Globalizacija se stvarno okončala negde oko 2000. godine. Potom smo upali u period meteža. Ovi vakuumi obično traju do desetak godina. Zašto elite ignorišu znakove upozorenja i čekaju predugo?Odlomak iz knjige Džona Ralstona Sola „Propast globalizma i preoblikovanje sveta“, koji prenosi Arhipelag.
Jasno pamtim kako sam se osećao kada sam prvi put u javnosti ukazao na činjenicu da je globalizacija na izmaku. Bilo je to 1999. godine u Sidneju, tokom govora koji je prenosila australijska državna televizija.
Šta me je nateralo da najzad poverujem da bi se ovo stvarno moglo desiti? Nešto ranije tog dana razgovarao sam sa I. Dž. Makfarlanom, konzervativnim guvernerom Centralne banke Australije. On se izjasnio da više ne veruje u stabilnost međunarodnog finansijskog sistema. Čitavu prethodnu godinu gledao je da ta stvar od suštinskog značaja nekako dopre do šireg auditorijuma.
Šta me je nateralo da najzad poverujem da bi se ovo stvarno moglo desiti? Nešto ranije tog dana razgovarao sam sa I. Dž. Makfarlanom, konzervativnim guvernerom Centralne banke Australije. On se izjasnio da više ne veruje u stabilnost međunarodnog finansijskog sistema. Čitavu prethodnu godinu gledao je da ta stvar od suštinskog značaja nekako dopre do šireg auditorijuma.
Kao guverner Centralne banke, on je morao da pazi šta će da kaže u javnosti. Stoga je njegova publika uglavnom bila svedena na krugove elite koja je opčinjeno verovala u potpuno suprotne stavove od onih koje je on iznosio – verovala je da ono što se normalnom svetu čini mutnim, prevrtljivim, neverovatnim finansijskim poslovima, zapravo, jesu jednostavni, moderni, uistinu neizbežni, profesionalni iskoraci. Oni kojima je mogao da se obrati, s obzirom na ograničenja nametnuta funkcijom koju je obavljao, nisu imali ni najmanje volje da ga saslušaju. Međutim, ukoliko ste ga pažljivo slušali, bilo vam je jasno da se mnoge njegove kolege širom sveta slažu s njim. Doduše, ne svi. I, kao što su američki bankari cetralnih banaka pokazali tada a i kasnije, taj konsenzus nije nužno obuhvatao i najbogatije zemlje.
Makfarlanove reči bile su kruna čitavog niza zapažanja do kojih sam dolazio još od sredine devedesetih godina u naizgled nepovezanim ekonomskim i političkim sferama, i u mnoštvu zemalja, zapadnih, azijskih i latinoameričkih, kako s razvijenim tako i s privredama u razvoju. Uporedivši ih, shvatio sam da globalistička ideologija nije bila ništa drugo do jedan rasklimani, pretrpani autobus. Pojedini delovi opreme bili su posve novi i primamljivi.
Ali šasija mu je bila sklepana od staromodnih i neretko protivrečnih devetnaestovekovnih koncepata. I nakon što je doživela svoj zenit 1995. godine, s te ideološke novotarije koja se valjala napred počeli su da otpadaju točkovi, da joj se trga oprema, ispadaju zavrtnji, pucaju stakla. Drugim rečima, taj manjkavi finansijski sistem bio je tek izraz zbrkane gomile drugih, suštinskijih problema.
No, javni diskurs onih za koje se pretpostavljalo da su upućeni u sve to i dalje je bio uglađen i pouzdan. Suočeni sa stalnom javnom raspravom, oni su delovali uistinu staloženo. Ali spor se uglavnom vodio oko toga da li ste pristalica ili protivnik globalizacije, usled čega se prenebregavao osnovni problem – da li nas čitav taj pokret možda vodi u potpuno drugačijem pravcu od onoga što su nam obećavali njegovi zagovornici. Moguće da globalizacija i nije bila toliko oslabljena, koliko samodestruktivna. U svakom slučaju, da smo čekali da nam vreme pokaže šta će se dogoditi, uticaj na sve nas, svejedno da li bili pobornici ili protivnici ove ideologije, bio bi jednako razoran.
