Rodoljub Šabić obavlja javnu funkciju sa najdužim nazivom u Srbiji, on je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Do sada smo ga često viđali u medijima kako obaveštava stanovništvo o njegovom pravu da zna, ali i o netransparentnosti koja je i dalje prisutna u radu državnih organa.
U šestoj godini obavljanja posla Poverenika, našao se pred mnogim izazovima, poput rešavanja problema normativne prirode, npr. uredbe koja bi BIA-i neustavno dala ovlašćenja za obradu podataka o ličnosti, preko žalbi sudija koje nisu ponovo izabrane na funkciju, do žalbi građana čija prava krše državne institucije ne dajući im na uvid podatke koji bi trebalo da su javni.
BiF: Od početka obavljanja funkcije Poverenika imali ste brojne probleme, od nedostatka resursa do neadekvatne saradnje državnih institucija. Mislite li da će Zakon o tajnosti podataka i Zakon o slobodnom pristupu informacijama imati dodatne uticaje na vaš rad?
Rodoljub Šabić: Problema je zaista bilo mnogo, raznih. Neke svakako izazivaju pojedina loša rešenja iz određenih zakona. Međutim, težište problema je uvek bilo u praktičnoj, a ne u normativnoj sferi. Poverenik je prvih pola godine i više, radio bez elementarnih uslova i bez ijednog saradnika. Onda četiri godine sa sedam, i tek u poslednje vreme sa 12 saradnika. Podsetiću vas da je aktom o organizaciji, na koji je saglasnost dala Narodna skupština predviđeno da ima 69 saradnika. Dobro je što je Vlada, za razliku od ranijih godina, u budžetu obezbedila sredstva potrebna za angažovanje novih saradnika, ali ta činjenica imaće pun smisao tek kada bude obezbeđen prostor za njihov smeštaj, koji još uvek nedostaje. Uz to, neophodno je da Vlada promeni odnos prema mehanizmima za pokretanje prekršajne odgovornosti za povrede zakona i za prinudno izvršenje rešenja Poverenika. Oni još uvek ne funkcionišu, ili u najboljem slučaju, funkcionišu samo simbolički. Zato mislim da da nisu zakoni krucijalan problem, već njihovo izvršavanje.
Bif: Poslednji primer netransparentnosti za promenu ne stiže iz Ministarstava, već od strane visokih pravosudnih organa, u slučaju reizbora nosilaca pravosudnih funkcija. Kada ćemo znati da li je BIA zaista dostavljala informacije o sudijama i da li je uredba kojom se reguliše njen rad ustavna?
R. Šabić: Proces reizbora otvorio je nekoliko pitanja koja su zahtevala angažman Poverenika, i to u vezi slobodnog pristupa informacijama, ali i zaštite podataka o ličnosti. Po prvom pitanju, stojim iza tvrdnje da i učesnicima u postupku i javnosti moraju biti izložene sve relevantne informacije o procesu. Što se tiče zaštite podataka o ličnosti, otvorena su delikatna pitanja koja ukazuju na problem o kome dugo pričam. Naime, među prvim informacijama o reizboru pisano je da su pri ovom procesu korišćeni podaci dobavljeni od BIA-e. To je rezultovalo određenim brojem žalbi koje su upućene na adresu Poverenika, i ja sam, zajedno sa Zaštitnikom građana, preduzeo mere u tom pogledu. Svi funkcioneri koji su imali učešća u reizboru demantovali su bilo kakvo učešće Bezbednosno–informativne agencije. Ja postupam po žalbama i osim razgovora sa akterima reizbora, sprovešću kontrolu izbornog materijala, mada ne verujem da ću išta otkriti, jer čak i da je bilo saradnje između BIA-e i Visokog saveta sudstva, teško da bi to ostalo dokumentovano. Međutim, otvoreno je jedno značajnije pitanje – pitanje uredbe koja uređuje poslove BIA-e, koji se inače uređuju zakonom, a koja bi (uredba) mogla poslužiti kao osnov za obradu podataka o ličnosti. Ovo je protivno Ustavu, jer po najvišem pravnom aktu zemlje samo zakoni mogu da uređuju pomenutu oblast. Dakle, da ne govorimo samo o BIA-i, bilo koji državni organ može se baviti obradom podataka samo na osnovu zakona, a ne podzakonskih akata.
