Zbog visoke likvidnosti, niskih kamatnih stopa i kvantitativnih popuštanja širom sveta cena nafte će dostići nove rekordne nivoe, do marta 2013.
godine očekuje se prosečna cena od 123 američkih dolara po barelu, kažu analitičari Erste grupe.
Cena sirovog „brenta“ porasla je na novi rekordni nivo od prosečno 111 USD po barelu u 2011. godini. Čak i kada se uzme u obzir inflacija, to je bilo više nego u 2008, a čak i više nego tokom drugog naftnog šoka iz 1979/1980. godine. Faktori koji su pokretali cenu nafte bili su ponuda i nemiri koji su se prošle godine prostirali od Maroka do Irana. Ceo taj region proizvodi blizu 30 miliona barela dnevno (mb/d) i izvozi više od 21 mb/d. Stimulativan efekat je imala i sve ekspanzivnija monetarna politika Federalnih rezervi, ECB, Banke Engleske i Banke Kine. Pošto su Federalne rezerve sada spremne da nastave sa politikom nulte kamate do kraja 2014. godine, to bi trebalo da bude podrška celom produktnom sektoru, ali naročito nafti i zlatu. Postavljen je temelj za nove rekorde. „U periodu od narednih godinu dana (do marta 2013. godine) očekujemo prosečnu cenu ,brenta’ od 123 USD po barelu”, rekao je Ronald Stoeferle, stručnjak za produkte u Erste Grupi. U Evropi, više cene nafte bi mogle uskoro da imaju uticaj na privredu. Cena „brenta“ je u evrima već dostigla nove rekordne nivoe.
OPEC zadržava čvršću kontrolu cene nafte nego ikada ranije; više puta se testira kritičan prag. Osim toga, izgleda da OPEC trenutno kontroliše cenu čvršće no ikada. U trenutnom okruženju, cene od 90-110 USD ne bi još trebalo da stvore nikakav oblik uništenja tražnje. Izgleda kao da bi cena nafte trebalo da testira tačan nivo cene tog kritičnog praga, pa da onda poraste malo više sa svakim pokušajem. Međutim, lek za visoke cene su visoke cene, što znači da se prilagođavaju i tražnja u zemljama OECD-a i ponuda (nekonvencionalna nafta, novi metodi proizvodnje, itd).
Povećanje novčane mase i maksimalan nivo konvencionalne ekstrakcije nafte predstavljaju značajne faktore povećanja cene nafte. Dok je prosečna cena nafte korigovana za inflaciju tokom ere Breton Vuds sporazuma posle Drugog svetskog rata bila 6,1 USD po barelu, ona je naglo porasla posle napuštanja zlatnog standarda dolara. Od kada je dolar poslednji put bio vezan za zlato, jedan barel nafte je koštao u proseku 20,6 USD korigovano za inflaciju. Mada je cena nafte merena u zlatu ostala stabilna, dolar je prema nafti izgubio više od 98% svoje kupovne moći.
Ronald Stoeferle je identifikovao još jedan faktor porasta cene u scenariju maksimalne ekstrakcije nafte: „Po mom mišljenju, maksimalna svetska ekstrakcija konvencionalne nafte je već premašena. Mada pretpostavljam da bi to u velikoj meri mogli da kompenzuju nekonvencionalni metodi ekstrakcije, izvori koji mogu da se lako eksploatišu već su u velikoj meri iscrpljeni“, objasnio je Ronald Stoeferle. U svom Pregledu energetskog sektora za 2010. godinu, IEA je takođe navela da je konvencionalna proizvodnja nafte dostigla maksimum u 2006. godini.
Osim toga, rezervni kapaciteti OPEC-a su dostigli kritičan nivo. Pošto Saudijska Arabija nikada nije održivo proizvodila više od 10 mb/d, moguće je da ćemo saznati da li rezervni kapaciteti stvarno postoje tek kada se javi vanredna situacija. U tražnji nesumnjivo dominira Azija. Sedamdeset procenata dodatne potrošnje nafte otpada na Kinu i Indiju. „Aktuelni pomak u tom modelu ilustruje, na primer, činjenica da je prošle godine Kina pretekla SAD kao najvećeg svetskog potrošača energije“, rekao je Ronald Stoeferle.