S jedne strane svetle Terazije,
S druge mrak do Male Azije.
(Milovan Danojlić)
Da odmah odgovorim na pitanje iz naslova: Srbija je takođe svet, ali onaj Treći, koji se piše velikim slovom da se ne bi povredila njegova beznačajnost. Beograd je počeo da biva moderan u doba kada je bio glavni grad države od 20 miliona stanovnika. U njemu je bila koncentrisana uprava te evropske zemlje srednje veličine, a što je mnogo važnije i kompletan bankarski, spoljnotrgovinski i drugi profitabilni sistemi Jugoslavije. Tim parama građeni su Novi Beograd (kao federalni administrativni centar), „aerodrom u Surčinu, TV toranj na Avali“, prilazni putevi (Zagrebački „Vjesnik“ je sa dozom zavisti pisao kako „Beograd ima petlju“) naselja, ulice, upravne i poslovne zgrade. Ukratko – prosperitet. I što rekao Duško Radović: „Beograd je (bio) izuzetan, baš je (bio) zgodan, šta mu fali“. Rasla je s razlogom i zavist. „Trepča radi – Beograd se gradi“, samo je stihovano ono što su drugi u prozi, često žestokoj, govorili i pisali. A onda je jednog dana do večeri 1991. godine Beograd bacao cveće na tenkove, koji su iz njega pošli da centralizuju silom. Tu je početak kraja i te države i njenog glavnog grada.
Ko bi gori ode doli…
Istorija, koja od tog časa, po ko zna koji put počinje, ne zaslužuje više nego da se sažme u jednu rečenicu: Evropska zemlja srednje veličine raspala se, a Beograd je postao prestonica satrapije čiji je oholi požarevački despot terorisao sopstveni i okolne narode. Ostaci onog „slobodarskog“ Beograda nikada nisu uspeli da stvore kritičnu masu koja bi samostalno bila u stanju da sruši despotizam. Tokom Miloševićeve vlade osam puta su se Beograđani dizali na proteste. Oni od 19. novembra 1996. pa narednih 95 dana, bili su zadivljujuće uporni i držali se na naslovnim stranama razmažene svetske štampe puna tri meseca. Međutim, ako se uz pomoć Google mapa proračuna površina Trga Republike, zajedno sa platoom do „Ruskog cara“, videće se da je maksimalni kapacitet (množeno koeficijentom 4 – osobe na metar kvadratni) 48.000 ljudi. To znači da je samo 2,8 odsto Beograđana bilo prisutno u špicevima protesta. Veličanstveno dugo, ali malo. U Budimpešti i Pragu na ulice je izlazilo i do polovine stanovnika u njihovim revolucijama. Objašnjenje je bolje ne tražiti.
Za vlasti Miloševića i njegove tadašnje SPS istitucionisan je haos, nasilje i pljačka, jer su nedemokratski sistemi skupi i pijavičaste prirode. I taj je režim pao, a Beograd je postao glavni grad zemlje u kojoj je, kako je to Dobrica Ćosić definisao, došlo do sažimanja srpstva. O tima koji su se „saželi“ u Srbiju podaci su vrlo neujednačeni: Komesarijat za izbeglice Srbije objavio je da ih je 2001. godine bilo 451.000, šest godina kasnije Rasim Ljajić navodi okvirno 500.000, na istom skupu Komesar za izbeglice – govori o 209.000, UNHCR 236.000 samo sa Kosova. Otuda je malo verovatnoće u tačnost podatka zamenika gradonačelnika Beograda, Milana Krkobabića, da ih je u gradu (samo) 70.000. Verovatniji je onaj o trećini ukupnog broja izbeglica. Koliko god da ih je taj problem je najakutniji koji je postmiloševićevska vlast dobila u miraz. Ako je to prihodna strana, rashodna je mnogo veća: Pre svega država kojoj je Beograd glavni grad smanjila se sa 20 na 7,5 miliona stanovnika. Nestali su prihodi ne samo sa teritorije drugih republika nego i sa Kosova, koje je srpsko! Neko je to morao da nadoknadi. Nadoknađuje Srbija od Horgoša do Dragaša.
