Ima mnogo razloga zbog kojih bi trebalo izbeći privatizaciju velikih javnih sistema, ali je ovih dana koncept javnih dobara nažalost prilično zaboravljen, piše Džordž Irvin, profesor na studijama orijentalistike i afričkih studija na Londonskom univerzitetu u Social Europe Journal. Pristup zdravstvenom osiguranju i obrazovanju ne sme biti rezervisan za privilegovane.
Ekonomski pojam javnog dobra izgubio je težinu u ovom vremenu roba, ne samo u Evropskoj uniji, nego pre svega u anglosaksonskom svetu. Pre dve generacije, studenti su učili da su takva dobra drugačija od komada sapuna i hamburgera. Javna dobra i usluge su stvari koje treba da obezbedi – ili barem reguliše – javni sektor jer su to, po prirodi, kolektivna dobra. Čista voda, čist vazduh, obrazovanje i zakon i red su očiti primeri, i nema sumnje da bi svako trebalo da uživa ova dobra, a ne samo oni koji sebi mogu da ih kupe za privatno uživanje.
Ovih dana, međutim, razlika između „javnog“ i „privatnog“ postala je zamagljena, a među vodećim ekonomistima vlada gotovo konsenzus, da je privatni sektor efikasniji od države, i da treba ograničiti ulogu države gotovo u potpunosti na nadzor i regulaciju.U Velikoj Britaniji, na primer, železnica je privatizovana, a unutar nacionalnog zdravstvenog sistema formirano je jedno „unutrašnje tržište“ na pretpostavci da će taj izum dovesti do poboljšanja efikasnosti usluga ka klijentima. U SAD-u, je to postalo pravilo za sve, od masovnog prevoza do zatvorskih usluga koje funkcionišu na pravilima ostvarivanja privatnog profita. Zaista, tu su i neki političari koji – kao sledbenici ekonomiste Friedriha Hajeka – zastupaju tezu da bi trebalo ukinuti sve oblike državnog nadzora ili kontrole, a neki od njih bi ukinuli i sve poreze.
Anti-državna ideologija seže daleko unatrag, ali su glavni pokretači u prošlom veku bili bez sumnje Ronald Regan i Margaret Tačer kao prvoborci revolucije koja je na globalnom nivou poznata kao “Vašingtonski konsenzus”. tj. desna ortodoksija povezana sa MMF-om i Svetskom bankom. Između ostalog, ekonomisti poput En Kruger i Džagdiša Bagvatija pomogli su popularizovala ideju da su državni službenici u suštini tražioci rente, birokrati čiji je doprinos društvu jednak nuli.
Tržišni fundamentalizam, čiji je najpoznatiji američki apostol bio Milton Fridman, razvijen je zahvaljujući Tomasu Sardžentu u teoriju o racionalnim očekivanjima koja kaže da tržišta raspolažu svim dostupnim informacijama i da su učesnici na njima perfektno informisani konzumenti i proizvođači, sposobni da izračunaju sve moguće buduće rizike.
Za kratko vreme posle finansijskog sloma 2008, izgledalo je da je era tačerizma, ideologija tržišnog fundamentalizma – ili neoliberalizma kako ga danas zovemo – bila u jednom trenutku u opadanju, ali se to pokazalo kao iluzija. Kenzijanizam je kratko upotrebljen da spase razvijene zemlje od totalnog kolapsa, ali su se odmah posle prvih znakova oporavka, političari vratili turobnoj igri u kojoj je za siromašne promovisana štednja dok se bogatima pomagalo da napreduju.
Nigde nije bilo više entuzijazma za ovaj tužni sport, nego u Evropi u celini – gde se uskoro prešlo na tvrdnje da se socijalna država više ne može priuštiti – a naročito je to vidljivo u Velikoj Britaniji. Pod Davidom Kameronom i njegovim kancelarom, Džordžom Ozbornom, privatizacija je podignuta na nove visine gde je privatnim kompanijama ponuđeno da se nadmeću za lukrativne ugovore za izgradnju i upravljanje bolnicama, školama, putevima i svim ostalim što se može poveriti privatnom sektoru u ime smanjenja javnog duga.
