene, a ne zaboravimo da je instruktor bio Džefri Saks, – „Indijana Džons“ tranzicije u mnogim nesrećnim zemljama tzv. socijalističkog lagera. Glavne karakteristike promena bile su komadanje preduzeća, po šablonu „private equity“ fondova zvanih „novi varvari“, otimanje profitabilnih delova proizvodnje i odbacivanje, a kod nas ostavljanje državi da se bakće sa ostatkom na račun poreskih para. Evo kakve su posledice te politike: Broj ukupno zaposlenih u Srbiji 2001. godine iznosio je 2,1 milion, da bi do kraja 2009. pao na 1,88 miliona, što je za 11 odsto manje. Pritom je državna uprava jedna od retkih oblasti koja je zabeležila rast od 11,1 odsto zaposlenih.
Jednostavno nije moguće dati prelaznu ocenu političkom menadžmentu zemlje u koliko u njoj sve manji broj stanovnika ima mogućnosti da radom zaradi egzistenciju. Pritom taj pad nije ekscesna posledica krize nego konstantnog urušavanja nacionalne ekonomije. Džaba i politika i ekonomija ako oni ne služe dobrobiti građana. Nije floskula da današnja vlast ispravlja katastrofe iz Miloševićevog vremena, međutim deset godina postojanja te vlasti dovoljno je da se ne prihvati nikakvo obrazloženje za podatak (prema tvrdnji Mirjane Milanović, iz Ministarstva prosvete) da u Srbiji ima oko 2 miliona osoba starijih od 15 godina bez ikakve stručne kvalifikacije, a to je 23 odsto stanovništva, te de se oni uglavnom nalaze van radnog kontingenta. Jedan britanski ekonomista rekao mi je da vidi kako smo mi izabrali bliskoistočni model ekonomije za koji ne treba ni industrija, ni obrazovanje, samo tezge i sirotinja spremna da dreždi kraj njih neograničeno radno vreme i za sramotno malu zaradu. Niko ne zna koliko zaposlenih živi na minimalcu od 15.000 dinara. Procenjuje se da ih je do 500.000, a to je svaki četvrti zaposleni. Koliko je još onih koji ni to ne primaju. Pomalo se stidim kolega koji pišu kako neki radnici (Raška, na primer) po godinu dana ne primaju ni dinara, a ne napuštaju preduzeća, jer žele da padnu na teret države. Gde da pređu, za ime Boga, kad već preko 20 odsto radno sposobnog stanovništva nema šta da radi. Da počnu privatan posao? Čime?
Reč koja je pretumbala Poljsku i osvojila svet – Solidarnost – kod nas je izgubila značenje.
„Neprijatelji sreće“
Malalai Džoja je tridesetdvogodišnja avganistanska političarka. Svet je saznao za nju kada je 2003. godine, kao poslanica pri raspravi o nacrtu ustava rekla da ne može biti demokratije sve dok većinu Loya Jigra (parlamenta) čine gospodari rata. Nazvali su je komunistom i obećali da će je ubiti. Podrška koja joj je stigla iz parlamenata Kanade, Španije, Nemačke, Britanije… učinila je da su joj dali policijsku zaštitu, ali kako se nije smirivala otkrivajući mračne strane politike, nju su 2007. suspendovali, da bi je opet posle podrške iz sveta vratili u Parlament. Tog puta propagandna mašinerija gospodara rata smislila je bolji slogan – nazvana je „Neprijatelj sreće“ – da nije nje i njenih sledbenika narod Avganistana bio bi srećan. Dakle, problem nije u jadu i nemaštini nego u onima koji otkrivaju činjenice. Imamo i mi naše „neprijatelje sreće“. Počeo bih od novinarke Brankice Stanković, kojoj su upućene pretnje odvratnije od onih u Avganistanu – opet kanibalski rakurs: „Treba te zaklati i dati onima iz B 92 da te pojedu. Kurvo mrtva“. Naveo bih još neka imena kojima bi pristojao epitet „neprijatelja sreće“: Biljana Kovačević Vučo (njen TV duel sa advokatom Dobrice Ćosića ostaće primer gotovo pozorišnog nadigravanja razuma i nadutog primitivizma) dakako da je obasuta pretnjama i suđenjima; Nataša Kandić, hrabra žena koja je za razumevanje sa Albancima učinila više nego međunarodni posrednici, fizički napadana i skoro ponosna na prilepljen i njoj naziv „kurva“. Taj naziv se kod nas daje ženama hrabrijim od muškaraca. Slede Peščanik, Helsinški odbor, e-novine (uprkos povremeno neodmerenom poimanju humora), Republika… i jedan broj, neveliki ali značajan, Građana, koji zaslužuju da im se zajednički imenitelj napiše velikim slovom.
