Dok je u Španijih polovina mladih nezaposlena a ostali rade za male plate, u Nemačkoj je generalna nezaposlenost trenutno 5,7 posto, pri tom sindikati uspevaju da podignu zarade više nego što to bilo ko očekuje.
Drugi deo
Pre četiri meseca ‘Gardijan’ je zajedno sa još pet listova iz najvećih zemalja EU započeo istraživanje evropskih ekonomskih neprilika, a u nastojanju da se iznađe rešenje. Pitanja su išla u rasponu od toga da li je EU uopšte potrebna, šta je EU dobro uradila, a gde je kod svojih 500 miliona stanovnika zakazala. Od tada do danas, evropska fiskalna kriza se još više produbila. Ekonomski krah ostavio je 25 miliona EU građana bez posla – cifra koja premašuje broj stanovnika većine članica Unije – skupa lakrdija na koju je protraćen talenat mnogih, a košta nas i lidera koji su očigledno zakazali. Ovom drugom po redu saradnjom ‘Evropa tima’ – Le Monda, El Paisa, La Stampe, Gazete Viborče, Zidojče Cajtunga i Gardijana – nastavlja se potraga za onim što bi Evropu vratilo na posao.
Najveći pojedinačni razlog za španske nevolje jeste raspad njihovog građevinskog sektora, nakon što je procvat evra doživeo svoj kraj. Ovaj raspad košta Španiju 1,6 miliona radnih mesta i širom zemlje razbacanih 800.000 neprodatih nekretnina, koje su sada u vlasništvu banaka – banaka koje sede na milijardama nekvalitetnih vrednosnih papira i sredstava.
„Naša ekonomija u potpunosti zavisi od građevinskoog sektora, što je dvostruko više od evropskog proseka“, rekao je Ignasio Tošo, šef CCOO, jednog od dva najveća sindikalna saveza.
„Imamo pet miliona nezaposlenih. Ove godine ta cifra će se popeti na šest miliona. Koreni krize nalaze se u samoj Španiji. To je naša krivica. Ali, delimični razlog za našu krizu leži i u sprovođenju stroge politike štednje, na koju nas je u protekle dve godine Evropa primoravala. Tako smo u tome otišli predaleko i prebrzo, a sve u žurbi da se postigne cilj: da do naredne godine naš budžetski deficit dođe na 3% BDP-a – sa gotovo 9 posto, koliki je bio prošle godine. To je prosto nemoguće.“
Sa vladom Rahoja, Madrid gura zakone kojima bi se olabavile krute regulative španskog tržišta rada, a usled kojih je veliki broj mladih osuđen na nezaposlenost. Tošo je ove godine uspeo da isposluje dogovor sa poslodavcima. Da ovaj sporazum nije postignut, došlo bi do još drastičnijeg smanjivanja plata u realnom sektoru.
U Nemačkoj, koja je najveća evropska ekonomija, dešava se nešto sasvim suprotno; tu je i njena uspešna politika zapošljavanja kao i niska nezaposlenost koja je trenutno 5,7 posto. Sve ovo često se nameće kao uzor drugima. Uzgred, veliki sindikat metalaca ‘IG Metall’ nedavno je poslednjom rundom pregovora sa državom i poslodavcima postigao porast plata za metalske radnike od 4,3 posto, što je najveće jednokratno podizanje primanja u proteklih 20 godina.
Analitičari i ekonomisti kažu da je za ove pozitivne nemačke pokazatelje bilo potrebno dosta vremena, s obzirom ova niska stopa nezaposlenosti dolazi nakon decenije deflatorne politike plata, koje nisu uspevale da održe korak s produktivnošću, a jačajući konkurentnost u odnosu na ostatak evrozone – postigavši neravnotežu, koja je u srži aktuelne dužničke i valutne krize.
Stručnjaci za evropsku ekonomiju smatraju da je rad u Nemačkoj podcenjen za oko 10% – to jest da nemački radnici zarađuju samo devet desetina onoga što bi trebalo – dok su španski i portugalski radnici plaćeni i do 20 posto više, dok su Grci i Talijani preplaćeni 30% odnosno 10%.
Ovo pomaže u objašnjenju toliko hvaljenog “nemačkog poslovnog čuda”.
Još pre gotovo 10 godina, Šrederova vlada levog centra je u Nemačkoj sprovela reformu putem radikalnih rezova u socijalnoj politici i benefitima, a u kombinaciji s pritiskom da plate idu nadole – kako bi ostali konkurentni naspram jeftine radne snage iz srednje Evrope. Sve ovo navedeno održavalo je nemačka primanja relativno niskim, ali uz visoku stopu zaposlenosti.
Ipak, službenici Evropske komisije imaju na umu da ovaj „nemački uspeh” ima dosta nedostataka.
Ne postoji minimalna plata, a tu je i relativno nizak udeo žena u strukturi radne snage kao i dosta „siromašnih radnika“, koji su rezultat procvata „McPoslova“, poznatijih kao „mini“ ili „midi-radna mesta“.
Nedavno istraživanje pokazalo je kako se polovina zaposlenih žena u Nemačkoj nalazi u niskoplaćenom sektoru kao i da radi skraćeno radno vreme – trećina ih je sretno što uopšte i mogu da rade pa makar i na taj način; druga trećina ne može da pronađe neku bolju alternativu, dok se preostala trećina nadala nekom usponu na lestvici svoje karijere.
