Na jučerašnjim izborima u Grčkoj najviše glasova osvojila je proevropska Nova demokratija čiji lider je pozvao sve stranke „koje su za opstanak Grčke u zoni evra“ da se „u ovom kritičnom času“ okupe u „vladi nacionalnog spasa“. Ostajanje u zoni evra međutim nije samo pitanje odluke Grčke već i drugih članica evrozone. Uz to, ima razloga zašto bi za Grčku ipak možda bilo nepodnošljivo da primenjuje mere štednje koje joj nameće ostanak u evrozoni. Evo jednog preračuna mana i vrlina izlaska iz evrozone i proglašenja nesposobnosti otplate kredita za grčku i članice EZ. Mnogi misle da bi odluka o izlasku iz evrozone bila praćena istovremenim prestankom otplate dugova, jer bi nova valuta (nova drahma) toliko mnogo izgubila na vrednosti, da bi otplata duga u evrima bila nemoguća. Ova pretpostavka je pogrešna, piše Danijel Gros, direktor Centre for European Policy Studies (CEPS). Pored objašnjenja zašto to smatra pogrešnom pretpostavkom on izvodi i dokaze za tvrdnju da će teret grčkog izlaska iz evrozone mnogo više platiti najugroženije članice EZ, a gotovo nimalo Nemačka koja diktira grčkoj kako treba da se ponaša.
Najveći deo grčkog duga je u stranim rukama i zato mora biti servisiran kroz veći izvoz ili smanjenje uvoza. Izlazak propraćen velikim padom vrednosti nove drahme, trebalo bi da ubrza izvoz i inicira dalje smanjenje uvoza, što bi zemlji omogućilo da lakše servisira dug. Posle deceniju dugog prilagođavanja, Grčka bi mogla postati sposobna da otplaćuje svoje dugove.
Što je osnova za pretpostavku da izlaz iz evrozone istovremeno znači i moratorijum na otplatu dugova?
Danas je vrednost grčkog BDP 200 mld evra (godišnje). Ako Grčka ponovo uvede drahmu, nova valuta će verovatno u prvim danima izgubiti oko 50 posto svoje inicijalne vrednosti, tako da će grčki BDP verovatno pasti na ispod 100 mld €. Prihodi grčkog budžeta bi verovatno opali u sličnoj razmeri od oko 80 mld evra danas na oko 40 mld evra posle izlaska iz evra. Ovi mali resursi čine se potpuno nedovoljnim za servisiranje preko 330 mld € duga koliko grčka država duguje inostranim poveriocima.
Ostatak duga zemlje je uglavnom u rukama službenih evropskih kreditora (uglavnom EFSF i ECB). Na prvi pogled, čini se da bi ti kreditori morali otpisati veći deo tog duga. (Ovde smo ostavili po strani 22 mld € duga grčke prema MMF-a koji je verovatno i veći i moraće da bude servisiran u celini).
Međutim, nakon početnog pada kursa nove valute, njena vrednost će se verovatno vratiti ka dugoročnijem ekvilibrijumu, privreda će polako početi da se oporavlja, i tako će jaz između visine duga i otplatnih mogućnosti početi da se smanjuje. Iskustvo sa sličnim slučajevima zemalja u razvoju upućuje na to da bi posle deset godina nominalni BDP-a (mereno u čvrstoj valuti ) trebalo da se vrati bar na prethodni nivo od recimo 200 milijardi evra.
Osim toga, nije nužno da sa devalvacijom opadne i izvoz. Naprotiv, on će rasti verovatno bržim tempom nego BDP. Time će se vremenom povećavati kapacitet zemlje za servisiranje spoljnog duga. Izvoz se sasvim verovatno može i udvostručiti u roku od jedne decenije, što znači da bi mogao sa 42 mld evra (robe plus usluge) danas, doći na oko 85 milijardi evra za deset godina. U tom trenutku će zemlja postati sposobna da vraća dug ukoliko kamatna stopa na njega bude razumno niska.
