Pred Srbijom su nova velika iskušenja koja dolaze spolja i iznutra: iz sveta dolazi pritisak većih kamata jer se evrozona bori sa troškovima krize na jugu kao i s rastom inflacije. Cenu će prvo platiti građani koji otplaćuju stambene kredite. Na unutrašnjem planu loša privatizacija i visok nivo nelikvidnosti suzili su broj klijenata banaka u realnom sektoru i uputile ih na kupovinu državnih hartija od vrednosti.
I tu se nazire problem jer je nejasno koliki je kapacitet države za vraćanje kredita koje sve češće uzima. „Bolje je stati i dobro se preračunati, jer ćemo troškove populističkog pristupa platiti novim krugom siromaštva” kaže profesor Đukić.
Iako profit banaka po svim osnovama opada, nivo loših plasmana raste, a broj kreditno sposobnih preduzeća se drastično sužava, bankarski sektor je po svim pokazateljima stabilan. „Banke će izdržati sve udare”, kaže sagovornik BiF-a.
Čini se, čak i ako nas ne bude, banaka će biti.
BiF: U Evropi raste inflacija, a dugoročni oporavak je neizvestan. Šta to znači za nas?
Đ. Đukić: Rešavanje problema Grčke, nestabilnost na jugu Evrope i borba sa inflacijom dovešće do rasta euribora. Zemlje sa niskim kreditnim rejtingom, a takva je Srbija, najviše će trpeti zbog negativnog dejstva povećanja kamatne stope na međubankarskom tržištu i kamatne stope na dugoročne izvore. To će, pre svega, pogoditi građane a znatno manje preduzeća. Kriza je donela dupli negativni efekat za Srbiju: u zemljama u kojima su kamate padale, one su tokom krize mirovale i blago se povećavale, u Srbiji su dopunski faktori delovali na to da one porastu. Razloge treba tražiti u okruženju, odnosno u visokoj obaveznoj rezervi i stalnoj imobilizaciji sredstava koja čini posebno skupom deviznu štednju građana. U uslovima kada su i domaće i inostrane banke upućene na deviznu štednju građana koja se ne može privući kamatom ispod 6 odsto, ne može se očekivati da kamate padaju. Drugo, zaoštreno je pitanje odnosa centrala banaka i njihovih subsidijarija. Centrale su Bečkim sporazumom pristale da se odloži naglo vraćanje kredita u sektoru kompanije, ali su istovremeno stavile do znanja svojim subsidijarijama da mogu da ulaze u kreditnu ekspanziju samo na podlozi domaće štednje. U takvim uslovima, tokom krize smo videli da se banke razdužuju prema maticama, privatni sektor prema bankama, a istovremeno raste zaduživanje države.
BiF: Apresijacija dinara svakako pomaže razduživanju privrede i olakšava građanima da se izbore sa otplatom kredita. Koliko će na dugi rok to koštati?
Đ.Đukić: Na unutrašnjem planu suočeni smo sa nekonzistentnošću i nekoherentnošću domaće politike koju dnevno očitavaju investitori. Između redova čitamo da će se nastaviti sa apresijacijom kursa dinara, čime centralna banka izlazi u susret građanima i kompanijama, i, na kratak rok, olakšavajući im teret otplate dugova. Što se investitora tiče, njihov legitimni interes je da špekulišu: prodaju evre, kupuju dinare, ulaze u državne hartije od vrednosti i čekaju da iz njih izađu kad procene da postoji politički ili ekonomski rizik. Ono što investitotre sada najviše brine to je da se, posle situacije sa Telekomom, država očigledno značajno dodatno zadužuje. Bombardovani sa nekoliko novih zajmova: 800 mil dolara kod Svetske banke, izdavanjem evro obveznica u vrednosti od milijarde dolara, promptnim zaduživanjem od sto miliona evra sa emisijom obveznica. Investitori u tome čitaju povećanje neizvesnosti da će država uspeti da održi deficit od 4.1% GDP. Prema podacima mininstastva finansija udeo javnog duga u GDP-u je 41% , ali mislim da bi donosioci odluka morali da uzmu u obzir onu Štiglicovu napomenu da je veliki deo GDP u formi usluga koje nemaju nikav uticaj na kapacitet razduživanja. Smatram da je sa stanovišta države bolje obustaviti zaduživanje dok se ne proceni kolike su mogućnosti za servisiranje tog duga. Časnije je ne biti u izvršnoj vlasti nego uvesti zemlju u situaciju da mora da za dve do tri godine uđe u restrukturiranje duga, kao krajem 80-tih. Ovo je tim pre aktuelno jer je na jugu Evrope situacija besperspektivna i veliko je pitanje koliko će naša izvozna privreda moći da izveze i naplati.
