Kao i vama, i meni je zastala knedla u grlu kad sam pre neki dan čula da je sredovečni čovek silovao i ubio osmogodišnju devojčicu. Pred očima mi se pojavio taj krvavi prizor, i onaj prvobitni bes koji bi me naveo da, da je u tom trenutku osumnjičeni Mladen Ogulinac pored mene, uzmem bejzbolku i razbijem mu glavu. Ali, društvo se sa zločincima ne obračunava nasilno, jer je moralno iznad njih. Uostalom, nasilje rađa nasilje, a gde bi mu onda bio kraj? Ali postoje policija, sudovi i, na kraju, osuda javnosti. Kao kolektiv, sve češće reagujemo na ovakve strahote – počev od masovnog žaljenja ubijenog francuskog navijača, Brisa Tatona, do ove tragedije sa ubijenim detetom. Međutim, roditeljima ubijene devojčice naša raekcija neće vratiti dete. Pa ipak, ako ništa drugo, možemo da se trudimo da ovakve tragedije sprečimo, i da što intenzivnije pritiskamo vlast da se ozbiljnije počne baviti KAŽNJAVANJEM zločinaca.
Ne bih da ispadne da novinari stalno koriste ovakve tragedije da bi opanjkavali vlast što loše radi svoj posao, ali u ovom slučaju se zaista nikome ne sme progledati kroz prste. Kao što nije smelo ni po pitanju ubistva premijera, pa i dalje ne znamo ko ga je naručio, iako smo pohapsili i osudili skoro sve atentatore. Zato stalno insistiram na odgovornosti. Ko je odgovoran za to što je Mladen Ogulinac, sumnjičen za još jedno silovanje i čovek sa 
izraženim poremećajem ponašanja, ušetao u susedovu kuću, odveo nedužnu devojčicu u svoj dom, silovao je i zadavio? Oni koji je trebalo da ga prijave, policija ili pravosuđe? Meni se čini da su, uprkos Armagedonima i sličnim akcijama, ljudi izgubili poverenje u policiju i pravosuđe. A zašto bi im i verovali? U poslednje dve godine za lakši oblik silovanja 100 odsto siledžija je dobilo kaznu ispod zakonskog minimuma. Dakle, sudovi vam šalju poruku da opušteno možete silovati, jer jednostavno ne postoji verovatnoća da ćete dobiti ni propisanu, a kamoli veću kaznu. Da podsetim, govorimo o kazni od godinu dana zatvora, što me navodi na zaključak da pravo na dobrovoljni izbor seksualnog partnera ne vredi, što bi rekli stari – ni pišljlivog boba. Ako planirate da počinite teško silovanje, šanse su vam 50:50 posto da ćete dobiti kaznu ispod zakonskog minimuma. Dakle, svaki drugi teški siledžija leži manje od tri godine u zatvoru. Za ubistvo, 63 odsto osuđenih je takođe dobilo manju kaznu od zakonske. Znači, ljudski život vredi manje od pet godina zatvora. I onda se svi zgražavamo kad otkrijemo da se ubice i siledžije slobodno šetkaju Srbijom, ponavljajući svoje zločine za koje znaju da će biti lišeni slobode isto koliko i neki siromah koji je, da bi preživeo, ukrao kasetofon iz nečijih kola.
Zato me i ne čudi što su meštani uzeli pravdu u svoje ruke i umalo linčovali pomenutog Ogulinca. Kad god je narod uzimao pravdu u svoje ruke dešavale su se tragedije, i svi mi koji verujemo u vladvinu prava strepimo od ovakvih situacija, ali da li u ovom slučaju možete zameriti meštanima što su to uradili? Naravno, Ogulinac je psihijatrijski slučaj, i njime bi trebalo da se pozabave stručna lica, a ne besne komšije sa metalnim šipkama. Ali, moram priznati da shvatam zašto im se strah uvukao u kosti. Ko bi mirno spavao da je on ostao na slobodi, ili da mu je sud dodelio manje od pet godina zatvora? Ogulinaca ima mnogo, samo je ovaj imao nesreću da mediji saznaju za njega. Ostali, nepoznati Ogulinci se slobodno šetaju ovom zemljom, „uvek spremni da stupe u akciju“.