Bif: Pomenuli ste u jednom mediju da očekujete otpore pri primeni Zakona o tajnosti, zašto?
R. Šabić: Logično je očekivati otpor, ne samo ovom, već svakom novom zakonu. Iza otpora mogu stajati različiti razlozi, od nerazumevanja, konzervativizma i gluposti, pa do realnih, vrlo često potpuno nelegitimnih interesa. Ali nije glavni problem otpor već postojanje ili nepostojanje mehanizama koji otpor mogu da savladaju. S tim u vezi sam upozorio da novi Zakon o tajnosti podataka predviđa da sve dosadašnje tajne, uključujući i one koje su kreirali raznorazni „majstori tajni“ iz vremena koja su na sreću iza nas, i dalje ostaju tajne. Doduše, predviđa i obavezu da se, u roku od dve godine, preispita status svih, raznoraznih zatečenih tajni, ali ne predviđa sankcije za propuštanje tog roka, kao ni automatski prestanak tajnosti po njegovom isteku. Imajući u vidu dosadašnja iskustva u primeni reformskih zakona, morali bi se zapitati da li je realno očekivati da „obaveza“ bude uredno izvršavana. Problem nije samo u prošlosti, u zatečenim tajnama. Novi zakon bi trebalo da obezbedi da se ubuduće javnost ograničava samo onda kada je to, po kriterijumima demokratskog društva, neophodno, samo iz zakonom utvrđenih, legitimnih razloga. Nije realno očekivati da se to dogodi samo po sebi. Treba imati organizovan mehanizam koji će biti snabdeven potrebnim ovlašćenjima i resursima da vrši nadzor i obezbeđuje primenu novih standarda, a mi ga još uvek nemamo. Moramo ga izgraditi, to je bila suština mog upozorenja.
BiF: Uoči preispitivanja ishitrenog proglašenja pandemije „svinjskog gripa“ od strane SZO, u našoj zemlji su daleko od očiju javnosti sklapani ugovori o kupovini vakcina. Iako Zakon o slobodnom pristupu informacijama precizira da državni organi ne smeju građanima uskraćivati informacije o zaštiti sredine i zdravlja ljudi, Torlak je ignorisao pitanja medija, a institut Batut je postupio možda još gore, odgovorom da se ugovor o kupoprodaji vakcina ne tiče zdravlja stanovništva. Šta ste uradili po ovom pitanju?
R. Šabić: Povodom žalbi izjavljenih od strane jednog beogradskog nedeljnika, naložio sam institutima „Batut“ i „Torlak“ da daju tražene informacije. Ne bih se bavio špekulacijama da li je iza pokušaja uskraćivanja informacija stajao samo okoštali rigidni mentalitet ili nečiji interes, ali i ako jeste interes, sasvim sigurno on ne bi mogao biti pretežan u odnosu na pravo javnosti da zna. I s obzirom da je reč o trošenju javnog novca, i s obzirom da je reč o zdravlju građana, nesporno se radi o temi od prvorazrednog javnog značaja. Inače, zanimljiva je koincidencija da je gotovo istovremeno, bezmalo u isti dan, moja slovenačka koleginica takođe donela rešenje kojim je naložila da se javnosti stave na raspolaganje informacije iz ugovora koje je slovenačko Ministarstvo zdravlja zaključilo sa farmaceutskim kompanijama, dobavljačima vakcine protiv gripa.
Bif: Zadržimo se još malo na tajnama. Zašto se, po Vašem mišljenju, odlaže otvaranje tajnih dosijea?