Ne apelujem na vladu da razmotri zaduživanje zato što želim da ona bude nepopularna. Mi smo u izuzetno komplikovanoj situaciji i ona može da bude samo još gora – i na svetskom tržištu i u okruženju – a da mi nemamo velike pregovaračke moći sa aspekta stabilnosti priliva, van onoga sto su doznake iz inostranstva.
BiF: Međutim banke imaju značajne prihode upravo od ovakvog ponašanja države?
Đ.Đukić: Bankama je u interesu da izlaze iz evra, kupuju dinare i ulaze u državne papire u funkciji krakoročnog profita. Prostor za zaradu u Srbiji u odnosu na okruženje je u ovom periodu bio neviđen, naravno za onog ko je imao moć predviđanja i upravi banke signalizirao na vreme da izađe iz evra i uđe u dinare, kupi hartije od vrednosti koje nose 12% kamate. Kad tome dodate i apresijaciju dinara od 8 do 9 odsto, takav prinos nemoguće je ostvariti bilo gde u regionu. Bankari se biti skloni da razmišljaju na sve kraći rok zbog oprečnih najava monetarnih vlasti koje su prvo tvrdile da apresijacija nije poželjna, pa onda da apresijacija nije problem. Nikada nijednoj zemlji veštačka apresijacija valute nije donela ništa dobrog već samo visoke troškove preraspodele dohotka na relaciji dužnici – poverioci, izvoznici – uvoznici i povećavanje zaduživanja javnog sektora. Ali privid lagodnog života je ono što se kasnije mora platiti drastičnim padom životnog standarda.
BiF: Ipak vaša procena, ne samo kao profesora ekonomije nego i kao člana uprave banke, je da će za dobra preduzeća uvek biti kredita?
Đ. Đukić: Preduzeća neće osetiti teret viših kamata jer će za njih uvek biti povoljnih kredita čije kamate ne zavise od rejtinga Srbije. Trpeće mala i srednja preduzeća koja imaju lošu kreditnu istoriju i kojima je pristup kreditu jednostavno zatvoren. Dobra manja preduzeća će moći da računaju na kamatu sa 6 do 7 odsto jer banke vuku dosta povoljnih kredita od EBRD, EIB i sličnih izvora.
BiF: Prema poslednjim podacima kreditna aktivnost banaka i u sektoru stanovništva i u sektoru privrede je gotovo stala.
Đ.Đukić: Banke nemaju motiv da ulaze aktivnije u kreditne aranžmane jer nema kreditno sposobnih klijenata iz privrede i solidnih dobro utemeljenih i razvijenih projekata koje bi mogle da prihvate. Banke ne mogu da ne trpe efekte loše privatizacije. Od Subotice do Vranja pokazuje se da su čak i firme koje su imale dobre programe, tržište, brend, preduzeća koja su banke jako dugo kreditirale kao što je na primer Fidelinka, otišle pod stečaj. Ne pokreću banke stečaj da bi uništile firmu, već povlače taj potez kad konstatuju da je isisana supstanca iz firme i da moraju da naplate bar deo potraživanja. I pošto je to masovna pojava, dolazite u situaciju da u stečaj treba da ode pekara od koje zavisi snabdevanje hlebom u jednom gradu. To je rezultat loše privatizacije, tolerisanja da se kapital izvuče iz firme, da se rashodi sele na dobre firme, što nadalje sužava bazu kllijenata banaka. Ne zato što su one postale hipersenzitivne na rizik.
U Srbiji ima 15 firmi sa kojima možete da povežete sve ostale firme posle svih privatizacija i ti klijenti idu od jedne do druge banke – jedne banke im odobravaju kredite da bi vraćali rate za kredit kod druge banke, i takvim klijentima se izlazi u susret da bi se oni kako tako održali na površini. Ali da bi se tu nešto zaista rešilo bitne su dve stvari: ono što vlada najavljuje da će sprečiti formiranje lažnih kompanija preko kojih preduzeća beže od obaveza, i drugo, najavu države da će uredno servisirati svoje obaveze. Ona jako mnogo duguje preduzećima i zato kod banaka imate mnogo klijenata koji nisu u problemu zato što neće da servisiraju kredit već im duguje ili država ili drugo preduzeće kojem duguje država.
BiF: Čini se da su i neke banke ipak slabo procenjivale i odobravale kredite klijentima koji su zarobili novac u nekretninama ili su samo naizgled bili solidni, zahvaljujući tome što im je država odlagala plaćanje različitih obaveza?
Đ.Đukić: Oko 99% izloženosti riziku banaka u Srbiji je iz kreditnog rizika dok je tržišni rizik zanemarljiv. To je dobro jer znači da većina banaka vrši dobar monitoring kreditnog rizika, te da je loša aktiva praćena visokim rezervisanjima i da je kapitalna baza jaka. Banke će opstati čak i ako se kriza produbi.
