U poslednjih 6 meseci, širom sveta primećeno je “masovno” trgovanje zlatom. Finansijski eksperti tvrde da je ovo posledica “enormne kupovine zlata pre svega od strane Kine” dok bankari podsećaju “kako je pojava bila sasvim očekivana čim se počelo sa pričom o globalnim problemima” ili kako se danas moderno kaže “globalnoj finansijskoj krizi”.
Tako je na marginama skupa G-20 u Kanu nedavno procurela informacija kako su premijeri Velike Britanije i Francuske, Dejvid Kamerun i Nikolas Sarkozi, uz podršku američkog predsednika Obame insistirali da se deo novca za EU Fond – EFSF (spasavanje nacionalnih valuta) “dopuni” zlatnim rezervama koje Nemačka ima u sefovima Bundesbanke.
Obzirom da je zlato, kao rezerva za nacionalnu valutu, pre svega vlasništvo građana Nemačke, logična je bila reakcija predsednika Nacionalne Banke Nemačke g. Jensa Videmana koji je na sam pomen predloga uložio veto.
“Zlato pripada građanima Nemačke a ono je formalno deponovano u Nacionalnoj banci”- tvrde eksperti iz Berlina. O ovoj temi, da li i šta sme da se radi sa preko 170 milijardi eura, deponovanih u zlatnim polugama, mora da odluči Bundestag (Parlament) a ne Nacionalna Banka.
Poznavaoci prilika tvrde da je najteže bilo kacelarki Angeli Merkel, koja je pokušala nekako da nađe kompromis između pritisaka EU i američkih partnera i stavova Nemaca, pa je cela stvar odložena za nove rasprave i “konsultacije” u Berlinu.
Pitanje na koje ni danas mnogi nemaju odgovor vezano je za dodatno “punjenje” pomenutog fonda za spas valuta. Jedan model koji guraju Francuska i Velika Britanija usmeren je na otvaranje (maltene svih) tajnih računa u Švajcarskoj. Što je opet protivno Ustavu Helvecije i udara na same temelje državnog i društvenog sistema. Drugi model koji takođe “vuku” Sarkozi i Kamerun vezan je za rezerve zlata svih država EU.
Kako se čini, ni jedan ni drugi pristup, za sada, ne daju željene efekte.
Od pre par meseci se širom Švajcarske potpisuje peticija koju je inicirala grupa poslanika Bundesrata (Nacionalni Parlament) a pod sloganom “Spasimo naše švajcarsko zlato”. Reč je o inicijativi kojom se traži povlačenje svog zlata koje je Nacionalna banka (iz raznih razloga) deponovala širom sveta, i zaustavljanje prodaje postojećih rezervi (a sa ciljem spasavanja kursa švajcarskog franka).
Uporedo sa inicijativom u Švacarskoj, Svetski savet za zlato u saradnji sa UN komitetima i agencijama, poput UNDP i MMF, pooštrava kontrolne mehanizme vezane za “slobodnu trgovinu zlatom”. Prema nekim odlukama koje su uvedene u praksi, krivična odgovornost fizičkih lica koja se uključe direktno ili indirektno u trgovinu zlatom je povećana. Kompanije sa druge strane, ukoliko prekrše pomenuta pravila i zakone trgovine, mogu da se suoče sa drakonskim kaznama. Neke se kreću i do krivične odgovornosti čelnika kompanija – bez obzira što ih je u tom domenu zakona do sada “čuvala” pravna forma registracije kompanije (AG,Co.,Gmbha..itd).
Kako god bilo – kupaca za zlato je svakim danom sve više – a “keša” koji je u dnevnom opticaju, sve manje. Drugi apsurd, zbog kojeg zlato sve više dobija na popularnosti u globalnoj trgovini, vezan je za garancije koje banke trže prilikom sklapanja poslova za svoje klijente.
Ovaj poslednji apsurd je možda i fenomen aktuelne globalne “krize” – banke se naime žale da nemaju dovoljno atraktivne projekte za ulaganje postojećeg kapitala.
Kompanije se na drugoj strani žale kako “je sve teže doći do pravih garancija” a predstavnici država u razvoju kukaju “kako nemamo drugi izbor već da garancije odrađujemo preko zlata i trgovine zlatom”…
Jedan bankar je početkom 2008. rekao da “sve podseća na onu priču kada u sobi gde sedimo svi, neko ugasi svetlo, a tuča počne oko svega što šljašti i liči na zlato, a njega ni za lek”.
Zoran Vitorović,
Kan, Francuska