Od kada je kriza počela, od 2008. godine, najmanje 50 zanatlija i vlasnika malih firmi počinilo je samoubistvo u severnoistočnoj regiji Italije koja je devedesetih bila ekonomski motor ove zemlje. Radi se o onima koji nisu uspeli da se adaptiraju na nove okolnosti jer se proglašavanje bankrota u ovom delu zemlje smatra sramotom.
Dopisnik Linkieste iz Milana razgovarao je sa Lorom Tamioso iz jednog italijanskog sindikata koji se bavi ovom temom. Pored nje je sedela žena kojoj je kriza oduzela oba oca. Naime, jedan se ustrelio pošto je zbog krize postao dužnik ali je i njemu država dugovala 250 000 evra, a drugi se obesio u jednom od skladišta svoje kompanije, koja je nekada zapošljavala više od 30 ljudi.
Stručnjaci pokušavaju da konstruišu profil poslovnih ljudi koji su skloni samoubistvima. Oni imaju sledeće zajedničke crte: većina njih su vlasnici veoma malih preduzeća, uglavnom iz tradicionalnih sektora poput građevinarstva, i veoma su međuzavisni i neuspeh jednog može da povuče sa sobom neuspehe ostalih.
U regionu Venecije postoji Sindikat malih i srednjih preduzeća Mestre koji je sabrao da je samo u ovoj regiji 50 zanatalija i vlasnika malih preduzeća sebi oduzelo život tokom krize. Novinar Ferdinandno Kamon objašnjava da kada su kompanije u krizi njihovi vlasnici najviše pate zato što ne mogu adekvatno da plate zaposlene – u tradiciji severoistoka Italije otpuštanje radnika, zatvaranje firme i proglašavanje bankrota smatra se sramotnim. Nekada samoubistva vlasnika firmi znače prebacivanje odgovornosti na državu, smatrajući nju zapravo ubicom, tvrdi Kamon.
U februaru je Asocijacija zanatlija Asola i Montebeluna otvorila prihološko savetovalište za vlasnike preduzeća koji sada mogu po ceni običnog poziva telefonski da se savetuju.
Ovo međutim nije samo u Italiji problem. Ovih dana Grčku tresu nemiri čiju je snagu pojačalo samoubistvo penzionera koji je za svoju sudbinu okrivio državu.