Istražni sudija Pietro Forno, formulisao je tužbu protiv tri osobe kao: „…angažovane u organizovanju i funkcionisanju burdelja za zadovoljenje želja (predsednika vlade) Silvija Berluskonija“. Ličnosti su našim čitaocima poznate – Lele Mora, bivši frizer, vlasnik agencije za protežiranje medijskih ličnosti i optužen kao zaduženi za vrbovanje prostitutki; Nikol Mineti, savetnica u regionalnoj upravi Lombardije, članica Glavnog odbora PDL (Berluskonijeve privatne, vladajuće partije), poznata po uveseljavanju svog gazde igranjem ko od majke rođena, organizatorka burdelja – Madam, kako se to naglašeno zvalo u zemunskim kulperajima između dva prava rata i Emilio Fede, direktor jednog od Berluskonijevih TV kanala i podvodač, odnosno u njihovom žargonu: „dobaljač svežeg mesa“.
Da podsetim kako sam na kraju prošlog nastavaka obećao da ću se vratiti seksi temama, jer sam čvrsto verovao da će libido Silvia B. nadvladati njegove političke nevolje opisane u 32. nastavku. Valja dodati da je u međuvremenu izgubio još i na referendumu (iznuđen od opozicije) za koji je agitovao da propadne – što njemu odgovara. Naime 12 prethodnih referenduma za redom propalo zbog nemanja kvoruma. Izašlo je sada na glasanje, uprkos prelepom vremenu za kupanje i Silviovoj agitaciji, 57 odsto Italijana i na sva 4 pitanja odgovorilo sa „DA“ (čak preko 95 odsto), uključiv i ono kojim se ukida premijeru pravo da odluči lično hoće li se pojaviti na sudu ili ne. I desilo se da ga ništa od toga nije obuzdalo u emotivnom životu. Neki privatni detektivi dostavili su sudu snimke razgovora Gabriele Santanke, ona je državni podsekretar u predsedništvu vlade, (opširnije u nastavcima XXV i XXVIII) sa njenim bivšim „verenikom“, prebogatim menadžerom formule 1, Flaviom Briatore, u kojima opanjkava Silvia B. kao potpuno „otkačenog“ kome je „odzvonilo“, a kojega inače javno brani oči da iskopa onom ko ga dirne… Onda sledi razgovor dotičnog Brijatora, koga prisluškuju zbog utaje poreza, sa Lele Morom, koji se žali da Silviove narudžbine idu i dalje: „sve je po starom, kao da se ništa nije dogodilo, samo što više orgije nisu u vili Arkore, nego u drugima“. I na kraju opet onaj fotoreporter Alberto Roveri, koji se proslavio slikama bahanala u Silviovoj vili Ćertoza na Sardiniji. Tada je uspeo da proda 5.000 snimaka, svaki skandalozniji od onog drugog (nastavak….), sada je, pak, ponudio nekoliko svežih slika iz iste vile na kojima Silvio B. šeta sa dve dame (obučen i on i one) držeći obgrljenu jednu oko ramena a drugu oko, odnosno malo niže, struka. Sa slika se vidi da su obe „napredne“ pa se kalkuliše da li je neodoljivi Silvio B. promenio slabost prema maloletnicama za ove druge uhodanije i razvijenije lepotice. Rađa li se to i kod njega Edipov kompleks, nostalgija za toplinom obilnih grudi? To je, inače, razlog i za ono prododato (re) u naslovu „pozajmljenom“ od Kiša.
Iako mi se čini da sam sad stekao prava da nastavim sa manje seksi temama, samo još da navedem kako je slovenački poslovni dnevnik Finace anketirao psihijatre pitanjem ko je opasniji Berluskoni ili slovenački premijer Pahor. Jedan od odgovora, psihoanalitičarke Darke Bajec, glasi: „Između Pahora i Berluskonija postoji sličnost da zbog narcisoidnosti gube kontakt sa stvarnošću, ipak je Pahor mnogo benigniji nego Berluskoni. Berluskoni ne poznaje granice, on je sociopata, na neki način i psihopata. To se ne može reći za Pahora jer nije opasan, Berluskoni jeste“. Da vidimo zašto bi, pored ostaloga, Silvio bio opasan po svoju okolinu. Sem što ju je etički i ekonomski srozao on se na prošlom sastanku G8 prvo žalio Obami, kako ga sudije maltretiraju, pa kad američki predsednik nije poslao marince da ga spasavaju, žalio se na zajedničkoj večeri svim državnicima kako je italijansko „pravosuđe patološko“ . Na to je londosnki The Economist koji od 1994. godine medijski secira ovog državnika-šarlatana, objavio dosije pod naslovom: „Čovek koji tuca celu jednu zemlju“. Da budem precizniji glagol upotrebljen u ovoj rečenici je screw, a znači šrafiti, ali i obljubiti, imati polni odnos – tako u rečniku lepo piše.