Dotična Srbija ima 174 jedinice lokalne samouprave, od njih 42 spadaju u zvaničnu kategoriju devastiranih – sa prihodima ispod polovine republičkog proseka BDP po stanovniku U tim opštinama živi oko 800.000 ljudi. Beograd ima za 46 odsto veće prosečne prihode (BDP) i nadmašuje ga samo Novi Sad sa 60 odsto. Beograd je po prihodima 16 puta veći od Topličkog okruga, a po zaradama stanovnika četiri puta bogatiji od onih u Jablaničkom okrugu. U prvom kvartalu ove godine prosečna neto plata u Novom Beogradu iznosila je 50.289, a u opštini Stari Grad 41.905 dinara, dok je u najsiromašnijoj opštini Srbije, Vladičinom Hanu bila 14.096. Pravi problem je što u Nišu (opština Palilula) prosečna plata iznosi 17.603 dinara. Dakle grad koji je nekada bio elektronsko srce Srbije spao je na to da mu opštine budu na listi 10 najsiromašnijih u zemlji. Isti taj Niš, kako piše lokalni bloger Milan Marinković, odlučio je da podigne „najveću krstaču“ na Balkanu, povodom 1700 godina Milanskog edikta, e da bi zasenio sav ostali hrišćanski svet. Tim povodom, kako navodi, današnji patrijarh i ondašnji episkop niški Irinej je rekao: „U čitavoj našoj istoriji najveće svetinje su podizane uvek u teška vremena“, što srećom nije tačno, jer bi bio argument genetske nerazumnosti jednog naroda.
Dokle će se Balkanci stideti roditelja
Manuo bih se ekstrema, koji jedino mogu da šokiraju. Mnogo važniji je podatak da je 20 industrijskih gradova u Srbiji od devedesetih godina prošlog veka izgubilo više od 40 odsto poslovnih prihoda i više od 50 odsto zaposlenih. Tu leži osnova za masovno nezadovoljstvo stanjem i traženje krivca u najbogatijem gradu. Krivci jesu u tom gradu, međutim grad na koji se sručuje odijum nije ni kriv, ni prav. On jednostavno živi u uslovima koji su mu omogućeni, koristi svoju prednost u veličini i značaju, privlači stanovnike iz unutrašnjosti kako zbog svog bogatstva, ali i zato što je danas u Srbiju jedino u njemu moguće „ostvarivanje ličnosti“. Seoski političari napravili su od njega banju, a od Parlamenta sanatorijum za lečenje njihovih provincijskih kompleksa. Sve ostalo je besperspektivna zabit i potencijalna paklena pomorandža. Preti ponovna kontraevolucija (kao 1972. godine), kada je nerazvijena i zaparložena provincija čekala na mig da satre „liberale“ – verovatno najprogresivniju vladajuću grupu koju je Srbija ikada imala. Međutim, možda kao deo učinka te vlasti, pod kojom je „provincija“ ekonomski i tehnološki cvetala, potekao je odlučan i efikasan otpor Miloševićevoj vlasti. Niš, Užice, Kragujevac… sa svojom okolinom nisu samo pratili proteste u Beogradu, nego su preuzeli vođstvo. Stanovništvo, lokalne novine, radio i TV stanice postali su nepomirljivi borci za promenu. Tada nisu ni slutili rizik nipodaštavanja koji će nova upravljačka klasa pokazati prema njima.
