Sledeće godine u Vršcu će se održati godišnja konferencija Evropske pešačke asocijacije, čiji članovi sebe nazivaju pravim licem Evrope, jer zajedničkim pešačenjem upoznaju različite kulture, lokalno stanovništvo i prirodu. To je istovremeno i šansa za lokalne zajednice da predstave svoju autentičnu turističku ponudu, drugačiju od standardnog hotelskog turizma.
Sledeće godine u Vršcu će se okupiti najmanje 70 ljudi iz 28 država Evrope na godišnjoj konferenciji Evropske pešačke asocijacije. To će biti prilika da se uzvrati gostoprimstvo koje su pešaci iz Srbije uživali tokom prošle godine na putu ka Andaluziji u organizaciji Evropske pešačke asocijacije koja se zove „Eurorando“, odnosno „Evropski korak“. Svrha ovakvih putovanja je upoznavanje lokalnih kultura i prirode širom starog kontinenta radi boljeg razumevanja raličitih tradicija i ujedno zajedničkog evropskog nasleđa. To je i svojevrni pogled na životne vrednosti koje su zajedničke bez obzira na generacijsku ili nacionalnu pripadnost, a prema rečima Borisa Mićića iz Planinarskog saveza Srbije, sklopljena prijateljstva na ovakvim putovanjima su vrednija i jača od aktuelnih političkih prilika.“Na primer, dok smo bili pod sankcijama i kada je Evropa zazirala od ilegalnih emigranata iz Srbije, Portugalci su nam bez ikavih pitanja pomogli da dobijemo vizu za 40 članova našeg saveza“.
Kako se putuje sa „Evropskim korakom“ naš sagovornik opisuje prošlogodišnjim susretom u Andaluziji, člija je tema bila „Čovek i voda“, pa su učesnici doneli vodu iz svoje zemlje i simbolično je izmešali u andaluzijskoj fontani „Vrelo života“. Ideja je bila da se voda dopremi u autentičnim nacionalnim sudovima, koje su pešaci iz Srbije napunili na vlasinskoj Jermi, „a došli su nam i komšije Bugari i zamolili da ponesemo i njihovu vodu jer nisu imali dovoljno novca za taj put. Kada smo stigli u Granadu videli smo 12 tačaka, koliko ima i evropskih pešačkih puteva, od kojih je svaka upućivala na trgove na kojima su bile amfore, iz kojih smo kasnije sjedinili vodu u Alhambri. Ovu akciju je pratilo nekoliko hiljada ljudi u divnim šetnjama, uz pratnju orkestara i bubnjeva. To je bila prava parada ujedinjene Evrope”, prepričava Mićić.
Svih 12 evropskih koridora rezervisanih za pešake su veoma dugački, te se obično biraju delovi ruta, tako da pešaci dnevno pređu oko 20 km, a spavaju u usputnim odmaralištima i planinarskim domovima. Na pešačenja uglavnom idu male grupe ljudi, pri čemu je svako slobodan da ukoliko želi u nekom mestu ostane i više dana. “I tu leži naša šansa da unapredimo turizam”, smatra Mićić, „jer pešaci moraju negde da prespavaju, da jedu ili da kupe potrepštine. Lokalne zajednice, uključujući i Beograd, moraju da shvate da od njih zavisi koliko će se putnici u njihovim mestima zadržati. Oni moraju biti ljubazni domaćini i informisati strance koji prolaze kroz njihova mesta šta sve od kulturnih i istorijskih vrednosti mogu da posete. Trebalo bi naći sadržaje koji će privući ljude različitih interesovanja. Ponekad ova putovanja organizuju turističke agencije, i u slučaju da one nisu predvidele zadržavanje na određenom mestu, lokalne zajednice bi mogle pešacima da dele turističke materijale, kako bi se ipak jednom vratili. Neke lokalne samouprave su se već javile sa idejama da naprave informativne centre, prodavnice blizu puteva i slično”. Takav stav deli i Liz Nilsen, predsednica Evropske asocijacije pešaka: “Srbija može da promoviše svoje trase na dva načina. Prvi je nemenjen domaćim pešacima, jer su oni značajan potencijal za razvoj domačeg turizma, a drugi je promocija van Srbije, na velikim sajmovima ili direktnim obraćanjem ciljnoj grupi posredstvom medija i na manjim sajmovima, specijalizovanim za turiste pešake“.
