Ima mnogo spekulacija o tome kakvi će biti rezultati današnjih grčkih izbora. Iako obe partije koje imaju šanse da pobede – levičarska Siriza i Nova Demokratija, partija desnog centra, žele da Grčka ostane u evrozoni, to je malo verovatno. Britanski ministar finansija Džordž Ozborn to je sasvim jasno nagovestio, a i različiti izvori iz EU i nemačkih krugova natuknjuju takav ishod, pišu Kris Edvards i Džorž Irvin za Social Europe Journal (SEJ). Kakav god ishod da bude, to će biti „grčka tragedija“ u kojoj svi likovi imaju tragičnu sudbinu.
U međuvremenu, lider Sirize, Aleksis Cipras, je jasno stavio da znanja da će ako bude izabran odbiti mere štednje, koje mu nameće Trojka. Gospodin Aleksis Samaras iz Nove demokratije nije rekao baš to, ali imajući u vidu njegov inicijalni otpor merama štednje i činjenicu da su male šanse da Grčka dobije novu pomoć, vrlo je verovatno da će on biti prisiljen da učini isto.
G. Cipras ima tu vrlinu da je iskren, i uglavnom neokaljan skandaloznim ponašanjem grčkog političke klase koja je u istoriji uglavnom štitila interese oligarha, ali izgleda da veruje da se Nemačka toliko boji štete koju bi mogao doneti izlazak Grčke iz evrozone, da veruje da mu je dozvoljeno da blefira da želi izlazak Grčke iz EZ. Ako je to slučaj onda je nesumnjivo pogrešio, kao što je jedan od potpisnika ovih redova tvrdio na drugom mestu i ranije. Ne samo da je ECB već promenila uslove svojih nedeljnih operacija refinansiranja Grčke, već imajući u vidu i trenutna previranja u Španiji i Italiji, čini se verovatnim da će Merkel prihvatiti „bankarsku uniju“ samo ako se istovremeno usvoji i njena ideja o štednji koje je politički neizvodljiva u Grčkoj. Uostalom, Grčka učestvuje sa manje od 3% odsto u kombinovanom BDP evrozone i sigurno nije među važnim nemačkim izvoznim tržištima.
Cena opstanka Grčke u evrozoni pod ovim uslovima spašavanja je vrlo visoka. Do kraja ove godine, njen BDP će pasti za 20 posto u odnosu na 2009. Nezaposlenost je sada više od 20%, a među mladim ljudima gotovo 50%. Grčka je već sada nadmašila 12 uzastopnih tromesečja negativnog rasta koje su SAD iskusile kasnih 1920-ih i ranih 1930-ih. Između ostalih, Nuriel Rubini je tvrdio da, ako Grčka bude podvrgnuta ovim uslovima spašavanja, ne samo da će njena ekonomija pretrpeti još veću štetu nego i njen odnos duga i BDP neće pasti ispod 120% sve do 2020. godine.
Koje su alternative? To su: (a) da pristane na proglašavanje bankrota pod pritiskom poverilaca, ili (b) da izabere da kao dužnik proglasi obustavu plaćanja dela duga. Moguće (ali ne i verovatna) je i treća mogućnost zaokreta u stavovima Trojke koja bi potom dovela do privrednog rasta u Grčkoj. Ova poslednja varijanta značila bi finansiranje iz emisije novih zajedničkih evroobveznica.
Grčkoj obustave otplate dugova nisu novost. Ona je funkcionisala u takvim uslovima više od polovine svoje istorije od 1830-ih, kada je stekla nezavisnost od Osmanskog Carstva; Grčka je proglasila svoju nesposobnost da otplaćuje kredite 1826, 1843, 1860, 1893 i 1932.
Prema RMF (SOAS) izveštaju (Report on Money and Finance je mreža političkih ekonomista) obustava otplate kredita trebalo bi da nastupi na inicijativu dužnika u 2012., jer bi ona bila daleko povoljnija od sadašnjeg režima podrške uz štednju. RMF tvrdi da bi defoltom trebalo da upravlja dužnik, banke bi trebalo da budu nacionalizovane bez naknade, izlazak iz evra bi trebalo da bude praćen uvođenjem kontrole kapitala, administrativnom kontrolom nad nekim proizvodima (posebno u smislu racionisanog snabdevanja naftom), trebalo bi da bude uveden novi sistem redistribucije i usvojena nova industrijska politika. RMF predviđa defoltiranje nad 50% ukupnog duga. U tekstu se priznaje da bi takva situacija bila veoma teška na kratak rok, da bi plate morale biti indeksirane, da se moraju povisiti porezi pre svega brodovlasnicima, grčkoj pravoslavnoj crkvi i bankama.
RMF sugeriše da bi grčki dug trebalo da nadgleda jedno nezavisno revizorsko telo. To otvara pitanje nepodnošljivosti visine duga (na primer u novembru 2008, predsednik Korija proglasio Ekvadorski dug nesnošljivim posle čega je on značajno smanjen).