Gotovo u isto vreme Slovenija je proklamovala policentrični razvoj da joj se ne bi desilo da doživi srpski jaz između razvijenosti centra i nerazvijenosti provincije. Decentralizacija je sinonim demokratije, a centralizacija totalitarizma. Tako su buknuli Maribor, Kopar, Novo Mesto, Celje… međutim još važnije je da je najveći deo sredstava investiran u infrastrukturu – puteve, pruge, elektrifikaciju (Bela Krajina, najzaostaliji deo Slovenije do tada, nije se razlikovala mnogo od juga Srbije), telefonsku mrežu, obrazovanje, zdravstvene stanice… Zahvaljujući toj politici danas nije moguće uočiti razliku između građanina i seljaka ni po odevanju, ni po nivou poimanja, pa i prosečne obrazovanosti. U Sloveniji, koja je deveta u EU po kompjuterizovanosti, sasvim je moguće „ostvarenje ličnosti“ bilo gde da u njoj živite, pa čak i na nekoj čuki iznad 2.500 metra nadmorske visine. Sasvim je normalna stvar da neki farmer (nije to više seljak) prevali autom dvadesetak kilometara da bi došao na koncert ili književno veće u varoši. U selu Miljana, u Brdima kraj Gorice, bio sam u skromnoj kući poljoprivrednika u kojoj postoji klavir, violina (sviraju otac i ćerka) i biblioteka kakvu malo koja beogradska kuća ima. Oni su danas Evropa, koja sebi povremeno dozvoli po neki izlet na egzotični Balkan da se provede u beogradskom lumpovanju i priseti iz čega je, ipak, pobegla.
Hrvatska je imala sreću da se kroz istoriju policentrično probijala. Split, Rijeka, Varaždin… potpuno su urbana mesta sa jakom industrijom i efikasnom infrastrukturom. U vreme kada su beogradskom industrijom dominirali Vajfert i Bajloni – pivare, u Varaždinu je postojao Tivar (posle rata Varteks) za to vreme moćna tekstilna industrija koja je bila najbolja škola za emancipaciju žena. No, ostao joj je i veliki deo zabitosti u dinaridima, koji je po Brodelovom modelu montanjarske agresivnosti čekao momenat kada će da bukne sukob u kojem se otima. Od kada se osamostalila Hrvatska je postala balkanska zemlja koja najviše investira u putnu mrežu, ali se zaostatak u svesti sporo nadoknađuje. Istarski književnik i bivši političar, osnivač IDS-a Ivan Pauleta, objavio je krajem maja otvoreno pismo svom narodu u kojem pored ostaloga piše: „Prezirem te, jer si svojom rastrošnošću osiromašio trud generacija pre tebe. Generacija koje su stvarale i radile da bi u starosti i nemoći imale časnu egzistenciju /…/ jer si svojom rasipnošću ukrao omladini mogućnost školovanja, posla i napretka /…/ jer sebe smatraš sveznalcem, mudracem, bezgrešnim i nezamenjivim /…/ jer za svoje neuspehe i promašaje uvek kriviš druge /…/ jer osim političara i tajkuna postoji još jedna dimenzija s kojom ne možemo biti zadovoljni, a to je narod. Narod, koji se da sistematski varati, narod koji ponovo glasa za one koji su ga doveli do ovog zla“. Teško je u ovome ne prepoznati i sebe iako Pauleta govori Hrvatima.
„Beograd je pojeo Srbiju“
Vraćam se Beogradu citirajući utiske sociologa Žarka Puhovskog, koji kaže da u proseku pet puta godišnje dolazi u Srbiju. „Meni se čini, kaže on, da će glavni problem sa kojim će se Srbija susresti kod evropskog integriranja, biti kancerozna tvorba koja se zove Beograd. Beograd je pojeo Srbiju. Kada odete 100 kilometara jugoistočnije od Beograda, vi ste dalje od Beograda, nego što je Beograd daleko od Njujorka“. Dugotrajna ekonomska kriza privlači u Beograd većinu unutrašnjih imigranata što još više koči bilo kakav policentrični razvoj ostatka zemlje. Vredi pogledati na YouTube video „Pančevo – Oljušteni grad 2010“ pa shvatiti da se na domak beogradskih kolortrotoara, staklenih fasada, blještavih svetala i burnog noćnog šenlučenja živi u ruinama, među gomilama đubreta i automobilskih olupina, zgradama bez fasada ili sa grafitima do drugog sprata na onima koje fasade imaju. Da ne pominjem Babušnicu gde „novca nema ni za sahrane“.