Iako postoje neke okolnosti u kojima je pametno privatizovati, postoji mnogo dobrih razloga zašto masovnu privatizaciju treba izbegavati. Prvi i najvažniji razlog je da nas ukidanje sveobuhvatnog opšteg slobodnog pristupa javnim službama učiniti manje jednakima. Na primer, pojam da su „pred zakonom svi jednaki“ seže do antičke Grčke. Malo ko će poreći da tamo gde siromašnima nije omogućena pravna pomoć, a bogati mogu da je izbegnu uz pomoć pametnih (i jako skupih) advokata, to dovodi ne samo do travestije pravde već i podriva socijalnu koheziju.
Po analogiji, glavni razlog za organizovanje zdravstvene zaštite kao javne službe je da to što pristojno lečenje ne sme biti privilegija rezervisana za odabrane. Isto tako, zato što kapitalistički poslovni ciklusi rezultiraju ekonomskim opadanjem, svi poreski obveznici doprinose finansiranju naknada za slučaj nezaposlenosti za one koji nisu imali sreće u takvim periodima. Kada postoji deset kandidata za jedno radno mesto, jednostavno ne postoji mogućnost da nekome kažete da vam se skloni s puta.
Ista logika važi i za dostupnost školovanju. Univerzalna pismenost je fundamentalno važna za razvoj obučene radne snage, pojam koji Torijevci veoma vole, ali pravi razlog zbog koga treba da cenimo obrazovanje je to što je to nužan mada ne i dovoljan uslov za funkcionisanje demokratskog društva. Obrazovanje nije roba koja se može kupiti u skladu sa individualnim izborom, ona je od ključne važnosti za civilizovano društvo.
Što je sa argumentom da je privatni sektor efikasniji zbog postojanja konkurencije? Iako je to možda slučaj kod proizvodnje nekih roba, (kao što znamo iz tužnog iskustva sovjetskog stila centralnog planiranja), to nipošto nije univerzalni princip.
Nekad se tvrdi da je potrebno da neki tipovi proizvodnje budu u javnom vlasništvu u slučaju prirodnih monopola, tj. gde ekonomija obima na dugi rok ostavlja mogućnost za monopolizovanje profita. Jedino što je fer je da vlada, kroz vlasništvo ili regulacijom, prikuplja takve prihode u korist javnog dobra. Takođe, zbog toga što prirodni monopoli (npr u snabdevanju vodom, energijom, u transportu) obično zahtevaju velike početne kapitalne izdatke, često je samo država u stanju da ih finansira. Ono što se dogodilo u poslednjih nekoliko decenija u mnogim komunalnim delatnostima je da, nakon što su uspostavljene i finansirane iz državnih izvora često uz pomoć velikih subvencija, prodate privatnim kompanijama po veoma niskim cenama, na temelju fiskalne discipline (i sa blagoslovom MMF).
Drugi razlog za preferiranje obezbeđivanja dobara kroz javni sektor jeste postojanje spoljnih troškova ili pogodnosti. Moderni primer takvih spoljnih troškova je činjenica da industrija utiče na ugrožavanje životne sredine. Privatna firma možda želi da smanji zemljište pod šumom da bi gajila useve za proizvodnju biogoriva, bez obzira na dugoročni uticaj na okolinu. Takve firme obično imaju kratkotročni horizont – one moraju da zarade za deoničare iduće godine, a ne u sledećem veku. Vlada mora da vodi računa da dugoročne efekte i bilo kakve druge mane tržišta uzme u obzir.
Ideja da konkurencija uvek čini privatni sektor efikasnijim od javnog sektora je, dakle, sasvim neopravdana. Tržište nije perfektno, budućnost je neizvesna, eksternalije su važne i neke robe i usluge po svojoj prirodi moraju biti javno dostupne. Ono što političari obično misle kad govore o većoj efikasnosti privatnog sektora je postizanje niže cene angažovanjem jeftinije ne sindikalno organizovane radne snage. To je pravi razlog zašto su mnoge javne usluge autsorsovane.
Ukratko, argumenti koji govore u prilog privatnih a na uštrb javnih usluga nisu samo teorijski manjkavi, ali obično favoriziraju neke na teret mnogih. Klatno se pomerilo previše nadesno: vreme je da se založimo za javne usluge.