U sve globalnijem i rasno izmešanom svetu, prirodno je imati više od jednog državljanstva. To je, između ostalog, i razlog što danas mnoge zemlje kreiraju lakše uslove za naturalizaciju i dobijanje glasačkog prava, piše londonski The Economist.
Posmatrano s tačke gledišta državnih administracija, više državljanstava je u najboljem slučaju pometnja, a u najgoroj varijanti svojevrsna pretnja. Birokrate bi radije da im se rodite, živite, radite, da im plaćate poreze, da izvuku od vas sve što bi im moglo koristiti – da biste im, najzad, i umrli u istom mestu; da putujete sa samo jednim pasošem a da svom potomstvu ostavite samo jedno državljanstvo. U ratnim vremenima države žele vašu lojalnost – a uglavnom i vaš život. Državljanstvo je lepak koji pojedinca i države drži zajedno. Promenom državljanstva ili dodavanjem novog menja se i ova veza, koja se onda može i ‘razlepiti’.
Ipak, život je malo komplikovaniji. Lojalnost političkim entitetima – državama – ne treba da bude isključiva: zapravo, često se i preklapa. Mnogi jevreji, na primer, drže izraelske pasoše u znak solidarnosti sa jevrejskom državom (i kao svojevrsnu ‘polisu osiguranja’), uz državljanstvo svoje domovine. Tevtonski narodi sa severa Evrope mogu biti ponosni što su istovremeno bavarci, nemci i evropljani. Irski građani mogu glasati na britanskim izborima. Stari pojam “jedan čovek – jedna država i državljanstvo” deluje zastarelo: više od 200 miliona ljudi trenutno živi i radi van zemlje u kojoj su rođeni – pa ipak, još uvek žele da otputuju kući, tamo se venčaju ili ulože svoj novac.
Pogrešan odgovor na ovaj trend bio bi uvođenje nekog političkog protekcionizma, kojim bi države prisiljavale građane da odaberu samo jedno državljanstvo ili da ometaju njihovo pravo na više pasoša. Relativno sve lakše sticanje drugog (ili i trećeg) državljanstva, pristup je koji bi se isprva mogao učiniti čudnim. U nekim zemljama državljanstvo je, zapravo, na prodaju. U drugim, kao što su SAD, to može biti slučajno rođenje na njihovoj teritoriji, bez svesnog izbora koji je u to uključen.
Umesto da pasoši postanu neka vrsta fetiša, bolji pristup bio bi korišćenje prava na boravak i rad a da stranci budu prijavljeni kao poreski obveznici, što bi bio glavni kriterijum za sticanje useljeničkih prava ali i odgovornosti. Ovakav modus podstiče povezanost i predanost jer proizlazi iz svesne odluke pojedinca da živi u određenoj državi čijih se pravila pridržava. Svet se postepeno ali sigurno kreće u tom smeru. Ipak, mnoge uglavnom siromašne ili loše vođene države odupiru se ovom trendu koji potiče iz nekih bogatih demokratija (npr Holandija ili Nemačka), trudeći se na svaki način da ove globalne trendove zauzdaju. Oni, pri tom, nude svojim građanima razna opravdanja i izgovore za vođenje svoje restriktivne politike.
Čini se da je i bezbednost država, ta večita briga, uveliko zastareo koncept u današnjim modernim društvima. Državljanstvo je bilo važno u danima kada se odbrana zemlje oslanjala na obavezu služenja vojnog roka. Ipak, savremeno ratovanje više nema potporu u vojskama sastavljenim od loše obučenih vojnih obveznika. Danas nema još puno zemalja koje se oslanjaju na ljudstvo obučavano kroz obavezno služenje vojnog roka, a one koje to čine uglavnom smanjuju kvote svoje stajaće vojske. Državljanstvo, napokon, nije nikakvo jemstvo za lojalnost pojedinca: istorija kaže da su najveći izdajnici svoje zemlje uglavnom bili njeni čistokrvni građani. Tome nasuprot, među onima koji su pokazali najveću spremnost i entuzijazam u odbrani zastave pod kojom stoje, mnogi su prošli kroz pravi pakao ne bi li ih zemlja zbog koje rizikuju svoj život priznala.
Situacija sa eksteritorijalnim “globalnim građanima” ostavlja prostora za niz mogućih hroničnih političkih i finansijskih problema. Vlade i njihove administracije s razlogom strahuju da takvi „eksteritorijalci” mogu, na primer, izbegavati plaćanje poreza, ili beskrupulozno zloupotrebljavati benefite pravnog sistema i zemlje u kojoj, kao njeni novi državljani rade i borave, ili pak mogu zadržati retrogradne navike država iz kojih potiču. To, neretko, i čine. Međutim, zemlje koje žele da suzbiju utaju poreza, zaštite svoj jezik ili bi da odvrate one kojima je brak potreban radi sticanja boravišnih papira, to treba da postignu donošenjem zakona određenih po sopstvenoj meri, a ne da se oslanjaju na simboličku moć državljanstva.
