Evropske političke partije su u krizi. Ne pričamo o ideološkim preferencijama, već o vezi partija i interesnih grupa. A najveća interesna grupa su stari ljudi kojima su partije laka srca obećale redovne penzije koje su godinama ranije pojedene. Kriza koja je upravo počela u Evropi, više nije ograničena na zajedničku valutu i razorne posledice njenog slabljenja na privrede mnogih zemalja. Jedan od temeljnih autoriteta demokratskih vlasti uvučena je u vrtlog: političke stranke, piše Frankfuter Algemajne Cajtung, dnevni list desnog centra.
Činjenica da već više od dve godine, vlade u Slovačkoj i Portugaliji bivaju izbacivane kroz vrata bez obzira na svoja ideološka opredeljenja samo je rani pokazatelj sistemske bolesti. U stvari, zakon demokratije – da se demokratske snage takmiče u nuđenju političkih alternativa – stavljen je ad akta po diktatu ekonomije. To se najjasnije vidi na grčkom iskustvu.
Domovina demokratije sada provodi vreme u izbornim krugovima glasanja ni o čemu. Nijedna stranka nije se usudila da u svom predizbornom programu izloži stav o jedino važnoj stvari – izlasku iz evra a možda i iz EU, i mogućem bankrotu zemlje. Umesto toga, stranke vode kampanje baveći se senkom svojih nekadašnjih ideologija – iz vremena kada su još nešto mogle da ponude.
Tradicionalne stranke, koji se u velikom broju slučajeva izrasle iz siromaštva posle Drugog svetskog rata, izgleda nemaju dobar način da se uhvate u koštac sa jazom između javnih prihoda i rashoda. U Italiji, milijarder Berluskoni glasnogovornik plebsa, je zbog loših finansija morao da napusti mesto premijera. Čak i navodno opozicione stranke levice nisu uspele da zatvore široko otvorene ustave. Umesto toga, cela kasta političara levice je kapitulirala ostavljajući da štednju sprovodi spolja nametnuta “vlada eksperata”. Sada je najveći strah poslovnih krugova da će najskuplja politička kasta u svetu na sledećim izborima ponovo zauzeti svoja mesta, i još jednom zemlju povesti ka ambisu.
Evropski građani se sa težinom situacije za sada nose u skladu instinktom noja: zabijajući glavu u pesak nadaju se da je najgore prošlo i da će sve ostati ružičasto kako je i bilo. Slatki otrov paternalističke države baziran na povećanju duga, zapatio se baš u srcu Evrope u Francuskoj. Njen novoizabrani predsednik Oland, ekonomista, sam je sebe politički zarobio fokusiranjem na razvoj: više javnog trošenja, više birokrata i da stvari budu još gore, raniji odlazak u penziju, što je postalo simbol evropske utopije.
Dok celi svet zaslepljeno danas upire oči u Nemačku kao jedinu solventnu ekonomiju, ti pohlepni pogledi zaboravljaju da u realnosti nemački penzioni sistem već dugo isplaćuje prinadležnosti samo zahvaljujući zaduživanju. Stranke se ponašaju potpuno neodgovorno, ali ne bez logike. Ko želi da pobedi na izborima mora da nastavi da laže. U Holandiji, lukavi Hert Vilders zamenio je populističke priče o mržnji prema islamu i sada propoveda mržnju prema trošadžijama iz Brisela i evru, i hvali staru dobru državu blagostanja računajući na belokožu staru populaciju koju je u skladu sa svojom jednostavnom logikom nazvao “Henkom i Ingrid”.
Henk i Ingrid i svi milioni evropskih penzionera i onih pred penzijom, javnih službenika i drugih korisnika redistribucije novca iz poreskih prihoda već dugo odlučuju o pobednicima na izborima. Političari koji dolaze noseći im darove štednje nemaju šansu da osvoje vlast. Kada su se u Austriji ne tako davno dve partije sastale iza vrata da bi se dogovorile oko mera kojima je trebalo da se zatvore rupe u penzijskom fondu, nijedna nije mogla da pristane na bilo koji predlog štednje – izuzev uvođenja takse na plaćanje semestara za studente i ograničavanje dečjih dodataka. Ti rezovi pogađaju upravo one kojima bi trebalo dati malo predaha i na čijim plećima je budućnost zemlje blagostanja.
U stvarnosti, glavne evropske stranke ne vode njihovi llideri, već starija garda koja je od sedamdesetih sedamdesetih isporučivala lagodan život i sada želi da svoju osedelu klijentelu kraljevski isprati u penziju. Nije koincidencija da je jedina leva politička utopija koja je opstala posle decenija socijalizma, zaštite prirode i evropejstva svodi na ambiciju koju su prigrlili i mladi ljudi, a to je doživotno državno zaposlenje i odustvo svake reforme, za šta se zalaže Olandova omladina.
U Nemačkoj, Pirati želite da dobijaju minimalnu platu od države za nula aktivnosti i slobodno korišćenje Interneta i kreativnog sadržaja koje neki ljudi u svetu koji su to stvarali treba da im predaju za džabe.
Te političke stranke u Evropi koje imaju korist od krize pevaju pesmicu “naš novac za naše ljude” koji treba prevesti kao “vaša kreditna kartica za naše ljude”. I tako politički život organizacija jednom izgrađenih na solidarnosti i integraciji počinje da se degeneriše u ovom takmičenju populista i ucenjivača: Evrope kao prednjeg dvorišta penzionera koji će je braniti i silom ako treba. Nekad snažni pokreti kao što su socijaldemokrati već su intelektualno i moralno gotovo su potpuno izbledeli u Italiji i Grčkoj, jer su izrodili u nešto jedva malo više od klijentističkih grupa za potrebe sindikate i državnih službenika, dok su potrebe imigranata, mladih, nezaposlenih i neobrazovanih nestali iz fokusa levih partija.
Gdje nast to vodi? U Grčkoj je ideologija partija postala potpuno irelevantna na ovim izborima, umesto toga vodi ih panika. U Italiji, srednja klasa se s razlogom bije povratka političke kaste koja ne želi da zaseca nigde, posebno ne u sopstvene privilegije. U Francuskoj, su merkantilistički redistributeri bogatstva pobedili. U Belgiji, država je sasvim uspešno dugo funkcionisala bez partija a sada je vodi vlada bez političke moći i bez reformi dok nekog sledećeg perioda bez vlade.
U drugim zemljama, u Holandiji i Francuskoj hrišćanski demokrati su u naglom opadanju, jer se njihovi ključni birači u provinciji, sada pod stare dane osećaju komfornije u idili sa desnim populistima..Dokle god evropska srednja klasa ostane uverena da je suština politike u redistribuciji viška vrednosti, kao što je bio poslednjih decenija sunovrat ovih stranaka će se nastavljati.
U Holandiji, koji živi izvan Europe, dve od tri najveće partije uskoro će odbiti Evropu onakvu kakva je danas – i evro kakav je danas. U mnogim zemljama uništenim kreditima, zemljama sa više od 30% mladih nezaposlenih – Španija, Portugalija i Irska prve padaju na pamet – nevažno je koja politička ideologija raspoređuje bedu.
Na kraju, Evropljani će verovatno morati da shvate da nisu stranačke platforme ono što ih brine, nego da su oni sami problem od koga beže. Biće zanimljivo videti što će preostati od partijskih struktura.