Kada sam počeo ovo da objašnjavam pred hiljadu ljudi u sali i shvatio da državna televizija prenosi moje reči širom zemlje, osetio sam gotovo neizdržljivu unutrašnju napetost koja vas obuzme kada stavite svoj ugled na kocku, pri čemu se lako može desiti da ispadnete budala.
U narednih godinu-dve, čak i oni koji su želeli da me podrže nisu uistinu mogli da poveruju da se era – ili, radije, ideologija globalizma – primiče kraju. Naravno, tu i tamo bilo je pojedinaca koji su iznosili slične tvrdnje, ali na drugačiji način. Ukoliko su pripadali ekonomskom esnafu, čak i njihova najoštrija kritika javne politike bila je uvijena u jezik kojim su se sporazumevali s kolegama, te su im argumenti bili veštački ograničeni diskursom osmišljenim da uzrokuje profesionalnu usaglašenost. U međuvremenu, dvorani u prvim borbenim redovima propagande uporno su tvrdili da je sve potaman, da je svet ravan, da je pokret nezaustavljiv. Porast trgovine, istrajavali su oni, pokazuje da smo na pravom putu. Kasnije, kada je kriza iz 2008. postala bolno očigledna, mnogi od njih napravili su zapanjujući preokret – Ekonomist je, na primer, pozivao na nacionalizaciju banaka. Ali tu se radilo samo o preokretu u kontekstu stare manihejske rasprave. Oni su, zapravo, smatrali da ukoliko bi se bankama moglo pomoći, uz ponovno uvođenje nekoliko tradicionalnih regulacija, onda bi se svi lepo mogli vratiti staromodnim globalističkim objašnjenjima kako ekonomija funkcioniše. U svemu tome nedostajao je bilo kakav osećaj za neki novi pristup upotrebe kapitala.
Moja argumentacija u prvobitnom izdanju ove knjige, objavljenom 2005. godine, zasnivala se na jednostavnoj ideji. Ekonomske ideologije izgubile su na snazi nekoliko godina pre nego što su elite koje su one proizvele bile spremne da priznaju da postoji problem. Globalizacija se stvarno okončala negde oko 2000. godine. Potom smo upali u vakuum – period meteža kada je pomenuti autobus morao da se zaustavi u svakom pogledu, ali elite su se pretvarale da to nije neophodno. Ovi vakuumi obično traju do desetak godina. Oni, zapravo, predstavljaju periode mogućnosti. Stara ideja je, naime, mrtva. Ne postoji neka nova preovlađujuća ideja. Još nije došlo do krize. Ideolozi i dalje nominalno upravljaju, ali njihove ideologije su praktično nemoćne. To su trenuci kada zainteresovani lideri mogu relativno lako da zacrtaju nove pravce, bez obaveze da se posvećuju suzbijanju katastrofe. Ali ako predugo čekaju, dolazi do katastrofe, i oni onda bivaju ograničeni pretežno na reaktivno ponašanje. A oni su upravo tako postupili.
Zašto elite ignorišu znakove upozorenja i čekaju predugo? Zato što pripadaju trećoj ili četvrtoj generaciji koja je na vlasti u eri ideologije koju zastupaju. Ništa im u njihovom obrazovanju nije moglo ukazati na postojanje nekih drugih mogućnosti. Oni se uistinu ne sećaju drugih mogućih izbora. Oni veruju da su i sami proizvod neizbežnosti. Oni nemaju praktičnog iskustva s drugim pristupima. I stoga, dok se zvanični diskurs vođstva u poslednjim godinama globalizacije vrteo oko rizika i individualizma, u stvarnosti smo imali jedno pasivno, slabašno rukovodstvo, bez iskustva s podivljalim svetom.
Klasična socijalna analiza ovo često opisuje kao degeneraciju.