Kratkovidost nije samo česta bolest današnjice izazvana preteranim korišćenjem kompjutera i igranjem video igrica. To je i karakteristika najvećeg broja ljudi, kada je u pitanju sagledavanje sopstvenih potreba i mogućnosti u budućnosti. Najčešće se potcenjuju resursi koji će biti potrebni u starosti i zbog toga se štedi manje nego što je neophodno. To je osnovni razlog zbog koga većina savremenih država organizuje sistem obaveznog penzijskog osiguranja.
Do pre trideset godina sistemi obaveznog penzijskog osiguranja bili su zasnovani na principu međugeneracijske solidarnosti. Taj sistem još uvek funkcioniše u Srbiji, gde zaposleni doprinosima iz svojih plata finansiraju isplatu penzija penzionerima. Visina penzija zavisi od doprinosa trenutno aktivnih radnika, a ne od doprinosa koje su plaćali sadašnji penzioneri u vreme kada su radili. Ovaj sistem je dobro funkcionisao u prošlosti kada je desetak radnika obezbeđivalo penziju za jednog penzionera. U poslednje vreme ljudski život je sve duži, rađa se sve manje ljudi i nezaposlenost je velika, tako da je blizu dan kada će se broj radnika i penzionera u Srbiji izjednačiti. U većini zemalja odnos broja radnika i penzionera nije tako drastično mali kao u Srbiji, ali je trend sličan. Očigledno je da nije održiv penzijski sistem u kome jedan radnik zarađuje platu za sebe i celu penziju za još jednog penzionera.
Čile je prvi početkom osamdesetih radikalno reformisao sistem obaveznog penzijskog osiguranja uvođenjem akumulacije kapitala (tzv. drugi stub), a sledile su ga druge zemlje. Koncept sistema akumulacije kapitala je takav da radnici tokom radnog veka plaćaju doprinose koji se konvertuju u investicione jedinice i čuvaju na sopstvenom ličnom računu u penzijskom fondu. Od akumuliranih sredstava na ličnom računu, koja fond u međuvremenu uvećava investiranjem, pri odlasku u penziju isplaćuje se odgovarajuća penzija. Velika prednost sistema akumulacije kapitala je uvođenje odgovornosti svakog pojedinca za sopstveni životni standard u starosti. Radnici koji počnu rano da uplaćuju doprinose i imaju tokom radnog veka ujednačena primanja, mogu sa velikom izvesnošću očekivati da će zadržati sličan životni standard i kada odu u penziju. Zbog stalnog interesovanja za vrednost investicione jedinice fonda, koja direktno određuje stanje sredstava na ličnom računu, javlja se briga o berzi, kamatama i ekonomskim parametrima kod svih zaposlenih koji su obuhvaćeni ovim sistemom.
Svi su u reformama
Za razliku od potrošnje koju stimuliše sistem međugeneracijske solidarnosti, sistem akumulacije kapitala se zasniva na štednji. Akumulirana štednja u penzijskim fondovima tokom godina uplaćivanja doprinosa zaposlenih omogućava investiranje u kapitalne državne projekte, što deluje stimulativno na ekonomiju države. Najveći problem sistema akumulacije kapitala se javlja u tranziciji iz sistema međugeneracijske solidarnosti, kada se doprinosi radnika preusmere na lične račune, pa postojeći penzioneri padnu na teret državnog budžeta. To praktično znači da jedna generacija radnika obezbeđuje penziju i za sebe kroz uplatu doprinosa penzijskom fondu i za postojeće penzionere kroz poreze koji pune budžet iz koga se isplaćuju penzije.
Suočene sa problemom neodrživosti penzijskog sistema generacijske solidarnosti zemlje su sprovodile različite reforme. Evropske zemlje smanjuju broj penzionera pomeranjem starosne granice odlaska u penziju. Neke zemlje su pokušale da smanje doprinose koje plaćaju radnici smanjenjem penzija. Zemlje podsaharske Afrike sa velikim procentom HIV pozitivnih stanovnika su ukinule obavezni penzijski sistem, jer mali broj ljudi uopšte doživi penziju.
