Kada je svet doživeo udar finansijske krize, G20 – grupa koja okuplja zemlje koje proizvode više od 85% svetskog BDP-a – podigla je prašinu i buku oko trgovine. Svetski čelnici su tada zacrtali kako neće ponavljati greške iz 1930-ih, kada je trgovinski protekcionizam doveo do ekonomske katastrofe. Uspeh lidera ove grupe bio je u osiguravanju uslova da globalna tržišta i dalje ostanu otvorena – bio je to tada redak tračak svetla u ekonomskoj tami.
Pa ipak, možda je čak i taj optimizam bio usmeren u pogrešnom pravcu. Kao što je izveštaj Svetske trgovinske organizacije (WTO) upozorio, barijere se ponovo podižu.
Kina
Na prvi pogled, čini se kako je sve na dobro. G20 nastavlja da propoveda o vrlinama slobodne trgovine svaki put kada se sastane. Uprkos dubokom podozrenju koje vlada među članicama ove grupe, trgovina koja se obavlja između dva giganta u nastajanju – Kine i Indije – doživljava svoj bum. Rusija, džinovsko novorastuće tržište, još uvek nije članica WTO (pridružiće se 23. jula, nakon 19 godina pregovora). Ako nedavno iskustvo Kine i Vijetnama može poslužiti kao svojevrsni putokaz za trendove u drugim zemljama, strana ulaganja u Rusiji će, otvaranjem svog tržišta krajem jula, skočiti. Regionalni sporazumi se takođe umnožavaju neviđenom brzinom. U 2010. trgovinski sporazumi i posao obuhvatali su približno 30 posto svetske populacije: u nezadrživom je naletu Kina – ASEAN Slobodna trgovinska Zona. Evropska unija – sama po sebi najveće područje slobodne trgovine u smislu vrednosti – potpisala je u junu trgovinske sporazume sa Kolumbijom i Peruom. Veći poslovi EU sa Indijom, Japanom i Amerikom su u završnoj fazi.
A nesumnjivo da trgovina ima veliki razvojni potencijal u godinama koje su pred nama. U novoj dugoročnog prognozi objavljenoj krajem juna, HSBC predviđa da će se svetska trgovina povećati za približno 90 posto u narednih 15 godina – napredujući isprva skromno, usled krize evra, da bi potom usledio energičan zamajac. Osim navođenja onih koji će tokom ove krize stradati, predviđanja HSBC-a takođe ukazuju kako će oni koji su trenutno na dnu „lanca ishrane“ krenuti naviše. Već i sam osvrt na hiljade malih kompanija koje su uključene u uvoz i izvoz razlog su više da se na perspektivu gleda s optimizmom.
Lajanje psa čuvara
Ali, WTO je zabrinuta. Ona otkriva da barijere stalno rastu, uprkos nedavnim obećanjima sa samita G20. Nova ograničenja kreću se u rasponu od visokih tarifa na uvoz skupih licenci do carinskih kontrola. Pojedini primeri mogu izgledati trivijalni – nove minimalne cene za ruksake i kolica u Argentini, na primer, ili nove carine na sečiva kosilica za travu u Južnoj Africi – ali je njihov kumulativni uticaj značajan. Danas je sve popularnije pridaviti trgovce ne visokim tarifama, koje je lako uočiti, već birokratijom koju je teže primetiti.
Vlade često opravdavaju ove korake kao kratkoročne lekove za pojedine probleme. Subvencije za izvozni sektor, recimo, čini se da imaju smisla kao odgovor na globalnu krizu. Međutim, prepreke je lakše postaviti nego ih ukloniti: tako i udeo trgovine pod protekcionističkim merama ima tendenciju da vremenom raste. Direktor WTO Paskal Lami, takođe prepoznaje kako dugoročne strateške odluke ove organizacije mogu narušiti tržišta čiji je cilj promocija nacionalnih industrija.
Ne stoji, doduše, ni teza kako je proširenje regionalnih trgovinskih sporazuma neka idealna stvar. Regionalna trgovina je delimično procvetala i usled kraha trgovinskih rundi u Dohi pokrenutih još 2001, a koje su sad lagano zapadaju u bespuće. Regionalni dilovi pre mogu preusmeriti trgovinu nego je stvoriti. Postoji već i previše regionalnih sporazuma: Britanija ih je napravila preko 30. I, premda su oni uticali na smanjenje trgovinskih prepreka, većina istih nije nikakvo rešenje za npr problem najviših tarifa na neke od roba. A s obzirom da se svaki sporazum pravi sa tendencijom da prevashodno zaštiti preferencijale svojih najvećih i najjačih članica, tako i regionalni blokovi upadaju u otežavajuće okolnosti pa im je – samim tim – i onemogućeno da zajedno, unutar koherentnog skupa, donesu efikasna globalna trgovinska pravila.
Ruski ulazak u WTO je, napokon, dobrodošao, ali njeni motivi još uvek nisu sasvim jasni. Nade da će WTO pomoći u smekšavanju svoje protekcionističke politike čini se naivnim, s obzirom da je predsednik Vladimir Putin već pokušavao da promeni klupska pravila. Gospodin Putin želi da rusku industriju zaštiti od surove tržišne trke, tako što bi npr povećao poljoprivredne subvencije.
WTO bi ovakvim zahtevima trebalo da se odupre, prateći situaciju i alarmirajući na svaki nagoveštaj nazadovanja unutar G20 zemalja. Ipak, dobro odelo gospodina Lamija malo šta može učiniti za rešenje velikih pretnji slobodnoj trgovini koje su na pomolu, a koje potiču iz krize u evro-zoni. Evropska Unija je dosad bila jedinstveno tržište i – premda daleko od savršenog – bila svetli primer kako su napori za rušenjem trgovinskih barijera urodili plodom: EU je zadobila sve prednosti koje slobodna trgovina sa sobom donosi. Sadašnja kriza – ako bude dovela do raspada evra – mogla bi dovesti do raspada pojedinih tržišta i proizvesti katastrofu – ponavljajući napokon svoje dobre, stare greške iz 1930-ih. Ako je ikada postojao dobar trenutak da se prisetimo katastrofe nastale usled protekcionizma – onda je ovaj trenutak.