Nekadašnji najbogatiji sloj Amerikanaca bio je mudriji od ovog sadašnjeg. Ljudi kakav je bio Henri Ford znali su da zbog svog vlastitog interesa treba da nagrađuju zaposlene – da bi ih motivisali da vredno rade i imaju novca da kupe njihova kola. I novi bogati treba da stegnu srce i učine slično, sebe radi, a ne zbog samilosti prema drugima, piše ekonomista Džozef Štiglic u svojoj najnovijoj knjizi “Cena nejednakosti” koja će se u junu pojaviti na tržištu SAD a u julu u Velikoj Britaniji.
Treći deo
Širenje nejednakosti nagriza poverenje: u ekonomskom smislu, to je kao neka vrsta univerzalne sode koja rastače ekonomsko tkivo. To stvara jedno ekonomsko okruženje u kome su čak i pobednici oprezni. A tek gubitnici! U svakoj transakciji, u svakom susretu sa šefom ili poslovnim čovekom ili birokratom- oni vide ruku nekoga ko želi da ih iskoristi. Nigde poverenje nije važnije nego u politici i u javnoj sferi. Tu moramo delovati zajedno. Lakše je delovati zajedno kada je većina ljudi u sličnim situacijama, kada je većina od nas, ako ne u istom brodu, barem u čamcima uporedive veličine. Ali sa rastućom nejednakosti jasno da naša flota izgleda drugačije – tu je nekoliko mega – jahti okruženih masom ljudi u kanuima, i onih koji se drže za ogradu čamca što je dobra vizuelizacija naše situacije i može da nam pomogne da razumemo zašto se naše ideje oko toga šta bi vlada trebalo da uradi toliko razlikuju.
Današnje širenje nejednakosti proteže na gotovo sve – policijsku zaštitu, stanje lokalnih puteva i komunalnih usluga, pristup pristojnoj zdravstvenoj zaštiti i dobrim školama. Što visoko obrazovanje postaje važnije, ne samo za pojedince nego i za budućnost cele američke privrede, oni na vrhu sve više pritiskaju da se na jednoj strani, budžeti univerziteta smanjuju a školarina povećava, a na drugoj smanjuju zajmovi za studiranje.
Kad se zalažu za kredite, oni u stvari žele još jedan prostor za rentnu naknadu: kredite za škole koje posluju na bazi profita, bez standarda, kredite koji se ne mogu razvrgnuti čak i u slučaju bankrota, kredite osmišljene tako da predstavljaju još jedan način za one na vrhu da eksploatišu one koji bi želeli da se izdignu sa dna.
Rešenje „biti sebičan“
Mnogi, ako ne i većina, Amerikanci poseduju ograničeno razumevanje prirode nejednakosti u našem društvu. Oni znaju da je nešto krenulo kako ne treba, ali podcenjuju štetu koju nanosi nejednakost jednako koliko precenjuju troškove preduzimanja akcije. Ta pogrešna uverenja, koja su osnažena ideološkom retorikom imaju katastrofalan učinak na politiku i ekonomske politike.
Ne postoji dobar razlog zašto bi 1 posto, sa svojim dobrim obrazovanjem, svojim redovima savetnika, i tako hvaljenim poslovnim sposobnostima, trebalo da bude toliko dezinformisan. Jedan posto u prošlim generacijama bio je mudriji. Znali su da ne bi bilo vrha piramide da nije bilo čvrste baze, i da bi njihova vlastita situacija bila ugrožena ako društvo nije bilo na stabilnim nogama.
Henri Ford, koji u istoriji nije zapamćen kao jedan od mekših karaktera, shvatio je da je najbolje što može da učini za sebe i svoju firmu da radnicima plati dobru platu, jer je želeo da oni budu vredni i da budu u stanju da kupe njegova kola.
Franklin D. Ruzvelt, čistokrvni pripadnik visoke klase, znao je da je jedini način da suštinski sačuva kapitalističku Ameriku, da proširi blagostanje, kroz oporezivanje i socijane programe, i da kapitalizmu stavi uzde kroz regulaciju.
Ruzvelt i ekonomista Džon Majnard Kejnz, koje su kapitalisti kritikovali, uspeli su da sačuvaju kapitalizam od kapitalista. Ričard Nikson, danas poznat kao manipulativni cinik, zaključio je da socijalni mir i ekonomska stabilnost na najbolji način mogu da osiguraju investicije, i zato i jeste investirao i to mnogo u Mediker (program zdravstvene zaštite) Head Start (program koji omogućava siromašnijima pravo na školovanje, zdravstvenu zaštitu i dr), i u očuvanje životne sredine. Nikson je čak lansirao ideju zagarantovanog godišnjeg prihoda.
Dakle, savet koji bih dao onom jednom procentu bogatih danas bio bi: očvrsnite svoje srce. Kada vas neko pozove da razmislite o smanjivanju nejednakosti – kroz povećanje poreza i investiranje u obrazovanje, javne radove, zdravstvenu zaštitu i nauku – ostavite svako latentno osećanje altruizma na stranu i skoncentrišite se samo na vlastiti interes. Nemojte ove ideje prihvatiti zato što pomažu drugim ljudima. Učinite to zbog sebe.