Za vreme tranzicije sindikati u Srbiji su izgubili svoju nekadašnju moć, podeljeniji su nego ikada i nemaju definisanu strategiju u odnosu sa političkim partijama, zaključci su okruglog stola „Sindikati i politika“, održanog na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
U našoj javnosti ima više istraživanja rejtinga političkih stranaka u poslednjih mesec dana nego studija o domaćim sindikatima u poslednjih deset godina. To govori o velikoj krizi sindikata, do koje su oni i sami doprineli svojim podelama i nedelovanjem“, istakao je organizator ovog okruglog stola, sociolog Srećko Mihailović.
Okupljenima su predstavljeni rezultati istraživanja Sindikalnog barometra o odnosu sindikata i političkih partija, obavljenog u periodu od poslednjih deset godina. Ono je pokazalo da se stavovi zaposlenih prema političkom delovanju nisu bitno menjali, većina još uvek veruje da sindikati ne bi trebalo aktivno da se mešaju u politiku, kao i da moraju da budu opozicija svakoj vlasti. Ipak, glavna promena zabeležena poslednjih godina pokazuje porast interesovanja članova sindikata za politička dejstva, jer se 54% ispitanika 2010. godine izjasnilo da se ne slaže sa stavom da „sindikat ne treba da bude pod okriljem neke političke partije“.
Kao jedan od najvećih problema sa kojima se suočava sindikalna borba apostrofiran je upravo preveliki uticaj političkih partija, koje često upisuju u svoje redove vodeće predstavnike sindikata. To bi, prema učesnicima skupa, bilo sasvim legitimno, pod uslovom da čitav sindikat u sebi ima predstavnike više različitih poltičkih stranaka koji bi se na lokalnom nivou borili za interese svog radničkog udruženja. Kao drugi primer sprege sindikata i partija predložen je model britanske laburističke partije, koja je svojevremeno proizašla iz nekoliko sindikata i postala vodeći učesnik na političkoj sceni.
Dodvoravajući se stranom, pa i domaćem kapitalu degradirali smo naša radnička prava u poslednjih dvadeset godina. Razvijene zemlje severne i zapadne evrope u nekim oblastima sindikalnog delovanja dostizale su nivo koji smo već tada posedovali, a mi smo se svega toga odrekli“, napomenuo je Zlatoje Martinov, glavni urednik časopisa „Republika“, dodajući da dodatni problem predstavlja to što na našoj političkoj sceni ne postoji nijedna partija istinske levice, koja bi na adekvatan način branila intereseradnika. S druge strane, dr Neven Cvetičanin je napomenuo da se u novijoj srpskoj istoriji išlo od jednog do drugog ekstrema, pa još uvek ne postoji politička i socijalna stabilnost potrebna za formiranje snažne socijaldemokratske partije, te da radnička udruženja još uvek u vremenima krize traže nekakvog novog „spasioca“, koji će ih samo odvesti do sledeće krize.