Nakon što su se preselili na Zapad u potrazi za boljim radnim mestima, stanovnici bivšeg DDR-a se sada vraćaju kući. Oni žele da iskoriste sve prednosti ekonomskog uspona koji doživljavaju istočne oblasti Nemačke, koji se naglo dogodio nakon godina sporog rasta.
Sebastijan Miler, tridesetogodišnji inženjer, nije imao razloga za pritužbe na svoj posao na kom je zarađivao više od 4.500 evra mesečno u Audiju u Ingolštatu, nadomak Minhena. Pa ipak, vratio se u svoj rodni kraj – Lužice, u istočnoj Nemačkoj. Trenutno radi u fabrici delova za male automobile. „Zarađujem manje, ali sam sretniji nego što sam bio na zapadu“, rekao je za ‘Der Spiegel’.
Kako se ispostavlja, gospodin Miler nije izuzetak. Već ove godine iz zapadne Nemačke u bivši DDR vratilo ih se na stotine, što je prestižni nirnberški Zavod za istraživanje zapošljavanja (IAB) opisao kao preokret trenda. Sve do nedavno, Istočna Nemačka bila je suočena s osipanjem svog stanovništva ali sada se plima okreće natrag, ka ‘obalama’ istočne Nemačke.
Bez cvetnih krajolika
U leto 1990, nekoliko nedelja pre spajanja dve Nemačke, kancelar Helmut Kol izrekao je svoje upečatljivo obećanje: da će istočne oblasti pretvoriti u “cvetne krajolike“. I, mada je u nekadašnji DDR tokom narednih dvanaestak godina upumpano nekih 1,500 milijardi evra, “cvetanja istočnonemačkih krajolika” nisu se ostvarila.
Industrija, kojom je ranije upravljao Honekerov državni aparat, pokazala se nekonkurentnom a ljudi su iznenada okusili svu gorčinu nezaposlenosti. Oko dva miliona ljudi diglo je ruke od takozvanog „novog nemačkog stanja“, uhvativši put pod noge do Zapadne Nemačke, kako bi tamo pokušali da za sebe nađu nova radna mesta. Samo 1990. godine, Saksonija, istočna oblast na granici sa Poljskom, izgubila je 130 hiljada svojih stanovnika. Ovaj egzodus građana sa istoka na zapad pokazao se vrlo razornim. Najbolje obrazovani radnici – na primer, blizu 60% iseljenika iz Meklenburga i Zapadne Pomeranije, imalo je univerzitetsku diplomu, od kojih je žena bilo najviše – pohrlivši u Minhen, Dizeldorf i Hamburg, dok je bivši istok i dalje gubio krv – isticala mu je kvalifikovana radna snaga i budući roditelji. Glavna odlika bivših istočnonemačkih gradova, kako već po navici mnogi Nemci naglašavaju, jeste da su oni „postali mesta u kojima su još jedino ostali stari ljudi i neonacisti.“
Promena u bivšem DDR-u oličena je kroz rušenje stambenih objekata sagrađenih u komunističkom stilu, i u kojima više nije bilo nikoga ko bi stanovao – više od 130 000 stanova zbrisano je na taj način. Isto tako, zatvarale su se škole kojima je nedostajalo učenika. Odliv mozgova u zapadne oblasti primorao je mnoge kompanije da zatvore svoje kapije, a nezaposlenost je i dalje rasla. Do pre samo nekoliko godina, većina stručnjaka predviđala je kako će do 2015. bivša Istočna Nemačka biti pogođena ozbiljnom demografskom krizom, ali ta se katastrofa, po svemu sudeći, neće ostvariti. Prema ‘Špiglu’, prošle godine je bilo za tri hiljade više onih koji su se u Saksoniju vratili nego što su je napustili. Brandenburg je tada bio zavijen u crno, kada je o prirastu stanovništva reč, a migracijski saldo Tiringije bio je na nuli.
Vrati se svojoj kući, Saksonijo!
„Osećate li nostalgiju? Podignite jedra i odazovite se. Nećete zažaliti“. Ovo su reči video reklame na televiziji ‘MV4You’ – akronim za „Meklenburg: Zapadna Pomeranija za vas „. ‘MV4You’ emituje video klipove o devojci iz Rostoka koja traži svoju sreću u Dizeldorfu – sve dok nije odlučila da se ponovo vrati kući, u rodni Rostok. Ipak, možda još važnije, u svojim naporima da privuče sve one koji se lome, ova stanica takođe emituje i dugačak spisak poslovnih ponuda. U Saksoniji je, pak, pokrenuta slična kampanja pod nazivom “ Vrati se svojoj kući, Saksonijo!”