R. Šabić: Odgovoriću vam jednom već oveštalom, starom, ali u krajnjoj liniji tačnom frazom: „zato što nije bilo dovoljno političke volje“. Inače, bićemo u prilici da ove godine još jednom proverimo da li se s tim u vezi nešto promenilo. Kolega Saša Janković, Zaštitnik građana, i ja smo se dogovorili da formiramo ekspertsku radnu grupu koja će napraviti Predlog zakona o postupanju sa dosijeima tajnih službi bivšeg režima.
Bif: Prošle godine je aktuelizovano pitanje zaštite podataka o ličnosti zbog izdavanja biometrijskih ličnih karata. Koliko je ranjiv sistem zaštite podataka u MUP-u i ostalim državnim institutima?
R. Šabić: Nije problem samo u zaštiti podataka u užem smislu, već generalno u odnosu prema podacima o ličnosti. Dakle, u prikupljanju, čuvanju, distribuiranju, korišćenju, stavljanju na uvid i sl. Uz to, treba imati u vidu da ogromne količine podataka o ličnosti nisu u posedu samo organa vlasti, da velikim zbirkama takvih podataka raspolažu banke, škole, zdravstvene ustanove, osiguravajuća društva, trgovinski lanci i sl., i da i tu treba obezbediti odnos prema podacima o ličnosti koji bi bio u skladu sa standardima savremenog demokratskog sveta. Moraćemo mnogo da radimo na tom planu, naša stvarnost je puna primera neadekvatnog odnosa prema podacima o ličnosti, počev od uznemiravanja u vidu direktnog marketinga, pa do različitih kriminalnih aktivnosti zasnovanih na „krađi identiteta“.
Bif: Da li kancelariji Poverenika još stižu izveštaji državnih organa o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja?
R. Šabić: Do sada ih je stiglo oko 600 i još, sa zakašnjenjem, pristižu. Pretpostavljam da će broj dospelih biti sličan prošlogodišnjem, a verovatno bi bio i znatno veći da, zbog tekuće reforme pravousđa, nije bilo „gužve“, prestanka subjektiviteta i selidbe mnogih pravosudnih organa. Svakako, biće mnogo onih koji neće izvršiti zakonsku obavezu. To da oni koji su dužni da se staraju o sprovođenju zakona i s tim u vezi često „treniraju strogoću“ na građanima, sami ne izvršavaju svoje obaveze je, razume se, svojevrstan apsurd. Nakon nedavnih izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i prelaska nadležnosti za pokretanje prekršajnih postupaka od Ministarstva za kulturu na Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, stvoreni su bolji uslovi za to da oni iz vlasti koji ne izvršavaju zakonom utvrđene obaveze snose odgovornost. Insistiraću na tome.
Bif: Najveći broj žalbi koje vam pristižu tiče se korupcije. Da li smo napredovali na polju suzbijanja korupcije?
R. Šabić: Tačno je, veliki broj žalbi odnosi se na informacije u vezi sa raspolaganjem javnim novcem i resursima, javne nabavke, privatizacije i sl. Otpor prema zahtevima da se stave na raspolaganje javnosti ovakve informacije ne govori uvek o korupciji, ali mislim da je uvek, najblaže rečeno, indikativan.
Što se tiče izveštaja koji govore o stanju u Srbiji u vezi sa korupcijom, oni, nažalost govore o stagnaciji ili u najboljem slučaju o napretku koji je jedva vidljiv, koji se meri puževskim koracima. Ilustracije radi, za tri poslednje godine, naša, inače loša ocena na, verovatno najrespektabilnijem, indeksu percepcije korupcije koji objavljuje globalna antikorupcijska mreža „Transparency International“ od 3.4 na skali od 1 do 10, popravljena je za samo 0.1. Moramo stvari da menjamo na bolje mnogo brže i to svakako nije samo zadatak Agencije za borbu protiv korupcije.
Marija Dukić
broj 63, februar 2010.