Većina kod nas oseća, ali ne zna dovoljno koliko je siromašna. Na primer, prosečna zarada u Srbiji (januar 2010.) u februaru 2010. iznosi 32.336 dinara sto je okvirno 325 evra. U Vladičinom Hanu prosečna zarada zaposlenih iznosi 14.9941, a u Beloj Palanki 13.357 dinara. Sa tim se ne da živeti, i ta će se provalija između Beograda i unutrašnjosti još jednom osvetiti, kao 1972. (rušenje „tehnomenadžera“) i 1989. (14. kongres SKJ) kada je mrak odneo prevagu. Naveo bih da u Italiji, koja odmah ispod proseka Evropske unije granica siromaštva iznosi 599,80 evra, što je oko 60.000 dinara. Socijalna pomoć iznosi 398 evra (39.000 dinara), pomoć koju primaju privremeno nezaposleni radnici iznosi u proseku 800 evra (80.000 dinara) kolika je plata dobrog dela redovnih univerzitetskih profesora kod nas. Ministar Rasim Ljajić navodi da je produktivnost kod nas za 42 odsto niža od evropske. Uporedimo li je sa zaradama videćemo da je taj pokazatelj diskutabilan. Nema impulsa koji bi produktivnost povukao napred, čak ni onu tehnološku. Industrija je zastarela, a investicije u nove tehnologije su minimalne. Pare koje dobijamo iz sveta koriste se najviše za pokrivanje socijalnog mira.
Opredelili smo se za privatizaciju kao istorijsku neminovnost. Međutim, pokazalo se da je svaka četvrta privatizacija neuspešna. Većini novih vlasnika ne pada na pamet da investiraju, već pokušavaju da izvuku što više iz onoga što su kupili za bagatelu. Radnike koji su na taj način eksploatisani do besvesti nema ko da štiti. Sindikati se bave politikom, a u slobodno vreme jadikuju nad položajem radnika. Bez tehnološkog napretka i većih zarada sve priče o produktivnosti ostaju besmislene. CIA World Factbook, donosi podatke prema kupovnoj moći (PPP) po kojima smo na 103 mestu u svetu. Bili smo, prema istom izvoru, 1987. godine izjednačeni sa Grčkom (5.100 dolara po stanovniku), a danas je Grčka 43. na spisku. Koliko da vidimo šta vredi njihov izbor za Evropu i naš za carstvo nebesko. Mi smo po zaposlenosti na 159. mestu (od 200 zemalja), po porodičnim prihodima na 128. mestu (od 134 zemlje), po NICI indeksu (inovativni kapacitet) među 17 zemalja koje ne daju potpune podatke, između Nigerije i Tanzanije. Po našim podacima je, međutim, dve trećine privrede u blokadi zbog neplaćanja, zatim 764.418 nezaposlenih, odnosno 16,6 odsto (u Novom Pazaru 51, a u Loznici i Leskovcu 41 odsto). Ima toga još i sve je dostupno preko Zavoda za statistiku.
Ne zanimaju me oni koji sebe deklasiraju za raspravu početnom rečenicom: „Da sam ja nešto na mestu…“ Ja, recimo, nisam ni na kakvom mestu, naročito ne političara, međutim znam da je još krajem pretprošlog veka Jovan Skerlić u jednoj od rasprava rekao: „Ne znam da snesem jaje, ali znam vrlo dobro šta je mućak“
Srbija na Zapadu 2: Svet, pamet, promet
Srbija na Zapadu 4: Prosjački vodvilj
Milutin Mitrović
broj 65, april 2010.