Klimatske promene, ubrzani porast stanovništva na zemlji, epidemijsko širenje terorizma i prateća finansijska kriza postavljaju sve više u prvi plan pitanje koja međunarodna institucija je danas dovoljno snažna, dovoljno uticajna i relevantna da rešava kao „stalno telo međunarodnog dijaloga“ globalne probleme koji se manifestuju u lokalu: od Libije do Avganistana, od Egipta do Bosne i Kosova.
Prve javne naznake da se „nešto krupno iza brda valja“ izrečene su na istorijskom zasedanju Davos Foruma početkom 2011.godine, kada je rečeno „da se veliki ‘igrači’ na svetskoj pozornici, pre svega USA i Kina, ne mogu dogovoriti oko toga koje je međunarodno telo zaduženo da donosi obavezujuće odluke. USA je i dalje na stanovištu da je to UN i G-8, dok Kina (podržana Brazilom, Rusijom i Indijom) smatra da je to Grupa 20.
Nedugo potom pojavila se i redovna godišnja analiza Svetske Banke o Konfliktima, bezbednosti i razvoju, u kojoj je još jednom naglašena „labava, krhka struktura mnogih nacionalnih država, nesposobnih da se same uhvate u koštac sa izazovima savremenog globalnog društva“. Kako primećuju analitičari, na „svetlo dana“ izbila je opet surova realnost – sila i prinuda, realnost koja od pamtiveka dominira međunarodnim odnosima.
U 90-tim godinama dvadesetog veka, nakon propasti Sovjetskog Saveza, postavljeno je pitanje neophodnosti formiranja Globalne Vlade. Nade su prvo polagane u Ujedinjene Nacije, kao jedino međunarodno telo koje okuplja sve države sveta. Međutim, nakon ratova u Iraku, ex SFRJ, na Haitiju, u Avganistanu, postalo je svima jasno da su sukobi koncepcija „onih koji poseduju novac i politički uticaj“ takvi da deluju na momente nestvarno a surovo razlicito!“.
Jedni su se zalagali za Globalnu vladu kao sistem u kojem bi regionalne organizacije (EU, Asean, Mercosur, NAFTA) davali svoje predstavnike, pri čemu bi uloga nacionalnih država bila minimalizovana. Drugi su opet zagovarali da se ne mogu zanemariti nacionalne države.
Na kraju, posle sve očitijeg zaoštravanja sukoba, pre svega ekonomskog, na liniji Peking -Vašington, postalo je jasno da se danas sve manje na globalnoj političkoj pozornici pitaju predstavnici Grupe 8 a da se sve češće 2/3 sveta oslanja na mišljenje i akcije Grupe 20, u kojoj veliki uticaj (sve veći) imaju Brazil, Indija, Rusija i Kina (BRIC).
Proklamovani Milenijumski ciljevi Ujedinjenih Nacija pokazali su još jednom da najsiromašnije države sveta nemaju dovoljno jake državne sturkture niti kapacitete da najveći broj ciljeva, usmerenih na globalno smanjenje siromaštva i realizuju.
„Kako će onda takve države same da reše probleme globalne finansijske krize, klimatskih promena ili terorizma“- upitala se nedavno predsednica Švajcarske Mišel Kalmi-Rej i dodala „zašto tako malo država danas profitira od globalizma? Kako postići određeni, svima poželjan, stepen socijalne pravde? Globalna pravda je neophodna i važna za sve, ukoliko je nema onda smo neodgovorni prema drugima a posebno prema budućim generacijama. Na globalnom planu neophodan je dogovor oko maksimalizacije zacrtanih ciljeva. Ali to ne znači da se nacionalne države ne trebaju i dalje pitati. Naprotiv! Dijalog je izuzetno bitan. Taj dijalog treba da se vodi u međunarodnim forumima – od Ujedinjenih Nacija do regionalnih organizacija. Borba protiv siromaštva i socijalna pravda su prioritet svih prioriteta. Ništa nije nemoguće, moramo svi zajedno da radimo i dalje na realizaciji postavljenih ciljeva“.
Dok se „stare“ (UK, USA, Francuska, Rusija) i nove (Kina, Indija, Brazil) velike sile ubeđuju i pregovaraju o tome koja je međunarodna organizacija zadužena da utvrdi „pravila igre“, dotle širom sveta bukte revolucije (Egipat, Tunis, Libija, Sirija), socijalna kriza se produbljuje, a mase ljudi sve više se okreću kriminalu, mafiji, terorizmu.
Tako davno i gromoglasno najavljivano ustoličenje globalne vlade – svima tako preko potrebne – još se ne nazire, a globalni haos, koji je sve teže zaustaviti – nezadrživo galopira.
Zoran Vitorović, Bern