Home TekstoviAnalizeBiznis Čudna ne-smrt neoliberalizma

Čudna ne-smrt neoliberalizma

by bifadmin

Colin Crouch, britanski sociolog, nedavno je objavio novu knjigu “Čudna ne-smrt neoliberalizma”, prenosi Peščanik. O njoj je govorio za nemačke medije, tvrdeći da će neoliberalizam iz krize izaći još jači i da mu nije jasno zašto je tokom recesije javnost počela toliko da veruje ekonomistima, koji su veoma apstraktni.  

Zašto ljudi tokom krize svoje poverenje poklanjaju ekonomistima i tehnokratima? Čini se da oni upravo u vremenu krize doživljavaju renesansu?

C. Crouch: Ekonomsko znanje se danas zaista uvažava na način koji mi je potpuno nerazumljiv. Posebno zato što se ekonomska nauka na intelektualnom nivou bavi stvarima koje su veome udaljene od realnog društvenog života. Ekonomisti su veoma apstraktni ljudi i veoma slični matematičarima. Uprkos tome, njihova istraživanja i apstraktne teorije imaju ogroman odjek u politici, a obožavani su i od onih koji donose odluke u finansijskom sektoru. Ovaj jaz između teorije i života je veoma čudan, veliki apsurd poslednjih decenija.

people

Ali nije li kriza trebalo automatski da ograniči moć ekonomista? Zar to nije trebalo da bude logična posledica krize?

C. Crouch: Da, to bi zaista bilo logično. Ali upravo politika štednje koju zahtevaju moćne evropske zemlje pokazuje da u teškim vremenima politika poseže za jednostranim neoliberalnim obrascima. Ponovo se pokazalo da je neoliberalizam rezultat nedostatka ideja.

To i objašnjavate u svojoj novoj knjizi Čudna ne-smrt neoliberalizma. U kojoj još kažete da je neoliberalizam iz krize izašao još jači. Može li se reći da je on ipak uspešan?

C. Crouch: To je ono perfidno: niti je bio niti će ikada biti uspešan. Ali neoliberalizam je moćan, to je istina. Dve stvari su mu pomogle da postane popularan. Prvo: on kao i marksizam predstavlja vrstu upustva za upotrebu, koje nije samo lako za čitanje već se čini i da se može lako primeniti. Postoji samo nekoliko osnovnih pretpostavki i ako ih se neko pridržava može oblikovati stvarnost onako kako njemu odgovara. Neoliberalizam je jednostran i ni u kom slučaju moderan. Ali daleko važnija je jedna druga stvar, da neoliberalna politika odslikava interese bogatih tj. moćnih. Neoliberalizam jednostavno govori ono što oni žele da čuju. A oni žele da čuju da će njihovi porezi biti niži, da radnicima nije potrebna zaštita niti pravednije plate. Oni žele da čuju da razgradnja socijalne države generiše rast. Da neoliberalizam ne govori ono što moćni žele da čuju, siguran sam da niko ne bi davao ni pet para za mišljenja takvih ekonomista. U pitanju su moć i interesi, a ne uspeh.

A politika samo posmatra sa strane?

C. Crouch: Maks Veberov proročki opis politike kao zanimanja je danas postao stvarnost. Političari se čitav život samo bave politikom, preciznije – oni su profesionalni političari. Nakon završetka studija rade u partijskim think-tankovima i čekaju da im neko ponudi neku parlamentarnu funkciju. Oni često nisu ništa više od političkih životinja i teško da mogu da ponude nešto novo, u smislu promene strukture i procesa koje su zatekli po dolasku na funkciju.

1968. mnogi intelektualci, kao Žan Pol Sartr, postajali su svojevrsne ikone određenih pokreta zato što su izražavali svoje nezadovoljstvo sistemom. Gde su danas intelektualci?

C. Crouch: Smatram da su, pored intelektualaca u klasičnom smislu reči, izuzetno važni i lekari, učitelji, jednostavno svi oni koji poseduju znanje. To ne mora obavezno biti samo političko znanje, već je daleko važnije da su u stanju da dovedu u pitanje ortodoksne teorije kao što je neoliberalizam. Reč je o klimi u kojoj alternativne teme i mišljenja dopiru do moćnih, cvetaju i rastu i konačno postaju njihovi zahtevi. U Velikoj Britaniji su upravo rok zvezde, glumci i komičari oni koji otvoreno kritikuju. Oni igraju vrlo važnu ulogu i imaju danas više uticaja nego intelektualci, zato što dopiru do šire javnosti.

Prošle godine su studenti sa Harvarda bojkotovali predavanje Gregorija Mankiva, u znak protesta protiv njegove neoliberalne ekonomske teorije. Mankiv je još uvek jedan od najuticajnijih makro ekonomista u SAD i bio je savetnik Džordža Buša mlađeg. Imate li osećaj da se politika vraća među studente i da oni postaju politički aktivniji?

C. Crouch: Posle studentskih protesta 1968. u amfiteatrima je postalo vidno mirnije. Studenti su se prilagodili i postali veći konformisti. Ali od kada je počela kriza osećam da se stvari menjaju. Poverenje, vera mladih generacija u etablirani sistem je srušena. To je sigurno povezano sa kritičkim stavom prema neoliberalizmu, ali nisam sklon da dajem paušalne ocene o studentima. To nisam radio pre, pa neću ni sada.

Osim intelektualaca, ne čuju se ni univerzitetski profesori. Malo njih se javlja za reč u društvenim debatama.

