Uz sporadičnu privatnu inicijativu pojedinih pisaca i prevodilaca, angažman nekoliko izdavačkih kuća, poput „Geopoetike“, i dotirano prevođenje određene količine domaćih književnih dela preko konkursa Ministarstva kulture, savremena srpska književnost na mala vrata stiže na strana tržišta. Da li Evropska nagrada za književnost koju ju je nedavno dobila Jelena Lengold možda najavljuje veće interesovanje za našu literaturu?
Svrha nagrade koju je Jelena Lengold dobila krajem novemba u Briselu za svoju zbirku priča „Vašarski mađioničar“ i jeste da omogući laureatima da steknu širu internacionalnu publiku i zainteresuju čitaoce izvan nacionalnih i lingvističkih barijera. Izdavač književnice, beogradski „Arhipelag“, trenutno je u pregovorima sa nekoliko evropskih izdavača za objavljivanje njenih dela.
„Verujem da postoji odgovarajuća publika za srpsku književnost, ali joj treba ponuditi konkretan proizvod, a ne samo ideju“, kaže Lengold.Odavde se, kaže ona, možda ponekad očekuje književnost koja će dočaravati, na evropskim čitaocima prihvatljiv način, noviju istoriju Srbije i Balkana, protekle ratove i politička previranja – a to su sve očekivanja na prvu loptu. „Verujem da im treba ponuditi književnost koja nadilazi lokalno i koja se bavi univerzalnim pitanjima, koja nisu teritorijalno i istorijski ograničena i koja će sigurno biti razumljiva bilo kome i u bilo kojoj zemlji na svetu“, kaže Lengold. „Tek na taj način mogu da nas prihvate kao sebi ravne, a ne kao neke hendikepirane žrtve sopstvenih slabosti i političkih turbulencija, koje ni mi sami ne razumemo u potpunosti, a kamoli neko sa strane.”
Osluškivanje
Neki izdavači poput „Geopoetike“, na primer, sami prevode dela svojih pisaca na engleski. Srpsko Ministarstvo kulture izabralo je svoj način da oslušne šta bi to od tema u srpskoj književnosti zainteresovalo stranog čitaoca. U okviru Ministarstva formiran je fond za sufinansiranje prevoda dela domaće književnosti, koji funkcioniše po principu javnog konkursa upućenog stranim izdavačima, kao što je to praksa u većini evropskih zemalja. Konkurs se objavljuje na internet strani Ministarstva, preko diplomatsko-konzularnih odeljenja naše zemlje, kao i na sajtovima stranih sajmova knjiga, i traje najmanje po tri meseca.
„Znamo da ćemo tek posle puno uloženog truda i vremena moći da očekujemo veći proboj, odnosno interesovanje najvećih izdavača iz inostranstva“, kaže Mladen Vesković iz Ministarstva kulture. Ove godine je na konkursu po prvi put učestvovao i jedan veliki izdavač iz SAD, koji ima tradiciju preko 170 godina i koji je zainteresovan za objavljivanje romana „Pijavice“ Davida Albaharija. Ministarstvu stižu primedbe iz domaćih krugova da su uslovi konkursa preoštri i papirološki prezahtevni. Stranci se, kaže Vesković, ne žale.
Strani interesent mora da dostavi kopiju ugovora o plaćanju autorskih prava domaćem izdavaču ili autoru, kao i potpisani ugovor sa prevodiocem, iz koga se vidi koliko novca i u kojem roku mora da dobije, na osnovu čega Ministarstvo sufinansira taj prevod u skladu sa mogućnostima budžeta, i to prema prevodilačkim ratama koje važe u zemlji iz koje je izdavač. „Naši budžeti uopšte nisu zanemarljivi, čak ni u poređenju sa okolnim zemljama koje su članice EU“, napominje Vesković.
Godišnji budžet za sufinansiranje prevoda kreće se između 6 i 10 miliona dinara, a ove godine je budžet iznosio do sada maksimalnih 10 miliona dinara zbog ciljanog prevođenja većeg broja dela na nemački jezik zbog nastupa naše zemlje na sajmovima u Lajpcigu i Frankfurtu. Za četiri godine postojanja ovog fonda prevedeno je i objavljeno oko 100 naših knjiga u inostranstvu, ali je broj odobrenih donacija ukupno bio nešto veći jer su neki naslovi još uvek u procesu prevođenja. Pokazalo se do sada da nisu svi dobitnici konkursa i iskoristili pomoć za sufinansiranje, ali država u tih nekoliko slučajeva nije bila na gubitku, pošto se namenjena sredstva uplaćuju retroaktivno, kada jednom prevedena knjiga ugleda svetlost dana.