Goran Živkov, konsultant FAO, interpretira istraživanje Secosa/UNDP o položaju domaćinstava u Srbiji, do kojeg nisam uspeo da dođem, i konstatuje da „najveći deo Srbije živi u potpuno necivilizovanim uslovima za Evropu 21. veka – bez infrastruktura. Najgore je što se ništa ne preuzima da se bilo šta suštinski promeni“. U isto vreme Beograd ima gradski budžet za poljoprivredu, koji približno iznosi koliko i svi agrarni budžeti ostalih opština zajedno. Zato može da svojim malobrojnim poljoprivrednicima daje pogodnosti (kredite, premije, hladnjače…) i time narušava konkurentske uslove na tržištu. Beograd ima sredstava da rije ulice, čupa drvorede, planira metro, pravi mostove, raseljava i preseljava nepodobne. Sve je to potrebno (ma da bi se moglo raditi sa manje prostačkog nasilja) ali to što se čini u glavnom gradu predstavlja science fiction za ostatak Srbije, pa bilo da je podeljena na pet ili sedam regiona. Onaj region koji se po novom zove Južna i Istočna Srbija, živi je primer kako se sabiranjem dva siromaha ne dobija jedan bogataš, nego siromah na kvadrat.
U Beogradu je 15. maja nastala neka čudna tvorevina, URS – Ujedinjeni regioni Srbije. Za predsednika je izabran Mlađan Dinkić, lider G17, ministar… vatreni populista je dodao sebi još jednu funkciju. Možda grešim, ali imam malo poverenja da će ta “nova politička snaga“ služiti nečem drugom nego da bude ventil nezadovoljstvu provincije i način da se blagoglagoljivošću obrlati neki deo glasača. Duboko nerazumevanje problema demonstrirao je prisutni predsednik srpske države Boris Tadić rečima: „Mi moramo do regionalizacije doći jednim postepenim postupkom koji će trajati najmanje pet godina i negde 2015. godine će se steći uslovi za institucionalnu promenu, za snažne jasne intervencije u zakonskom i ustavnom sistemu naše zemlje…“ bla, bla, bla. Prvo, promene regulative se sprovode odmah ili nikada, a promene u decentralizaciji i policentričnom razvoju decenijama. Ne samo da „provincija“ neće imati strpljenja nego će „pući“ u samom Beogradu. Pogledajmo samo jedan argument – mlade. Tokom ove i iduće godine vojska bi trebalo da pređe na profesionalno služenje. Pri tome bi se oslobodilo oko 20.000 regruta, koji sada u uniformi predstavljaju depo za nezaposlene. Bar još 10.000 vojnih službenika i profesionalnog kadra naći će se na birou rada. Dotle bi trebalo da profunkcioniše i Bolonjska reforma po kojoj je pravilo da se polaže godina za godinu, a danas studije o roku završava samo tri odsto upisanih. Studenata u Srbiji ima 184.220, a godišnje se upiše 55.000 novih. Univerziteti su, prema tome, podjednako, čak i važniji depo prikrivene nezaposlenosti.
Ekonomska kriza, koja ima sve šanse da se kod nas vuče još godinama i da se pojačava pridodaće na 101 hiljadu sada nezaposlenih verovatno još toliko. Koliko god da je bogat Beograd, sa toliko nezaposlenih ne može da izađe na kraj. Ako se čini da sam pesimističan, poslužio bih se još jednim kvalifikovanijim mišljenjem od mog. Isidora Jarić, iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, kako objavljuje časopis Republika s kraja prošle godine, konstatuje: „Bez posla je teško da se iko može osećati punopravnim članom društva, što većinu radno sposobnih građana stavlja u poziciju autsajdera simbolički ih konfrontirajući sa društvom čiji su deo. Od ove pozicije do socijalnih nemira mali je korak, a ko ima prava da na taj način traži ’pravo na sreću’ i ’normalnost’ života, rekla bih, svi oni čije su nade i očekivanja iznevereni, a takvih je mnogo u Srbiji danas“.
Srbija na Zapadu 6: Netrpeljivost!
Srbija na Zapadu 4: Prosjački vodvilj
Milutin Mitrović
broj 67, jun 2010.