Ne postoji idealan penzijski sistem i reforme su svuda neophodne. Čak i u zemljama koje sada imaju kvalitetne penzijske sisteme, veliki je procenat ljudi koji mora da radi i posle odlaska u penziju da bi zadržao pristojan životni standard – u Češkoj oko 30%, a u Nemačkoj oko 40% ljudi i dalje radi, iako prima penziju. Čile, koji je godinama istican kao primer uspešnog penzijskog sistema, 2008. godine je morao da izvrši određene promene. Ispostavilo se da značajan procenat stanovništva neće moći da dobije penziju zbog neispunjenja potrebnog minimuma od 20 godina radnog staža, ili da će dobiti suviše malu penziju zbog malih doprinosa iz niskih primanja prosečnog radnika. Zbog toga je uvedena još jedna komponenta obaveznog penzijskog sistema, ali ponovo zasnovana na principu međugeneracijske solidarnosti – solidarni penzijski sistem, koji se finansira iz budžeta i obezbeđuje pristojnu penziju svim Čileancima preko 65 godina, koji nemaju odgovarajuću penziju iz privatnih penzijskih fondova.
Najstrožiji zakoni
Veliki broj evropskih zemalja u poslednjih nekoliko godina se bavi reformama penzijskog sistema. Prošle godine bilo je dosta protesta radnika koji se suprostavljaju namerama vlade. U Velikoj Britaniji je organizovan najveći štrajk u poslednjih 100 godina. Bugari su takođe masovno protestovali zbog odluke vlade da se starosna granica za odlazak u penziju pomeri za samo jednu godinu, iako je granica od 60 godina za žene i 63 za muškarce među najnižima u Evropi. Mađari su se specifičnim performansom, obučeni kao klovnovi, pobunili protiv ukidanja beneficiranog radnog staža za vojnike, policajce i vatrogasce, što će dovesti do toga da i oni odlaze u penziju sa 65 godina umesto sa 45, koliko je bilo do sada. U Sloveniji je održan referendum na kome je odbačen predlog zakona o reformi penzijskog sistema, kojim bi se pomerila starosna granica za odlazak u penziju i za muškarce i za žene sa 63 na 65 godina. Austrijanci, koji po zakonu primaju 14 punih penzija godišnje, u poslednje vreme se masovno odlučuju za kupovinu nekretnina, kao omiljenijeg oblika štednje za starost od ulaganja u privatne penzijske fondove.
Penzijski sistem zasnovan na obaveznom privatnom penzijskom fondu takođe ima svoje mane. Pre mesec dana, američki penzijski fond na Marijanskim ostrvima je bankrotirao, zbog odluke uprave fonda da se početkom finansijske krize okrene investiranju u akcije, koje je uvek relativno rizično. Kada bankrotira banka to je veliki problem za kompanije i radno aktivno stanovništvo, koji obično uspeju da se nekako snađu i prilagode u narednom periodu. Kad bankrotira penzijski fond, socijalni problem je mnogo veći jer to najviše pogađa najslabije pripadnike društva – stare i invalide, koji nemaju način ni vreme da reše tu situaciju. Zbog toga su u većini zemalja zakoni koji regulišu penzijske fondove najstrožiji u celoj finansijskoj oblasti.
Vrlo teško je organizovati uspešnu reformu penzijskog sistema u Srbiji. U nepovoljnim demografskim okolnostima postojeći penzijski sistem međugeneracijske solidarnosti već sada je neodrživ bez pomoći iz budžeta. Prelazak na sistem akumulacije kapitala je previše skup i ne obezbeđuje prihvatljivo rešenje za većinu stanovništva uz male prosečne plate i veliku nezaposlenost. Buduća vlada bi trebalo da angažuje stručnjake, aktuare, da sagledaju sve okolnosti vezane za dugoročnu održivost beneficija u postojećim demografskim okolnostima i koristeći iskustva drugih zemalja pronađe adekvatno rešenje za reformu penzijskog sistema koje bi bilo održivo u Srbiji.