Džordž Soroš smatra da će krizna politika EU, a posebno Nemačke, odvesti Evropu u novu depresiju. Na konferencijiInstituta za novo ekonomsko razmišljanje koju organizuju Soroš i drugi milioneri predstavljeno je rešenje za recesiju u Evropi, koje se ne temelji na merama štednje već na kejnzijanizmu.
Dojče vele prenosiSoroševe optužbe na račun nemačke Centralne banke koja po njemu ugrožava opstanak evra. On se otvoreno suprostavlja politici štednje nemačke kancelarke Angele Merkel tvrdeći da toliko stezanje kaiša Evropu može da odvede samo u depresiju sličnu onoj iz 1930. Po Sorošu bi Nemačka trebalo da se okrene finansiranju izlaska iz krize drugih zemalja EU koje su u lošijoj poziciji.
Ovoj konferenciji prisustvovali su uglavnom anglosaksonski ekonomisti koji se svi protive strogim merama štednje. Jedan od retkih kontinentalnih ekonomista, nekadašnji čelnik Nemačke banke Norbert Valter, ustao je u odbranu Merkelove uz napomenu da bi bilo dobro da Nemačka svoje viškove investira u druge zemlje. Svi učesnici debate koji su iz kontinentalnog dela Evrope složili su se sa ovim.
Umesto na konferenciji sa Soroševom tvrdnjom da je štednja loša po Evropu složio se Pol Krugman u svojoj kolumni u Njujork Tajmsu.“Ekonomska politika evropskih lidera je, da se ne lažemo, ludost“, piše on.
Krugman, jedan od najistaknutijih zagovornika kejnzijanske ekonomske doktrine, već godinama tvrdi da mere štednje ne mogu okončati krizu, da je samo mogu produbiti.
On to pokazuje na primeru Španije u kojoj je nezaposlenost dosegla23,6odsto, a među mladima čak 50 odsto. Krugman tvrdi da je ova zemlja već u depresiji. Uzrok španskih problema su po njemu mere štednjekoje se uporno nameću iz „glavnog grada evrozone“ – Berlina.
Da bi se izvukla iz krize Evropi je po Krugmanu potrebanšok kakav je svojevremeno bilo napuštanje zlatnog standarda. U današnjim okvirima to bi bilo napuštanje evra kao zajedničke evropske valute. No, takav potez istovremeno bi predstavljao ogroman rizik, kako u ekonomskom, tako i u političkom smislu.
Alternativa, koja podrazumeva spašavanje evra, značila bi hitno donošenje niza odlučnih mera. Glavnu ulogu bi morala odigrati Evropska centralna banka koja bi morala pristati na veću inflaciju. Takođe, mere štednje se moraju svesti na minimum, a bogate države poput Nemačke morale bi da povećaju svoju potrošnju.