O korisnosti izlaska iz evra treba videti argumente Larija Eliota, ekonosmkog urednika Gardijana, koji sugeriše da je koristan model Argentine koja je obustavila otplatu dugova 2002 i imala rast od 9 posto godišnje između 2003 i 2007, iako on priznaje da je Argentina veliki proizvođač sirovina i da se sve to događalo tokom buma u ostatku svetske ekonomije. Argument protiv iznela je ekonomista Viki Prjus koja kaže da će Grčka izgubiti izlaskom iz zone ali i ostali u evrozoni – jer će efekti prelivanja posledica njenog izlaska po ostale članice biti značajni.
Primer ‘uspešne’ deprecijacije valute je Island. Uz proglašenje moratorijuma na otpis dugova, Grčkoj bi verovatno sledila i promena političke strukture. Grčka se smatra drugom najkorumpiranijom zemljom u EU posle Bugarske, sa visokim nivoom poreske evazije.
Sa prestankom otplate dugova, nova valuta (nova drahma) bi izgubila verovatno vrlo brzo oko 60% svoje vrednosti. Grčka produktivnost rada u 2009 bila je 98% proseka EU, ali produktivnost po satu bila je svega 74% (grčka radna snaga naime radi najduže u odnosu na zemlje EU). Ako se iskoriste za investicije, koristi od porasta produktivnosti će podstaknuti rast nekih domaćih industrija, tj. industrije (12% BDP-a) i usluga (85% BDP-a). Potonji verovatno uključuje i turizam (19,3 miliona turista u 2009, što čini 18 posto BDP-a).
Grci su posebno osetljivi na argument koji se često čuje u severnoj Europi, osobito u Nemačkoj, da građani „Club Med ‘zemalja (južne Evrope)’ nisu pravi Evropljani“, već neradnici koji danas samo sebe mogu da smatraju krivim za svoju tešku sudbinu. Mnogi Grci (i drugi) će prigovoriti da je Nemačka zaboravila svoju istoriju, a naročito stradanja kakva su doživele zemlje poput Grčke tokom nemačke okupacije tokom Drugog svetskog rata. Posebno je osetljivo pitanje nemačko neplaćanje reparacija.
Nemačka je držala pod okupacijom Grčku od 1941 do 1944. Godine. 1945, u Parizu je održana konferencija o naknadi štete gde je Grčka postavila zahtev za odštetom od 10 milijardi dolara – oko polovine onoga što je zahtevao Sovjetski Savez. Grčka je međutim dobila 25 milona dolara (miliona ne milijarde prim. aut) – SAD su se uspotivile oštrom kažnjavanju Nemačke, imajući u vidu učinke koje su zahtevi za odštetom imali na Vajmarsku republiku i Hitlerov uspon nakon Prvog svetskog rata. Londonskim sporazumom postignutim 1953. godine, odloženo je plaćanje odštete dok se ne potpiše mirovni sporazum. U 1990. je potpisan mirovni ugovor, ali njime nije zahtevana isplata odštete.
Grčka je i dalje jedina zemlja kojoj Nemačka nije platila odštetu. Grčki političari tvrde da im Nemačka duguje 70.000.000.000 evra, dok drugi izvori procenjuju sadašnju vrednost nametnutih zajmova tokom okupacije na 164 milijarde dolara plus ratne reparacije u visini od 332 milijarde dolara, ukupno 506 milijardi dolara, dok po još jednom izvoru ukupan iznos dostiže 575.000.000.000 evra (oko 720 milijardi dolara). Važno je napomenuti da je potonja brojka (720 milijarda dolara) veća od ukupnog grčkog duga u ovom trenutku. U 2012. godini Međunarodni sud pravde presudio da je Nemačka izuzeta od toga da bude tužena u prekomorskim sudovima od strane grčkih žrtava zločina tokom Drugog svetskog rata.
Kako gore navedeno utiče na argument da, iako je velika većina Grka za to da želi da ostane u evrozoni, oni mogu da se nađu u situaciji da ipak budu izbačeni ako gospodin Cipras bude izabran. Ironično, Grčkoj će gotovo sigurno biti rečeno da je izborom vlade koja odbija da se drži štednje koju nameće Trojka, sama zaslužila svoju sudbinu. Iako je moguće da će Grčka uspeti da se oporavi izvan evra, obični Grci neće skoro zaboraviti poniženje diktata Nemačke i njenih političkih saboraca, osobito s obzirom na još uvek osetljivo pitanje ratne odštete.
Kako god da se procenjuje rizik finansijskih posledica koje će po sve imati „grekzit“ politički troškovi će bez svake sumnje veoma zakomplikovati zadatak ‘političke i fiskalne integracije’ ostatka evrozone, koji traži gospođa Merkel.