Pitanje opstanka evrozone dominira u medijima širom Srbije već duže vreme – ali ovo je čini se tipično “srpski ugao posmatranja krize”. Naši mediji obiluju tekstovima (mnogi su i preneti sa zapada) u kojima se potencira “raspad mnogima omražene Evrope”, što opet ne odgovara ukupnom broju tekstova na pomenutu temu objavljenim u nekim drugim državama starog kontinenta.
U osnovi svih analiza prećutkuje se nekoliko najvažnijih elemenata. Prvi, da EU kao institucija ili supranacionalna država poseduje dovoljno kapitala (što je uostalom i pokazala osnivanjem Fonda “intervetne” pomoći) da postojeće probleme ne samo Grčke već i Španije pa i Italije, reši jednim potezom. Drugo, reč je o projektu na kome su predstavnici krupnog kapitala radili više od 150 godina, a operativno ga u delo sproveli poslednjih 30 godina. Dakle, jedan PROJEKAT EVROPE, zamišljen kao rešenje večitih nacionalnih sukoba i sporova na tlu Stare Dame (Evrope) u koji je uloženo toliko i vremena i para, svakako da se neće raspasti u jednom danu zbog tamo neke Grčke ili Španije.
Da podsetim čitaoce, nije se EU raspala ni posle sloma finansijskog sistema Islanda. Naprotiv! Lekcije su naučene a tipično “evropski u hodu” počela je primena nekih novih modela u daljoj izgradi “zajedničke evropske kuće naroda”.
Gde je bit problema “zvanog Helas”? U političkom neslaganju, a to nema nikakve veze sa realnim finansijskim potencijalom EU. Naime, davno je poznata činjenica da više od 45% Grka nema naviku i običaj da plaća porez državi. Prema jednoj od novijih analiza više od 55 milijardi kapitala bogati i oni iz srednje klase sklonili su širom planete u tzv. “poreskim oazama”. Kada bi se samo jedan deo tog novca vratio u kase zvanične Atine – Grčka ne bi imala ništa od krize koja ju je prekrila.
Pa gde je onda problem?
Opet – u političkim odlukama. Kada je “buknula Grčka” Evopa je za relativno kratko vreme formirala i Fond “spasa” i našla modele kako će se novac “korak po korak“ upumpavati u monetarni sistem Helasa. Međutim, ono protiv čega se grčki političari (pre svega) bune je “način upotrebe pomenutog kapitala”. Jedan holandski ekonomista reče “da je suština naterati Grke da deo svojih dnevnih navika promene, pre svega odnos prema plaćanju poreza državi. Inače ćemo istu situaciju imati i za 25 godina“.
Kako sada narodu objasniti koje mere moraju da se sprovode, na koji način, a da to prođe pre svega na psihološkom planu bez većih pobuna i nereda? To je osnovni momenat sa kojim se grčka politička scena suočava.
Evropa sa druge strane, svesna svih mogućih posledica, ne odstupa ni milimetra od svojih zahteva kako bi se sredstva iz Fonda (namenjenog ne samo Grčkoj već i Španiji, Italiji itd) počela koristiti. I tu je početak i kraj svega.
“Tipično evropski”, u hodu, planiraju se i sprovode mere “za svaki slučaj” ukoliko Grčka strana ne postupi po nalozima Evrope. A jedna od tih opcija je i “preuređenje evrozone ukoliko Grčka iz nje izađe”. To svakako ne znači raspad sistem već njegovu modifikaciju.
Poseban problem su stavovi Velike Britanije i USA koje iz krajnje ličnih razloga (USA gubi polako ali sigurno dolar kao rezervnu svetsku valutu; a funta koja se ionako ne nalazi u evrozoni trpi posledice recesije i povećane nezaposlenosti na Ostrvu) sve češće lansiraju “probne balone” o raspadu Evrope.
Nemci polako ali sigurno, pre svega na psihološkom planu, postaju, s’ pravom, nervozniji jer je opštenarodni stav da “kada god je neko u problemima mi moramo da plaćamo za to! Dokle tako? Gde je odgovornost drugih?”
A mudri Švajcarci, čija država nije ni članica EU (izuzev Šengenskog sporazuma) niti je franak u evrozoni, pažljivo prate sve što se oko njih dešava i gledaju da u datim okolnostima izvuku najoptimalniju poziciju obzirom da se 27 % rezervi ukupnog svetskog kapitala (i zlata) nalazi deponovano baš u Helveciji.
Tako je na primer, uočeno poslednjih godina da ovdašnje banke veoma teško ili gotovo nikako ne daju kredite za “podsticaj proizvodnje u drugim državama”. (U Srbiji poznata i kao ‘obrtna sredstva’). Što bi se reklo – u vremenima opšte nesigurnosti, to bi bilo i više nego rizično. Ali, poštujući opredeljenje većine građana da se “na sve načine pomogne iskorenjivanju siromaštva“ Konfederacija je odlučila da nastavi “podršku razvoju industrije, privatnog sektora i nevladinih organizacija širom sveta“ preko državnih agencija za ekonomsku saradnju (SECO i SEC) sa fondom od preko 11 milijardi franaka.
Istovremeno, ovdašnje banke su se u većini slućajeva preorijentisale na finansijske produkte i forsiraju FOREX trgovinu – trgovinu valutama. Zašto? Intenzivnom kupovinom i prodajom valuta postiže se nekoliko ciljeva – održava se stabilnost franka kao valute i pride stvara profit koji se jednim delom ulaže u kupovinu zlata čime se rezerve države i banaka pojačavaju.
Jedan od “trejdera” iz Credit Suisse, koji je zamolio da mu se ime nipošto ne obznanjuje, rekao je:
“Ulogom od svega 10 miliona evra u program koji smo razvili, našem klijentu se garantuje da će u roku od 4 i po nedelje ostvariti dobit od 140 miliona evra, plus, njegov uložen kapital biće mu vraćen netaknut”. Pored velikih finansijskih isntitucija, FOREX-om se bavi i 9 manjih specijalizovanih banaka. Jedna od njih već nekoliko meseci intenzivno gradi pozicije na Balkanu i u Rusiji. U ovim manjim bankama moguće je “učestovati u FOREX trgovini“ i sa par hiljada evra, ali je samim tim i dobit daleko manja a kod mnogih takvih banaka ne postoji klauzula o osiguranju početnog uloga.
Koliki je značaj FOREX platformi pokazuje i podatak da je druga po veličini ovdašnja banka CS (Credit Suiss) i pored svih problema oko tajnih računa (bitka sa USA još traje) uspela u prvom kvartalu 2012.g. da zabeleži plus u poslovanju od preko 60 miliona franaka.
U opštim okolnostima, pre svega privrednim, sa kojim je Srbija danas suočena, daleko značajnije od “predviđanja” i gledanja u staklene kugle – hoće li EU propasti i kada – bilo bi da se većina poslovnih ljudi obavesti kako da koristi sve one pristupne fondove EU, na koje imamo pravo od kako je država podpisala SSP. Pored tih fondova, bilo bi značajno organizovati seminare i workshopove na kojima bi se pojasnio “način dolaženja do i korišćenja” kapitala koji je Švajcarka odvojila za pomoć Srbiji; reč je o blizu 13 miliona franaka. Sve drugo bilo bi izgubljeno vreme za “prazne priče o sutršnjem krahu” jednog sistema kao što je Evropska Unija.
Zoran Vitorović, Bern