Home TekstoviAnalizeBiznis Štiglic: U nepravičnom društvu ljudi nisu zainteresovani ni da rade ni da glasaju

Štiglic: U nepravičnom društvu ljudi nisu zainteresovani ni da rade ni da glasaju

by bifadmin

U društvu u kojem se nejednakost širi, pravičnost se ne tiče samo plata, dohotka i imovine. To je daleko šire rasprostranjeno osećanje. Da li ja imam učešća u tome na koji se način društvo razvija, ili ne? Da li i ja imam koristi od načina na koji se troši društveno bogatstvo, ili ne? Ako je odgovor glasno „ne”, to onda vodi ka opadanju motivacije koja će se ekonomski osetiti u svim aspektima života društva, piše ekonomista Džozef Štiglic u svojoj novoj knjizi ” “Cena nejednakosti” koja će se u junu pojaviti na tržištu SAD a u julu u Velikoj Britaniji.

Drugi deo

Ljudi nisu mašine. Da bi vredno radili, moraju da budu motivisani. Ako smatraju da su nepravedno tretirani, to ih teško može podstaknuti da rade više. To je jedno od ključnih pravila moderne ekonomije rada, sažete u tzv teoriji efikanosti plata koja kaže da to kako preduzeća tretiraju svoje zaposlene – i između ostalog koliko ih pravično nagrađuju – utiče na produktivnost. Tu teoriju je pre gotovo čitavog veka razradio veliki ekonomista Alfred Maršal, koji navodi da je “visoko plaćeni rad najčešće i efikasan” Zaista ovo nije samo teorija, to je zaključak do koga se došlo na osnovu nebrojeno mnogo ekononomskih eksperimenata. I dok se ljudi uvek spore oko toga šta tačno znači „pravičan”, postoji rastući osećaj u Americi da je trenutna razlika u prihodima, i način na koji se preraspodeljuje bogatstvo u celini, duboko nepravedno.

Niko ne spori bogatstvo onima koji su transformisali našu ekonomiju – pronalazačima kompjutera ili pionirima biotehnologije. No, izuzev nekolicine, to nisu ljudi koji su na vrhu piramide naših najbogatijih članova društva. Umesto toga, na tom mestu su ljudi koji su zahvaljujući tome što su uživaoci neke rente, na ovaj ili onaj način, dospeli na ovo mesto. I većini Amerikanaca, to se čini nepravednim.

Ljudi su bili iznenađeni kada je finansijska kuća MF Global, iznenada bankrotirala prošle godine, ostavljajući hiljade žrtava kao rezultat takvih poslovnih poteza zbog kojih će neke možda biti kvalifikovane i kao kriminal, ali imajući u vidu skoriju istoriju Vol Strita, sumnjam da bi ljudi bili iznenađeni da čuju da nekoliko rukovodilaca MF Global i dalje dobijaju svoje bonuse.

Kada direktori poduzeća tvrde da plate moraju biti smanjene ili da će morati da dođe do otpuštanja da bi firme mogle da budu konkurentne na tržištu, a istovremeno povećavaju svoje prihode, zaposleni s pravom smatraju da je to nepravično. To ima uticaja i na njihovo angažovanje na poslu, lojalnost preduzeću i njihovu spremnost da ulažu u budućnost takvog preduzeća. Raširen osećaj zaposlenih u Sovjetskom Savezu da su bili loše tretirani baš na takav način – da ih iskorišćavaju direktori koji žive na visokoj nozi, odigrao je veliku ulogu u stvaranju pukotina u sovjetskoj ekonomiji, i u konačnom raspadu te države. Kao što kaže jedan stari vic iz sovjetske ere: “Oni se pretvaraju da nas plaćaju, a mi se pretvaramo da radimo.”

U društvu u kojem se nejednakost širi, pravičnost se ne tiče samo plata, dohotka i imovine. To je daleko šire rasprostranjeno osećanje. Da li ja imam učešća u tome na koji se način društvo razvija, ili ne? Da li i ja imam koristi od načina na koji se trošii društveno bogatstvo, ili ne? Ako je odgovor glasno „ne”, to onda vodi ka opadanju motivacije koja će se ekonomski osetiti u svim aspektima života društva.