Na kaficu u dvorištu
Kada je pre tri godine Evropska pešačka asocijacija (ERA) Srbiji odobrila da trasira svoje rute, taj zadatak su preuzeli lokalni planinari. Isa Planić, predsednik Planinarskog društva „Spartak“ iz Subotice tada je objašnjavao da se za trasiranje koriste razne alatke, pa i Google earth. Međutim, ispostavilo se da za nalaženje staza koje odgovaraju pravilima cela terirorija mora da se obiđe peške, kako bi se pronašle one koje ne zahtevaju alpinističke veštine, ne prelaze preko asfalta, ne ugrožavaju zaštićena područja i vode putnike pored prirodnih i istorijskih atrakcija. Naravno, bitno je i da se uspostavi odgovarajuća signalizacija za orijentaciju, što će uskoro biti završeno.
Ali zašto su izabrane baš pomenute trase? “Osim upoznavanja i druženja, na pešačenjima je bitno i upoznavanje kulture i prirodnih lepota mesta kroz koja se prolazi. Kada smo izabrali istok i zapad zemlje, mnogi su se javljali sa željom da baš kroz njihovo dvorište prođu ovi putevi. To nije bilo izvodljivo, ali svi koji nisu na trasi a imaju preduzetničku žicu mogu da smisle načine da privuku pešake u svoje ugostiteljske objekte ili etno sela”, kaže Mićić. Liz Nilsen nam objašnjava da su pešačenja obično spora i da ostavljaju vremena za druženje sa lokalnim stanovništvom i upoznavanje njihovog načina života, što, ističe, značajno doprinosi boljem mneđusobnom razumevanju. U tome pomažu vodiči, a kako najavljuju iz Pešačkog saveza Srbije (PSS), sa gradovima i kulturno-istorijskim spomenicima putnike će upoznavati turistički vodiči, a sa prirodom obučeni kadrovi Saveza, koji bolje znaju divlju prirodu ali, ako zatreba, i pružanje prve pomoći.
Francuzi za Vršac
Na osnovu interesovanja za materijale o našim trasama koje je PSS prošle godine izdao, Boris Mićić zaključuje da će Vršac posetiti najverovatnije veći broj pešaka od najavljenih sedamdeset. „Većina stranaca seća se ovih prostora sa nekadašnjih letovanja u Hrvatskoj, ali unutrašnjost Jugoslavije je uvek bila slabo posećena. Zbog razvoja komunikacija stranci su sada virtuelno upoznali naše predele, a mi smo se potrudili da ih predstavimo na veoma zanimljiv način. Ono što dodatno ohrabruje je potez Francuske, koja je takođe konkurisala za domaćina predstojeće konferencije, ali je svoju kandidaturu povukla u našu korist, sa obrazloženjem da je to prilika da bolje upoznaju Srbiju. Ovo je bilo prijatno iznenađenje, jer svakoj, pa i francuskoj ekonomiji znače prihodi koje donose ovakve manifestacije, a kojih su se Francuzi dobrovoljno odrekli. Iskustva govore da na zakazane konferencije dolaze i pešaci koji na njima ne učestvuju, ali ih zanima pešačka tura koja se tokom nje organizuje, pa umesto najavljenih 70 može da ih bude i do deset puta više“.
Predsednica Evropske pešačke asocijacije takođe očekuje da će u Vršac doći veliki broj pešaka, ali skreće peažnju da ova vrsta putnika ne voli luksuzne hotele, već sportski komfor. Neki od njih mogu da spavaju i u šatorima. Oni, kaže Nilsen, više doprinose maloj lokalnoj privredi koristeći javnu infrastrukturu i kupujući kod lokalnog stanovništva, što dokazuju i istraživanja na nemačkom tržištu. Ali da bi se privukao što veći broj korisnika ovakvih usluga, rute moraju da budu dobro trasirane i zanimljive. Nemačka je u poslednjoj deceniji promovisala brend “Wanderbares Deutschland”, znak kvaliteta njihovih trasa. I Evropa je osmislila način nagrađivanja najboljih ruta, a prvu nagradu ERA planira da dodeli ovog juna Lechweg trasi u Austriji.
Trase kroz Srbiju
Među 12 evupskih pešačkih koridora, dve trase puteva dužine 3.500 kilometara vode kroz Srbiju. Put E4 polazi od Gibraltara i proteže se duž Evrope sve do Mađarske, iz koje ulazi u Srbiju i ide istočnom stranom zemlje. Trasa vodi preko Carske bare, Beograda, Đerdapa, do kanjona Jerme, gde prelazi u Bugarsku i put dalje nastavlja u pravcu grčkog ostrva Krita sve do Kipra. Drugi put, E7, počinje na Kanarskim ostrvima u Atlantiku, pa se preko Mediterana, Andore i Francuske proteže preko Italije i južne Mađarske. Zapadna varijanta kroz Srbiju kreće od Palića, ide preko Bača, Novog Sada, Zasavice, Rajca i Zlatibora, i nastavlja se do Sopotnice, Đavolje Varoši i Vlasine, sve do najjužnije planine Dukat, odakle ide u Bugarsku.
Marija Dukić,
broj 87, maj 2012.