Kompanije o kojima govorite su mogle da se legitimišu kao kreditno sposobne na podlozi prometa, obrta, prosečnog stanja računa, veličine imovine i tržišne cene imovine u to vreme. Ako je banka odobravala kredit od 10 miliona evra, a tržišna vrednost je po procenjivaču bila 23 miliona evra (pre krize), banke su ulazile u kreditiranje bez problema računajući i na to da će čak i po cenu drastičnog pada cena nekretnina, moći da sačuvaju svoje potraživanje.
O problemu sa ovakvim potraživanjima se mora govoriti selektivno. U zavisnosti od toga u kakvoj su poziciji neke banke sada akumuliraju zemljište, poslovni prostor i stanove i, ako su likvidne, čekaju bolja vremena – a ako nisu pokušavaju da prodaju te nekretnine po svaku cenu. To je vrlo diskutabilno jer je tržište nekretnina izuzev Beograda i donekle Novog Sada mrtvo. U privredi je posebno porastao nivo nenaplativih kredita, ali ne verujem da će prvih pet banaka biti ugoženo, mada će njihovi profiti trpeti.
BiF: Ipak u javnosti se sve češće postavlja pitanje koliko su ti dobri podaci banaka realni, jer su mnoge banke izdavale garancije jedna drugoj da bi peglale bilanse.
Đ. Đukić: Kroz garancije se peglaju bilansi i čine aktivu manje rizičnom nego što jeste, ali to je kratkog daha. Svaka dobra banka mora da ima enormna rezervisanja i da stavi do znanja tržištu da njena sudbina ne zavisi od toga. Srbija je malo tržište i teško je bilo šta sakriti. Moja najveća zabrinutost ipak je na strani realnog sektora. Banke će izdržati i ovako i onako. Ostaje problem nekonkurentnog realnog sektora i problem slabe administrativne infrastrukture, dakle visoke cene eksternalija u domaćoj privredi. Kako je moguće da, primera radi, nestane žito iz silosa koje je služilo kao obezbeđenje kredita?
Zašto su u Hrvatskoj niže kamate?
Đ. Đukić: Dominacija stranih banaka od njihovog ulaska na tržište do danas nije donela zadovoljavajuće tendencije opadanja kamatnih stopa, jer su tržišta Srbije, Rumunije i Ukrajine takva da stanovništvo nije u poziciji da ne pita za cenu kredita. Kod revolving kredita, kreditnih kartica, i prekoračenja kod kartica prosečna kamatna stopa je u decembru 2010. bila 28, 46 %, u aprilu 28,23, kod potrošačkih kredita 16,53 odnosno 13,12, stambenih kredita 5,66 odnosno 5, 80 odsto, a zbirna ponderisana kamatna stopa u decembru 2010. je 24.98, u aprilu 25.38. Jasno je onda zašto su strane banke pri ulasku na naše tržište bile spremne da plate višestruko više cene od knjigovodstvene cene banaka.
I najnovije analize međunarodnih finansijskih institucija pokazuju da privatizacija bankarskog sektora po svaku cenu ne donosi konkurentno tržište, već sve zavisi od slučaja do slučaja. U Hrvatskoj su kamate jako brzo padale jer je nivo konkurentnosti bio znatno viši iako dve banke, čija je bilansna suma veća od bilansne sume bankarskog sekotra Srbije, dominiraju na tržištu, dok u Srbiji prve dve banke vuku svega 25%. Tržišno učešće, dakle, ne određuje tržišnu moć. U Srbiji, prvih pet banaka na tržištu kredita i depozita učestvuju sa 40%, a obaranja kamata ni u jednom periodu nije bilo – ni pre a ni posle globalne finansijske i ekonomske krize.
Bazel II i Bazel III
Đ.Đukić: Ako NBS bude insistirala na sprovođenju Bazela II krajem 2011, to će, prema nekim procenama, angažovati još oko 500 miliona evra u vidu dokapitalizacija banaka. To znači da će prinos banaka na akcijski kapital biti još niži i vlasnici će se pitati zašto bi ulagali u te banke? Zato smatram da u ovom poslu treba biti obazriv.
Što se Bazela III tiče on će u evropskom bankarstvu biti uvođen sukcesivno – šest godina, počev od 2013. I on traži veći zahtevani kapital banaka po osnovu tržišnog rizika, a predviđa i izdvajanje „tampon kapitala” po osnovu rizika cikličnog kretanja privrede. Njegova primena učiniće kredite još skupljim.
Tekst je iz Edicije Finansije TOP 2010/11 koja izlazi 15. juna