Ponavljam, zato me ne čudi što građani uzimaju pravdu u svoje ruke. Gledala sam intervjue sa ženama koje su, zbog višegodišnjeg zlostavljanja, ubile svoje muževe. Većina njih se pre toga obraćala nadležnim organima, koji im nisu pomogli. Po nekim statistikama svaka četvrta žena u Srbiji je žrtva fizičkog nasilja u porodici. Ponekad se zapitam da li ove statistike lažu, jer ja ne poznajem ženu koja je to doživela, a kamoli da je svaka četvrta iz mog okruženja zlostavljana. Možda one ćute o „svojoj sramoti“, možda je policija nemoćna, možda je pravosuđe nemoćno… Čula sam međutim, da žena koja ubije svog muža zbog zlostavljanja, ima tu nesreću da se na sudu njen slučaj tretira kao ubistvo „sa predumišljajem“, što svakako i jeste, ali šta je sa prethodnim batinama, silovanjima i mučenjima sa predumišljajima? I onda nas čudi to što se policiji u Srbiji prijavljuje samo 16,5% slučajeva nasilja u porodici! Hajde vi prijavite nasilnog muža, pa se vratite da živite u istoj kući sa njim.
Nije ni čudo što se zakon tako primenjuje kad postoji tek osam godina, a znamo kojom brzinom se stvari u Srbiji menjaju. Da, nasilje u porodici je definisano kao krivično delo tek 2002. godine, kao i silovanje u braku. Međutim, žene se veoma retko odlučuju da prijave zlostavljača, a ako to i urade, najčešće povuku prijavu. Zakon omogućava žrtvama nasilja da pokrenu postupak protiv nasilnika, da imaju policijsku zaštitu, pravnu pomoć, kao i jednokratnu novčanu pomoć i smeštaj u sigurnim kućama, ali u praksi sigurne kuće su krcate, žrtve su finansijski zavisne od nasilnika, nasilnici ponekad imaju veze u policiji pa ona ne reaguje, a tu je i ustaljeni patrijarhalni obrazac ponašanja pa ženama koje pobegnu od agresivnih muževa ponekad ni porodica ne želi da pomoge. Zgrozila sam se kad sam pročitala da je jednoj žrtvi silovanja u braku svekrva poručila “Pa naravno da će da te prebije kada mu ne daš seks”. Da li biste okrivili tu ženu ako bi uzela bejzbolku i prebila i muža i svekrvu?
Znam da se svima smučilo da upiru prstom u krivce, ali mislim da nam je to jedina šansa da uspostavimo normalne obrasce ponašanja u ovoj državi. Ogulinac je očigledno poremećen, ali on nije kriv za svoje ludilo. Krivi su oni koji su mu dozvolili da svoje ludilo slobodno praktikuje u ovoj zemlji. Krive su sudije koje misle da silovanje nije zločin. Krive su svekrve koje pravdaju svoje frustrirane sinove. Krivi smo svi mi koji u svojoj zgradi slušamo krike žene koju tuče muž i pravimo se da to nije naša briga. Zato i imamo ovoliko razloga za brigu. Zato je stradalo jedno nedužno dete koje je tek kročilo u svet pokvarenih, umobolnih i nezainteresovanih odraslih.
Ps. Ako već zakon, a ni njegovi izvršioci, ne mogu da zaštite žene od siledžija, onda hajde da pozajmimo rešenje iz prakse Južne Afrike, koja inače ima jednu od najviših stopa silovanja na svetu. Naime, jedna tamošnja lekarka osmislila je ženski kondom, koji se stavlja poput tampona a u slučaju neželjene penetracije se bodljama kači za napadačev organ, tako da siledžija potom ne može ni da hoda, a kamoli da radi nešto drugo. Zbog eksplicitnog sadržaja video klip nismo stavili na sajt, ali ko želi da pogleda princip rada, može kliknuti na ovaj link.
Uprkos ovom metodu zaštite, mi bi ipak voleli da pravosuđe i policija koje i plaćamo za to, rade svoj posao.