C. Crouch: Mnogi od njih trenutno prolaze kroz neku vrstu fordovskog procesa, sličnog onome koji su radnici prošli pre jednog veka. Pritisak raste, a njihov rad se ocenjuje prema broju objavljenih članaka u stručnim časopisima. Samo to je korisno za karijeru. To u svakom slučaju otežava učestvovanje u opštim, javnim debatama. Mlade kolege nalaze se pred izborom da li da se bave pisanjem članaka ili da se uključe u ove diskusije. Mnogi se odlučuju za ovo prvo.

Novi socijalni pokreti kao Occupy privukli su veliku pažnju, iako ih kako se čini ne predvodi nikakav duhovni vođa niti neka zvezda. Da li su to moderni i adekvatni protestni oblici koji su nam potrebni u postdemokratiji?

C. Crouch: Apsolutno. Ova promena nije samo dobra i zdrava nego je i iskonski demokratska. Ovim pokretima nisu potrebne kultne i simbolične figure. Niko i ne zaslužuje tu ulogu. Za ove grupe je daleko plodonosnije kada su sačinjenje od mnoštva aktivista. Oni su veoma sposobni, jer su uspeli da povežu potpuno različite građane koji poseduju najrazličitija moguća znanja. Verovatno su već sada postigli više nego intelektualci tokom šezdesetih, jer su rastuća društvena nejednakost, moć kapitala, erozija demokratije izazovi našeg vremena. Upravo je dostignuće Occupy u tome što sada i politika mora da zauzme stav prema ovome i prinuđena je da se fokusira na ove teme. O ovome se pre pet godina vrlo malo govorilo, pretežno na marginama, ali sada su se stvari promenile. Danas ove teme izvode hiljade aktivista na ulice.

Ali čini se, barem spolja posmatrano, da Occupy pokret nema jasne i koherentne zahteve.

C. Crouch: Može biti, ali je to u određenem stepenu priroda takvih pokreta, a ne njihova mana. Društveni pokreti su efemerni, jer obično isčeznu tokom vremena. Samo u veoma retkim slučajevima postoji kontinuitet, kada traju i predstavljaju važan društveni fenomen zato što stvaraju jasnoću. Imam utisak da organizacija ili struktura na kraju diskredituju i sam pokret čineći ga slabim. Snaga ovog pokreta je upravo u njegovoj raznovrsnosti, te se kao posledica toga on može pojaviti svuda. Nema uklanjanja neoliberalnog sistema bez ovakvih pokreta.

Možete li da budete precizniji?

C. Crouch: Stvarni problem nije nedostatak ideja, već je potrebno da u globalizovanom svetu prekinemo odnose moći sa deregulisanim tržištem. Globalna finansijska elita, ovaj uski krug ljudi u ograđenim poslovnim zgradama, daleko od očiju javnosti, vrši veliki uticaj na druge grane ekonomije i na politiku. To je centralna tema.

Šta se onda mora uraditi?

C. Crouch: Ova grupa igrača je veoma samouverena i oseća se nadmoćno. Uvereni su da mogu da utiču na događaje onako kako njima odgovara. Ostali su za njih marionete. Ali ta grupa ostalih je ogromna. Društveni pokreti moraju da pokažu ovim elitama da ovako više neće ići. Finansijske elite moraju da pristanu na kompromise. Jednostrano diktirana štednja, kao ova u Grčkoj, nije samo jednostrana nego i duboko asocijalna. Naše alternativne ideje moraju početi da se primenjuju. Treba da primoramo političare da nas saslušaju. Naravno da su zahtevi pokreta često nejasni, ali oni stvaraju političku klimu u kojoj se onda formulišu alternative. Za njihovo sprovođenje potrebno je da politička levica zbije redove.

Vaši raniji eseji nisu pružali mnogo razloga za nadu i optimizam. Da li danas pozitivnije gledate na budućnost?

C. Crouch: Nadam se! Moje pisanje je vezano za ideju distopije, koja je suprotna utopiji. Želeo bih da čitaoci na kraju pomisle: „O, ne! Stvarno je tako?“ Želeo bih da me uvere da nisam bio u pravu. Želeo bih da moji stavovi budu upozorenje kako bi ljudi prepoznali da je trenutni put pogrešan. Ali mislim da je ipak prerano da kažemo da sam bio u pravu. Političke mere i reakcije u evro krizi nažalost potvrđuju moju tezu da je neoliberalizam iz krize izašao još jači. Nadam se da ću razbiti neke iluzije i neke ljude izvesti iz zablude.

Ali u Americi i Britaniji univerziteti su veoma čvrsto povezani sa privatnim sektorom koji ih i finansira. Postoji li tamo još uvek nešto kao sloboda podučavanja ili slobodna teorija?

C. Crouch: Otvorenost univerziteta prema privatnim korporacijma mi veoma smeta. Ono što je posebno kod ove moći jeste to da je moćne i uticajne osobe uopšte ne moraju vršiti niti direktno primenjivati – dovoljno je da drugi znaju da ova moć postoji. Na univerzitetima situacija nije ništa drugačija nego u bilo kojoj drugoj sferi te je izuzetno teško dokazati i razumeti ovaj uticaj. Ali univerziteti neprekidno moraju da se pitaju: koliko smo nezavisni?

Colin Crouch (1944), britanski politikolog i sociolog, 2004. postao je međunarodno poznat nakon objavljivanja knjige Post-Democracy, u kojoj zastupa tezu da je javno inscenirana politika samo privid, dok je stvarno odlučivanje potisnuto daleko od očiju javnosti. Njegova poslednja knjiga, The Strange Non-Death of Neoliberalism (Čudna ne-smrt neoliberalizma) izašla je 2011.

Der Freitag, 07.06.2012.

Pročitajte i ovo...