„Količina i odabir prevoda književnih dela domaćih pisaca prečesto nemaju veze sa istinskim interesom stranih čitalaca“, kaže Vladimir Kecmanović, mladi pisac koji je veliki uspeh postigao svojim romanom „Top je bio vreo“. Dotirano prevođenje je, smatra on, kao i dotirano izdavaštvo, opasno zbog toga što se, u najvećem broju slučajeva, interes izdavača završava u trenutku kada bi trebalo da počne.
Kao jedan od osnivača literarne grupe P 70, Kecmanović se zalaže za za pobunu protiv aktuelne kulturne politike. On zastupa tezu da država za prevođenje pisaca odvaja nedopustivo malo, a i to malo raspoređuje pogrešno i troši na besmislice. „Kada dobije dotaciju za objavljivanje određene knjige, izdavač je odštampa, i to češće u tiražu manjem od dogovorenog, dok prevedeni autor može da se po otadžbini busa u prsa svojim ‘međunarodnim uspehom’“. Zato Kecmanović, pokušava da svoja dela lično plasira kod izdavača kojima dotacija nije presudan motiv za njihovo objavljivanje, u čemu, kako kaže, ima podršku vrsnih prevodilaca sa ljudskim i profesionalnim integritetom. „Ako vam je cilj da zaista postignete nešto – a ne da se kitite brojem objavljenih, a nepročitanih prevoda – to je jedini put“, zaključuje Kecmanović.
Veliko pitanje je i koja tržišta našoj literaturi hipotetički mogu da obezbede ozbiljan međunarodni prodor. Nemački izdavači pokazuju veće interesovanje za tzv. rubne jezike, južnoevropsku i slovensku književnost nego drugi veliki evropski narodi. Osim na nemačkom, preko fonda Ministarstva kulture najviše prevoda objavljeno je i na bugarskom jeziku. U vrhu su i Poljska, Italija, Slovenija, Ukrajina, i Makedonija, a nisu zanemarljivi ni francuski i španski izdavači, dok na ruskom još uvek nije objavljeno ni jedno izdanje naše savremene književnosti.
Moć prevodilaca
Postoji još jedan kanal kojim dela naših pisaca stižu do čitalaca sa drugih govornih područja. Biljana Isailović Bukvić, naš poznati književni prevodilac sa španskog jezika, kaže da dobri prevodioci već imaju ostvarene kontakte sa stranim izdavačima, piscima i njihovim udruženjima, pa često sami traže načine da objave neko delo i ne čekaju da dobiju knjigu za prevod.
Prednost prevodilaca je to što su dobro upoznati sa potražnjom na ciljanom tržištu: „U pitanju su uglavnom skromni tiraži kada se uzme u obzir veličina tih tržišta, ali namenjeni probranoj publici, koja prati književnost sa ovih prostora. Takođe, u Španiji veću prođu imaju oni autori čija su dela prethodno objavljivana na francuskom jeziku i takav je slučaj sa delima Danila Kiša ili Milorada Pavića. Međutim, u nekim zemljama javlja se i problem nedostatka adekvatnih prevodilaca, čak iako postoji određeno interesovanje za našu kulturu.“
Od slovenskih naroda, Poljaci veoma redovno i studiozno objavljuju naša književna dela, i to uglavnom njihovi veliki univerzitetski izdavači, kakvih nema u Srbiji. Čak tri izdanja savremene srpske drame izašla su na poljskom jeziku, pre nego što su objavljena kod nas. „Svakako, uspeh na određenom tržištu uslovljen je i kvalitetnim nastupom izdavačkih kuća koje objavljuju naša izdanja”, kaže Vesković. U poslednje tri godine strani izdavači se najviše interesuju za Davida Albaharija (10 prevoda), na drugom su Dragan Velikić i Vladislav Bajac sa po 8, dok je treći Svetislav Basara sa 6 prevoda.
Gospođa Isailović Bukvić smatra da bi država, ili neko od izdavača, trebalo da uloži sredstva u prevođenje i pripremanje ozbiljne selekcije reprezentativnih domaćih autora 20. veka, na najvećim svetskim jezicima, kao što su engleski, španski, francuski, ruski i kineski.