Američka poreska politika, recimo, što je posebno perverzno, svojim građanima nameće obavezu plaćanja poreza ma gde i ma koliko oni dugo živeli izvan SAD – bilo gde da rade i stiču svoj novac; to je kapric bez presedana i “privilegija” koju američki poreski sistem nameće amerikancima.
Kada je u pitanju praktičnost, izvesno je da ključno rešenje za probleme oko sticanja državljanstva leži u izdavanju boravišnih i radnih dozvola. Živite i plaćate poreze, kako biste imali isti tretman kao i bilo koji drugi građanin zemlje u kojoj boravite i radite – ovo je daleko bolja varijanta nego, na primer, naplaćivanje poreza svojim državljanima koji žive i rade u inostranstvu.
Gorući problem sistema zasnovanog na boravišnim i radnim dozvolama jeste izlazak na glasanje – pravo koje je dugo vremena bilo povezivano sa statusom državljanstva. Ali, i ovde ima mesta kompromisu. Primera radi, Francuska i Italija obezbeđuju pravo glasa i onim svojim građanima koji već duže vremena žive u inostranstvu i poseduju dvojno državljanstvo – mogućnost koja, očigledno, ima dosta smisla. S druge strane, onima koji u stranim zemljama već dugo borave i rade kao nedržavljani treba dati pravo glasa, barem na lokalnim izborima. Zemlje Evropske unije to već dopuštaju građanima čije je poreklo van zemalja članica EU.
Pa ipak, sasvim je pogrešno gledište po kom se višestruko državljansto tretira isključivo kao izvor mogućih troškova i problema. Naprotiv,višestrukost podstiče veze između dijaspore (koja je često bogata i dobro organizovana) sa svojim matičnim zemljama (obično slabijim i siromašnijim), a na obostranu korist. Višestruko državljanstvo je neizbežno i, u svojoj suštini, liberalnije. A to, u svakom slučaju, treba poštovati.
Iako je međunarodni trend da se ograničenja i uzusi za dvojno državljanstvo olabave, nekoliko evropskih zemalja idu u suprotnom smeru.
U novembru 2911. političari u Nemačkoj – zemlji koja dvojno državljanstvo obično daje samo onim podnosiocima zahteva koji su poreklom iz Evrope – odbili su predlog koji bi omogućavao da nemci, čiji su roditelji imigranti, u punoletstvu zadrže državljanstvo svojih roditelja. Od 1. januara 2012 novopečeni francuski državljani imaju obavezu da potpišu jednu povelju kojom prihvataju da „vernost i lojalnost koju imaju prema Francuskoj više ne mogu imati i prema nekoj drugoj zemlji – dokle god su na francuskom tlu“, premda će se dvojno državljanstvo i dalje tolerisati. Novi zakon kojeg je predložila holandska Vlada ima za cilj ne samo da ograniči dvojno državljanstvo među doseljenicima (u 2011 oko 20.000 ljudi je naturalizacijom steklo holandsko državljanstvo), već i primenu mehanizma kojim bi se lakše preispitivali i lišavali državljanstva neki iz više od 850 hiljada brojne holandske dijaspore, koji su u inostranstvu stekli još jedno državljanstvo.
Rezultati Instituta za Migracione Politike su pokazali da gotovo polovina od ukupnog broja zemalja toleriše dvojno državljanstvo u nekom obliku. Jedan od razloga za veću liberalizaciju ovih pravila je, pre svega, praktične prirode: dvojno državljanstvo postalo je teže kontrolisati. Povećanje migracija na globalnom nivou i rast broja brakova zasnovanih među strancima znači i da je sve više dece rođene u multinacionalnim porodicama. Vlade koje dozvoljavaju ulaz velikom broju imigranata sada vide sve koristi od toga što im dopuštaju da zadrže svoje stare pasoše.
Istraživanja pokazuju i da oni useljenici koji nemaju strah od gubitka svojih postojećih pasoša imaju veću šansu da se uspešno naturalizuju. Takođe, veće su im šanse da se uspešno integrišu za razliku od onih koji, i nakon dugoročnog boravka u nekoj zemlji, za ovu i dalje ostaju stranci.
Da li će oni, nakon uspešne integracije, biti uzorni ili manje uzorni građani svoje nove domovine – pitanje je na koje još uvek nema pouzdanih rezultata i odgovora.
(Preveo: ML)