A još koliko do pre deset godina, u potrazi za projektima – koji bi u najboljem slučaju uspeli da privuku možda nekoliko desetina ljudi godišnje – gledalo se sa skepsom. Danas su se stvari promenile a lokalni političari pridružili su se ovim naporima. Početkom aprila, Haselof Rajner, ministar – predsednik Saksonije – Anhalta otišao je u obilazak bivše Zapadne Nemačke, u pokušaju da dovede 5.000 iseljenika natrag kući. Gradonačelnici istočnonemačkih varoši ulažu svoje napore u tom istom smeru – i izgleda kao da bi u tome i mogli da uspeju. Prema podacima instituta za tržište rada IAB, dva od tri iseljenika trenutno razmatra mogućnost povratka u Istočnu Nemačku.
Diskriminacija uperena protiv “istočnjaka”
Istočnjaci idu kući jer ih na zapadu, zapravo, niko i nije iskreno od srca dočekao. Smatraju se drugorazrednim građanima i meta su brojnih viceva na račun njihovog komunističkog vaspitanja i nesposobnosti da se prilagode zapadnim običajima i pravilima. Mnogi od njih požalili su se kako žive u svojevrsnim ‘kvazi-getima’, gotovo van svakog kontakta sa zapadnjacima. „Ostalgia“ („ost”-istok), poznata je fraza tj kovanica – „nostalgija za istokom”. Tu svoju „ostalgiju” istočnjaci ublažavaju onlajn kupovinom hrane koja je poreklom iz nekadašnjeg DDR-a. Posebne internet – prodavnice ‘istočnjačke’ hrane iz doba komunizma su, usled ogromne potražnje, počele da niču kao pečurke posle kiše.
U štampi još uvek ponekad osvanu napisi o „novim zemljama”, kao da su to neke druge, tuđe zemlje. Godine 2010. bilo je u javnosti puno priče o jednoj gospođi koja se bavila knjigovodstvom, poreklom iz Istočnog Berlina. Prijavila se za posao u Štutgartu ali je njen zahtev odbijen, a neko iz komisije je napisao „DDR“ na njenom CV-ju. Žena ih je tužila tvrdeći da je bila žrtva etničke diskriminacije, ali je spor izgubila iz čisto formalnih razloga – jer je sud odlučio da „ne postoji takva stvar kao što je istočnonemačka nacionalnost”.
Na bivšem istoku niko ne diskriminiše istočnjake i – što je najvažnije – ima poslova na raspolaganju. Stopa nezaposlenosti je i dalje visoka, često i duplo viša nego na bivšem zapadu – u Meklenburgu i Zapadnoj Pomeraniji to je blizu 15 odsto – ali lokalnim je industrijama hitno potreban veliki broj inženjera i IT stručnjaka. Vizija gospodina Helmuta Kola od pre dvadesetak godina je, sa aspekta životnog standarda, počela da se ostvaruje: do kraja ove decenije od tih ‘novih država’ se s razlogom može očekivati da uhvate korak sa svojim rivalima sa bivšeg Zapada.
Obnovljene gradske kuće i zdanja kulture, univerziteti koji pulsiraju životom – već su predmet zavisti mnogih gradova zapadne Nemačke. Drezden je, na primer, postao jedan od najbrže rastućih gradova ovog stoleća, a Jena u Tiringijii sada je glavni centar industrija visoke tehnologije.
Plate su u bivšoj Istočnoj za oko trećinu niže nego u Zapadnoj Nemačkoj, ali su i iznajmljivanje stana kao i cene hrane na istoku znatno niže, tako da se istočni povratnici neće šokirati visinom svojih ‘istočnih’ plata.
Sociolozi smatraju da će iskustva ‘istočnjaka’ – proistekla iz njihove velike mobilnosti, napornog rada i odvažnosti stečene na Zapadu – izvesno biti snažan motor promene na istoku, gde će biti od koristi svojim novim – starim susedima.
Stručnjaci su, međutim, i dalje oprezni, upozoravajući kako je ekonomski rast u oblasti bivšeg DDR-a slabo utemeljen u realnosti. Kompanije u ovom trenutku dobro posluju jer je čitava zemlja uspešna, ali to blagostanje neće trajati doveka. Negde u skorijoj budućnosti talas povratka istočnih migranata u bivši DDR mogao bi da splasne.
Bartoš T. Vjeljinski