McDonalds-u, Burger King-u i Tako Bel-u prodaja je opala za četvrtinu i to onog trenutka kad je javnost saznala da meso tretiraju amonijakom, a početkom ove godine tiho su prestali da služe hemijski propranu junetinu. Kompanije su danas pod daleko ozbiljnijom prismotrom svojih potrošača nego ranije, a na tom talasu zelena revizija se nametnula kao alatka kojom firme nepoverljivim kupcima dokazuju da poštuju ekološke zakone i pravila poslovanja.
Revizija uticaja poslovanja na životnu sredinu i prirodne resurse treba da pomogne kompaniji da pravilno proceni da li radi u skladu sa zakonima iz domena ekološke zaštite ali i da joj olakša definisanje sopstvenih ciljeva u pogledu štednje energije i vode ili upravljanja otpadom. Takva „zelena revizija“ u suštini je najkorisnija u pogledu procene pravnog rizika odnosno eventualnih tužbi ili kazni zbog nezakonitog zagađenja životne sredine. Sa druge strane, kompanije koje su je sprovodile tvrde da su pomoću tih nalaza eliminisale neefikasne procedure u radu i tako poboljšale ekološke i ekonomske performanse i – ništa manje važno – imidž preduzeća. Zelena revizija takođe pomaže i u dobijanju odgovarajućih sertifikata, među kojima je najpoznatiji ISO 14001.
Što se procesa revizije tiče, koriste se protokoli koji pokrivaju i proveravaju sve aspekte poslovanja iz ekološkog ugla: od materijala korišćenih za proizvodnju, preko emisije gasa koja nastaje, upravljanja otpadnim vodama ili drugim otpadom do provere uslova na radnom mestu i organizacije transporta robe. Kako ne postoje standardizovani ili opšti protokoli već dužina spiska zavisi od angažovanog revizora, kompanije često same sebi postavljaju zadatke i ciljeve za očuvanje životne sredine. Proizvođači „ekološke“ kućne hemije Seventh Generation iz Vermonta su, recimo, odlučili da do 2016. smanje svoju emisiju gasova koji stvaraju efekat staklene bašte za 15% pa u skladu sa tom odlukom menjaju organizaciju tranporta robe i zaposlenih, uvode nove obnovljive sirovine u proizvodnju, smanjuju udeo nereciklirane plastike u ambalaži i – beleže stalan rast prodaje.
Zašto bi se, međutim, kompanije uopšte upuštale u zelenu reviziju širu od provere zakonom propisanih obaveza? Odgovor leži blizu mesta gde je pokopan mit da će kupci radije platiti više za ekološki ili socijalno superioran proizvod – organsku hranu, odeću iz etički vođenih fabrika ili deterdžent koji manje zagađuje okolinu. Od 2005. do 2008. rezultati nekoliko anketa govorili su da otprilike petina odraslih američkih potrošača, koji čine tržište vredno 290 milijardi dolara, uzima u obzir uticaj proizvoda koje kupuje na životnu sredinu i daje prioritet ekološkim nad tradicionalnim. Ispostavilo se, međutim, da potencijalni kupci jedno kažu anketarima a sasvim drugo urade u prodavnici – kada moraju da se odluče između jeftinije a „obične“ ili daleko skuplje ekološke robe. Štaviše, kompanija Grail Research došla je do podatka da 85% potrošača tvrdi da kupuje ekološki prihvatljive proizvode ali da u stvarnosti tek 8% njih to zaista i uradi. Ono što se, međutim, posle dve decenije agresivnog ekološkog marketinga promenilo jeste svest potrošača: oni će izbegavati robu čija proizvodnja očigledno šteti životnoj sredini (pozivi na bojkot pumpi Britiš Petroleuma posle havarije u Meksičkom zalivu) ili koja sadrži „neprirodne“ sastojke. To su na svojoj koži osetili McDonalds, Burger King i Tako Bel, kada je izašlo u javnost da mušterijama služe juneće meso tretirano amonijakom. Prodaja je opala za četvrtinu uprkos apelima tehnologa da je takva procedura korisna pošto amonijak ubija štetne bakterije koje mogu da se nađu u svežem mesu. Veliki lanci brze hrane tiho su prestali da služe takvu junetinu početkom godine.
Stručnjaci, dakle, smatraju da su kompanije danas pod daleko jačom „zelenom“ prismotrom svojih potrošača. Traži se odgovorno poslovanje koje što manje šteti životnoj sredini, proizvodnja zasnovana na što je moguće više prirodnih sastojaka, recikliranje otpada i investiranje u zaštitu okoline. Zelena revizija tako postaje alatka pomoću koje se se sa reči prelazi na dela i nepoverljivim potrošačima dokazuje da za svoju „žrtvu“ – kupovinu nešto skupljeg proizvoda -dobijaju merljivu i konkretnu dobit koja se ogleda u poštovanju ekoloških zakona i pravila poslovanja. Sa druge strane, slični standardi nameću se i dobavljačima, što dovodi do daljeg „ozelenjavanja“ između kompanija kroz lanac snabdevanja.