Italijani skloni šali dok im ne prevrši meru, vrte na You Tube parodije filma Aeroplane, Fligh High, Aereo piu pazzo del mondo (Najluđi avion) – prilagođene italijanskoj situaciji. Zatim dosinhronizovane delove filmova Alberta Sordija, Džen Vildera (Frankenstein Jr.), pa čak i fudbalera Totija koji pokazuje srednji prst Silviu B. Zatim nemački film Bye, bye Berlusconi, na državnoj TV prikazan je Moretijev film Kajman (o Silviu B.) sve to uz dosetke na račun najave da premijer namerava da se povuče i vlast prepusti svojoj ćerki Marini (XXIII nastavak). U međuvremenu se Silvio B. zabavlja pokušajima da laže sud koji mu ne da mira. Prvo je rekao kako nikada nije dao 600.000 dolara engleskom advokatu Milsu da lažno svedoči u njegovu korist, već da je te pare dao brodovlasnik Diego Atanasio. Dotični Atanasio je odmah demantovao da je dao bilo kakve pare i vezu sa Englezom. Zatim je u drugom procesu za obljubu maloletnica poslao svoje ljude u Maroko da potplate lokalnog matičara da im izda krštenicu na kojoj će pisati da je maloletna Rubi rođena dve godine ranije. I to mu je propalo. Ko zna koliko je drugih stvari uspelo?
O neverovatnom Silviovom održavanju na vlasti raznim smicalicama pisali su ovih dana The New York Times, Wall Street Journal, Herald Tribune, Finacial Times, El Pais, Le Monde… da navedem samo najvažnije. Niko od njih ne shvata šta bi trebalo da se desi da bi dotični otišao sa vlasti. Odgovor na izvestan način daje Roberto Saviano, pisac kultne antimafijske knjige „Gomora“, komentarišući demonstracije italijanskih maldih, radnika, nezadovoljnika kao „narod koji se pokrenuo, još nije definitivni preokret, nema jedinstvenog programa, međutim sve to miriše na revoluciju“.
Uspe li Italija da se oslobodi svog napasnika, a da ne pribegne teškim neredima, ubijanju i revoluciji biće to dokaz da je u demokratiji moguće, sporo ali dostižno, rešavati probleme bez prolivanja krvi. Rešenje nazirem u činjenici da su čak i poslovni ljudi, donedavno egzaltirani Berluskonijem, nakon svoje godišnje skupštine u Trevizu izašli na ulice i u koloni dugoj skoro kilometar u svim onim elegantnim odelima sa skupocenim naočarima i Rolexima demonstrirali što „zemlja već 15 godina stagnira… što jača frustracija zbog permanentne nesigurnosti i zbog nepovoljne atmosfere za biznis“. Još efektniji je udar napravila berza oborivši vrednost akcija Berluskonijeve imperije Mediaset u roku od nedelju dana (od 21. do 27. juna) za 9,73 odsto, odnosno za 32 odsto od početka godine. Nije samo italijanska berza srozala vrednost akcija Silviovog carstva nego i Barclays, Societe Generale, Morgan Stanley, Deutsche bank i to za 20 do 40 odsto po akciji. Carstvo se polako kruni. Tržište konačno pokazuje da je bilo dosta i da valja menjati.
Poput Gadafija i Silvio B. nema namere da ode sa vlasti pa bilo koliko da to košta, pogotovo ako je na račun drugih. Međutim, račun počinje da biva podnesen i njemu lično, njegovoj medijskoj imperiji. A bogatašima nema veće kazne nego kad im se dirne u bogatstvo. On zna da ako padne sa vlasti više neće biti osipanje carstva nego propast. Zato se batrga. Obznanio je „veliku reformu“, kresanje državnih troškova za 47 milijardi evra u naredne 4 godine. I pokazalo se da opet pokušava da laže. Naime, u ovoj i narednoj godini troškovi bi se smanjili za 7, a u preostale dve godine, kad on ne bude više na vlasti, za 40 milijardi. Tako je pred kraj prethodnog mandata izmenio izborni zakon koji ne daje nikakve šanse drugome sem njemu da dođe na vlast. Za njega je država sredstva vladanja i ne interesuje ga hoće li posle njega biti potop. No i tu se preigrao. Na prvoj narednoj sednici Parlamenta (29. juna) na glasanju za „zajednički“ zakon 43 njegova poslanika nije ni došlo na sednicu pa je zakon propao. Uvek odmereni ministar spoljnih poslova Fratini, gubi živce i počinje da ogovara gazdu. Odani kadrovi počinju da se uvijeno distanciraju. Za sada beže i pripremaju teren za preskakanje u druge tabore. Slutim vreme kada će početi šakali iz njegovih redova da ga čereče. Kad to počne ja ću prestati da pišem ovaj flejton. Takvih sam se gadio i u svojoj zemlji. U demokratiji takvima sleduje – prezir.
Galerija samoproklamovanih slugu
Novinari
Đulijano Ferara, glavni urednik dnevnika “Il Foglio” i bivši Crveni brigadista, autor ideje o samoproklamovanim slugama Silvia Berluskonija
Alesandro Salusti, glavni urednik Berluskonijevog dnevnika Il Giornale
Mauricio Belpietro, glavni urednik lista Libero i voditelj TV emisije “Antipatični”
Političari
Renato Bruneta, ministar za reformu administracije 
Injacio La Rusa, ministar odbrane
Domeniko Šilipoti, (u centru) vođa kupljenih poslanika koji sebe nazivaju “Odgovorni”
Političarke
Daniela Santanke, zamenik državnog sekretara
Mišel Brambila, ministar turizma
Mariastela Gelmini, ministar obrazovanja