Za Amerikance jedan ključni aspekt pravičnosti je mogućnost da svako ima svoju priliku da uspe: svako bi trebalo da ima svoju šansu da ostvari “američki san”. Nešto od tog uverenja da svako može da se od dna popne na sam vrh je mit, ali statistika pokazuje jednu mnogo goru sliku: u Americi, izgledi da se neko popne na vrh, pa i u sredinu piramide, sa dna ili iz nižeg imovinskog stratuma su manji nego u bilo kojoj zemlji zapadne Evrope ili drugih razvijenih industrijskih zemalja.

Oni na vrhu u SAD, mogu smatrati više nego utešnim saznanje da su njihove šanse da sa vrha skliznu naniže u Americi znatno manje nego drugde u svetu.

Postoje mnogi troškovi nedostatka mobilnosti na gore. Veliki broj Amerikanaca ne živi u skladu sa svojim potencijalnim mogućnostima, i zato gubimo naše najveće dobro, talenat. Uporedo sa tim što polako razumevamo šta nam se događa, doći će do erozije identiteta , odnosno načina na koji Ameriku vidimo kao jednu zemlju koja neguje pravičnost. To će imati svoje direktne ekonomske posledice, ali i one indirektne, a to je slabljenje onih veza koje nas povezuju kao naciju.

Problem nepoverenja

Jedna od zagonetki moderne političke ekonomije je zašto bi se neko uopšte trudio da glasa. Vrlo malo ljudi se na izborima pojavljuje tek tako. Postoji trošak glasanja – nijedna država ne kažnjava one koji ostanu kod kuće, ali treba i vremena i truda da se na izbore izađe i od toga izgleda kao da nikad nema koristi. Moderna politička i ekonomska teorija pretpostavljaju postojanje racionalnih, lično zainteresovanih aktera.

Na temelju toga, velika je misterija zašto bilo ko glasa. Odgovor je da smo bili zavedeni pojmovima “građanske vrline.” Imamo odgovornost da glasamo. No, osećanje građanske vrline je krhko. Ako postoji uverenje da je politički i ekonomski sistem zakrečen, pojedinci će se vrlo brzo smatrati oslobođenim obaveze glasanja. Kada se taj društveni ugovor naruši, kad poverenje između vlade i njenih građana oslabi, razočaranje, neangažovanje i još gore od toga će ubrzo uslediti. U Sjedinjenim Državama danas, i u mnogim drugim demokratskim državama u svetu, nepoverenje je rašireno osećanje.

Štaviše ugrađeno je u takva društva. Lojd Blenkflin, prvi čovek Goldman Saksa, je to perfektno sročio: sofisticirani investitori ne oslanjaju se, ili barem ne bi trebalo da se oslanjaju na poverenje. Oni koji su kupili proizvode njegove banke dali su pristanak odraslih osoba koji je trebalo da znaju šta kupuju a ne da se oslanjaju na nečiju reč. Oni bi trebalo da znaju da Goldman Saks ima i sredstava i načina i motiva da stvori takve proizvode koji mogu da propadnu (da budu veoma rizični po investitore) ali da istovremeno zadrže asimetriju informacije – odnosno da te rizike sakriju od investitora i to njihovo neznanje iskoriste. Ljudi koji su pali kao žrtve investicionih banaka su uglavnom, dobro situairani investitori. Ali skrivanje troškova kreditnih kartica i kredita koji imaju troškove napisane sitnim slovima su kod prosečnih Amerikanaca ostavili uverenje da bankama ne treba verovati.

stiglitz2

Ekonomisti često podcenjuju ulogu koje poverenje ima na funkcionisanje ekonomije. Ako osnova svakog ugovora treba da bude to što njegovo ispunjenje garantuje sud (u slučaju spora) onda to predstavlja veliku prepreku za normalno funkcionisanje ekonomskog života. Kroz istoriju, ekonomije koje su cvetala bile su one gde su ugovori garantovani jednim stiskom ruke u znak zaključenog posla. Bez poverenja, poslovni dogovori postignuti na bazi zajedničkog razumevanja da će složene pojedinosti biti stvar kasnijih pregovora, nisu više moguće. Bez poverenja, svaki učesnik bavi se razmišljanjem i istraživanjem da li će ga onaj drugi izneveriti.

Prvi deo 

Treci deo

Pročitajte i ovo...