Grčki izlaz iz evrozone, praćen uvođenjem drahme koja bi odmah izgubila 50% svoje vrednosti mogao bi zatim da se odvija po ovom scenariju: grčka vlada zvanično izjavljuje da obustavlja dalje otplate duga prema privatnim kreditorima dok grčki privatni sektor dolazi u situaciju da ne može da otplaćuje svoj dug u evrima (u većini slučajeva) To znači da bi evropske banke morale da otpišu većinu od preostalih 70 milijardi evra izloženosti prema Grčkoj (a budući da se banke oslanjaju na državu kao pomoć to znači da bi to onda bili direktni troškovi vlada).
Za razliku od privatnih, oficijelni državni poverioci iz evrozone mogu sebi priuštiti dugoročniji pogled na situaciju i mogu pristati na uobičajeni sporazum “produži i pretvaraj se”. Predpostavimo da ovi kreditori Grčkoj odobre desetogodišnji grejs period praćen punom otplatom u sledećih 20 godina (kao u okviru poslednjeg ESFS aranžmana) i kamatnom stopom od 1.5% (u visini stope na nemačke državne obveznice danas) Prema ovom scenariju servisiranje duga zemlje (sabiranjem dugova grčke vlade prema EFSF i dugova banaka prema ECB) bila bi samo oko 6 mld € godišnje, što je ekvivalent 3 posto BDP-a, što se teško može smatrati neodrživim. To se posebno odnosi na vladu, čije bi obaveze prema domaćim poveriocima u međuvremenu bile u potpunosti obezvređene. Osim toga, obavezan prenos sredstava ka stranim poveriocima bio bi oko 6% vrednosti izvoza, što takođe nije preveliki teret. Nadalje, vrlo je verovatno da će grčki BDP rasti znatno više u nominalnom iznosu od ovih 1.5% kamate na dug, što znači da bi odnos dug/ BDP trebalo s vremenom da se poboljšava, pošto se zemlja prilagodi novom ekvilibrijumu.
Naravno, na prvi pogled, kamatna stopa od 1,5 posto predstavlja primer izvanredne subvencije za zemlju čijim se postojećim državnim bondovima trguje sa prinosima iznad 25 posto, što bi pri sadašnjim vrednostima značilo otpis od 80% kroz reprogramiranje duga prem oficijelnim poveriocima duga. Za nemačku vladu, ukoliko bi Grčka svoje dugove otplaćivala trideset godina to ne bi značilo zapravo nikakav gubitak u odnosu na inicijalno potraživanje jer su i njeni troškovi refinansiranja vrlo niski (upravo 1.5%).
Međutim, većina drugih vlada zemalja evrozone će morati da se suoči sa znatno većim teretom jer su njihovi troškovi refinansiranja znatno viši. Na primer, Italija i Španija bi trebalo da učestvuju u reprogramiranje grčkog duga u iznosu koji je u protivvrednosti jednak onom koji pada na Nemačku (oko 4% BDP-a). No, s obzirom da su njihovi troškovi refinansiranja sada više od 6 posto godišnje, Španija i Italija bi se pod takvim uslovima suočile sa faktičkim gubitkom od oko 60% (u sadašnjim ciframa) vrednosti potraživanja. Račun pokazuje da će zemlja koja je najmanje sposobna da se nosi sa daljim opterećenjem, Portugalija, ujedno izgubiti i najviše – više od 5% BDP.
Ironija ove situacije je da će jedna zemlja (Nemačka) koja ima najveću apsolutnu izloženost grčkom dugu i u mogućnosti je da diktira Grčkoj način na koji će se ponašati, u najvećoj meri, istovremeno zemlja koja će pretrpeti i najmanju štetu (otprilike 0.3% BDP) Stvarni teret grčkog izlaza iz evra će pasti neproporcionalno na najslabije članice evrozone koji će biti pogođene dvostruko i kroz povećanja rizika zbog izlaska Grčke iz evrozone i zbog fiskalnih troškova koji će za njih biti oko deset puta teži nego za Nemačku (oko 2.2% BDP).