Međutim, politika vlade je od izvanrednog značaja. Tokom finansijskog karambola 2008-9, Nemačka, Austrija i Belgija koristile su deo svojih fiskalnih podsticaja ne bi li skratili redove za zapošljavanje. Države su plaćale kompanijama kako ne bi otpuštale svoje zaposlene, već da ih još neko vreme drže na poslu. Čak su ih i preplaćivale, kako bi firmama nadoknadili deo izgubljenog prihoda. S poboljšanjem koje je nastupilo 2010, radnici su se vratili na poslove s punim radnim vremenom u kompanijama koje su, u tom trenutku, bile u tako dobroj poziciji da su mogle da brže iskoriste pogodnosti oporavka.
Čak i u najtežoj recesiji tokom 2008-9, kada su se nemačka i austrijska ekonomija umanjile za 5% i 4%, porast nezaposlenosti i dalje je bio minimalan (0,3% i 1%). U tom istom periodu, španska i irska stopa nezaposlenosti skočile su za gotovo 7% i 6%.
Ako opšta evropska slika i jeste mračna, onda problem svih onih koji u ovom trenutku po prvi put u životu ulaze na tržište rada poprima katastrofalne razmere – i to baš u zemljama najviše pogođenih krizom. Stope nezaposlenosti mladih od 16 do 24 godine su preko od 50% u Španiji i Grčkoj, 35% u Portugalu, a 32% u Italiji i Irskoj. Ova razlika je još primetnija kada se nezaposlenost navedenih zemalja uporedi sa Nemačkom i Austrijom, u kojima je oko 8 posto mladih bez posla.
„Pogledajte šta se dogodilo u Grčkoj i Irskoj, a sada će se to dogoditi i ovde“, kaže 15-godišnji Rian, marširajući u protestnim povorkama kroz ulice Madrida. „Ova situacija je na tapetu svaki put kada sednemo za večeru. Sve je više dece koja od svojih roditelja traže da nastave školovanje u inostranstvu. Ovde više nema budućnosti.“
Skorašnja studija Međunarodne organizacije za rad i zapošljavanje iz Ženeve pokazuje da je Evropa odnegovala svojevrsnu „izgubljenu generaciju“, dok drugi govore o „baksuznoj generaciji“.
„Vrlo mi je teško uvek kada razgovoram s mladim Španjolkama i Špancima. Ako ste mlad čovek u Španiji danas, onemogućeno vam je čak i da uđete na tržište rada. A ovo je ubedljivo najbolje obrazovana generacija koju je Španija ikada imala“, rekao je Francisko Utrera Mora, senator vladajuće stranke desnog centra. „Ovde su uslovi za stupanje u radni odnos tako rigidni da kompanije i ne računaju na mlade ljude – čak ni onda kada su im potrebni.“
ILO (Međunarodna Organizacija rada pri UN) predviđa kako će, u najboljem slučaju, evropskoj omladini biti možda malo bolje tek od 2016. godine.
S bankama, koje nerado pozajmljuju svoj novac, i državom, koja više ne dreši svoju kesu – kao i sveprisutnom štednjom i izostankom svežih investicija – postaje jasno da napredak nikako neće ići brzo.
Uprkos političarima i poslodavcima koji se stalno žale zbog nestašice kadrova s posebnim veštinama i umećima, u aprilu je na uzorku od 500 kompanija u Evropi utvrđeno da je 86% njih tokom prošle godine smanjilo ili zamrznulo svoja ulaganja u obuku i treninge.
„Sve što je preko 20 posto nezaposlenosti – kada su u pitanju mladi – postaje veliki socijalni problem. A onda se događaju paljevine vozila i kamenovanje“, rekao je Kopf. „Ovo je jedan od gorućih evropskih problema.“
Haos u Grčkoj je među evropskim biračima aktivirao raspoloženje tipa “izbacite-klošare-napolje”, što je simptomatična reakcija među evropskim narodima u vreme nevolja s kojima se svi suočavaju. Tu su manji, i manje primetni znakovi zle kobi. U aprilu, na primer – kada je Portugal slavio vojni udar iz 1974 kojim je zemlja izvedena iz diktature i uvedena u demokratiju – jedna grupa armijskih oficira je po prvi put odbila da ode do Parlamenta i učestvuje u obeležavanju ovog događaja. Između sebe su mrmljali nešto u vezi „strane okupacije“ – što je upućivalo na to da je uzrok njihovog protesta nametanje štednje članicama evrozone – pa i Portugaliji – a u zamenu za spas, koji bi nastupio otkupom portugalskih dugova.
Još jedan slabo uočeni ideološki zaokret usledio je u aprilu, kad je Evropska komisija pokušala da dođe do pan-evropske politike zapošljavanja i regulativa kojima bi se uvele diferencirane minimalne plate.
Komisija je sprovela politiku “punog zaokreta” i to prelaskom iz tradicionalne podrške desnog principa ‘supply-side’ mera, tj ekonomije ponude – gde je na pojedincu teret da sebe što bolje proda na tržištu rada tj. zaposli – do neo-kejnzijanskog „kreiranja tražnje“, kojim se vlade pozivaju na korišćenje poreskog sistema, minimalne plate i druge instrumente kojima se podstiče stvaranje novih radnih mesta. To je, praktično, pre neka vrsta priznanja da nema radnih mesta, nego što je uobičajen poziv da ljudi izađu i pronađu posao.
Za razliku od Grčke, u Španiji i Irskoj je, na primer, bilo malo nemira, pobuna i protesta.
„Ljudi su ovde oduvek zauzimali gledište da je Španija problem a Evropa rešenje“, rekao je Gomez. „Međutim, taj se stav upravo sada menja. Ulazimo u razdoblje političkog rizika. Ljudi su frustrirani. Dosta im je svega i postaju zasićeni Evropom.“