Dok u svetu interesovanje za istoriju kartografije neprestano raste i nastavlja se potraga za još nepoznatim činjenicama o tome kako su naši preci otkrivali i ucrtavali prvi put viđene predele, ta vrsta znanja u Srbiji je postala gotovo nepoznata, kako zbog izostanka izučavanja ove oblasti na fakultetima, tako i zbog nestajanja negovanja veština i umeća u reprodukovanju starih geografskih karata.
Znate li ko je Miloš Đoković? On je Beograđanin sa Dorćola koji je, trgujući starim geografskim kartama, došao u posed dve originalne stare mape, od kojih je jedna posebno vredna. To je tajna Magelanova mapa na kojoj je, prema autentičnim dnevničkim beleškama jednog od učesnika Magelanove ekspedicije, Italijana Antonia Pigafete, već bio ucrtan današnji Magelanov moreuz, pre nego što ga je čuveni pomorac zvanično otkrio. Tu mapu, koju je Magelan poneo sa sobom u potrazi za prolazom kroz južnoameričko kopno do Indije, prethodno je u Lisabonu prodao Kolumbo, misleći da je lažna. Nakon pet vekova avanture, mapa završava u rukama našeg sugrađanina, koji sa njom i drugom originalnom mapom započinje svoju avanturu: falsifikuje i dodaje još dve stare mape i pravi lažni atlas koji prodaje u Njujorku sa dramatičnim epilogom.
Sudbinu Miloša Đokovića „skrojio“ je Siniša Živković, doskorašnji Beograđanin, a sada stanovnik Novog Sada, kada ga je osmislio kao glavnog junaka svoje knjige „Put Magelanove mape“. U njoj je uporedo ispisana i uzbudljiva istorija kartografije, posebno nekih od najznačajnijih pomorskih karata iz vremena prekomorskih otkića, a Živković, vrsni poznavalac ove naučne oblasti i direktor Umetničke radionice „Stare mape“, kaže da je knjigu donekle napisao i iz revolta: „Već deset godina bezuspešno pokušavam da nađem izdavača u Srbiji koji bi mi objavio knjigu o istoriji svetske i srpske kartografije, ali svi odbijaju sa obrazloženjem da je to jako skup poduhvat. Zato sam odlučio da makar napišem roman, kad već ne mogu stručnu knjigu, ali sam i ovako uživao jer je to materija koja mi je bliska i kojoj sam posvetio najveći deo karijere“.
Enciklopedije znanja i pohlepe
Ljubav prema starim mapama datira još s početka sedamdesetih godina, kada je naš sagovornik, inače magistar književnosti, u Narodnoj biblioteci Srbije dobio zaduženje da vodi fond starih i retkih knjiga, pritom sedeći preko puta kolege koji je vodio kartografski fond. „Željko Škalemera je bio veoma obrazovan čovek“, priseća se Živković, „i izvrsno je znao istoriju kartografije. Polako je počeo da me upućuje u tu oblast, a ja sam, pored saznanja koja sam sticao zahvaljujući starim geografskim kartama, bio posebno oduševljen njihovom lepotom i načinom na koji su pravljene“. Zato u njegovoj umetničkoj radionici – gde se izrađuju redprodukcije kulturnoistorijskih dobara koja su nastala, najčešće, u samo jednom primerku i rasuta su po čuvenim svetskim muzejima, bibliotekama, arhivima i privatnim kolekcijama – stare mape zauzimaju posebno mesto. One su, za razliku od današnjih, pored geografskih sadržale i mnoštvo drugih podataka o kulturnim i civilizacijskim dostignućima, političkim aspiracijama, verovanjima i zabludama, a ponekad su u tim svojevrsnim enciklopedijama, u kojima su znanje i pohlepa neretko išli „ruku pod ruku“, namerno poturane i lažne činjenice, objašnjava Živković. Svi detalji su pomno ucrtavani, naročito kada su u pitanju pomorske karte iz 15. i 16. veka, rađene na koži, koje su bile bogato ukrašavane, bojene i pozlaćivane.
Ova karta poznatog italijanskog kartografa Antonija Zate, iz 1776. godine, prikazuje deo Azije i deo Amerike. Tihi okean, odnosno Pacifik, i dalje nosi naziv Mare del Sud – Južno more, koji mu je dao španski avanturista Vasko Nunjes de Balboa 1513. godine.
Originali pomorskih karata, poznatih kao portolani, uglavnom su rađeni za vladare, pomorce, bogate preduzetnike i kolonizatore, i to najčešće samo u jednom primerku, pa je danas njihova vrednost na tržištu gotovo neprocenjiva. Naime, pored vremešnosti, u formiranju cene starih karata još je značajnija njihova retkost, „jer imate karte koje su rađene u samo jednom ili u veoma malo primeraka“, ističe Živković, „ili su se sticajem okolnosti izgubile. Kod nas je, na primer, takav slučaj sa „Kartom Bosne i Srbije, čiju izradu je platio čuveni srpski dobrotvor Sava Tekelija i namenio je 1805. godine Karađorđu i ustanicima da bi se bolje snalazili na terenu, u bitkama. Pretpostavlja se da je štampana u dve hiljade primeraka, od kojih danas postoje još samo dva – jedan u privatnoj zbirci i drugi u Narodnoj biblioteci Srbije. Zatim, postoje takozvana varijantna izdanja koja su ređa i skuplja zato što se u sitnim pojedinostima razlikuju od uobičajene verzije u ukupnom tiražu, a takođe su retke, pa zato i skuplje karte koje su štampane na više listova – koji su se spajali da bi činili celinu – zato što su se pojedini listovi tokom vremena gubili. Uobičajene cene starih karata na svetskom tržištu kreću se od 1.000 do 5.000 evra, ređi primerci se prodaju za 15.000 do 20.000 evra, dok najstarijih, unikatnih karata, koje postoje samo u jednom primerku, i nema na tržištu. Tačno se zna njihov broj po muzejima i privatnim kolekcijama, a kada bi se kojim slučajem neka i našla u prodaji – vredela bi sigurno više nego deset Pikasovih slika“.
Žumance, med i beli luk
Stoga ne čudi da su stare mape ponekad još veći izazov za falsifikatore nego umetničke slike, ali je – i pored novih tehnologija – takva prevara izuzetno ozbiljan i težak poduhvat, počev od veličine koja se ne sme promašiti ni za milimetar, pa do problema sa starim papirom, čiji je kvalitet i strukturu danas veoma teško imitirati. No, manje veštih falsifikata ima puno, naročito u Italiji, koji su pre svega namenjeni neupućenim turistima, kaže naš sagovornik. Želja za bržom i lakšom zaradom uticala je i na sve veći broj nekvalitetnih reprodukcija, gde se posao završava masovnim i jeftinim kolornim preštampavanjem, umesto da se kopije boje ručno, kao što to radi Živković u svojoj radionici. Da bi reprodukcija, recimo unikatne pomorske mape, bila što vernija originalu, on se sa slajda, koji je snimljen u nekom muzeju, dijaprojektorom prenosi na specijalno impregniranu kožu, premazanu stipsanom ili pirindžanom vodom i izglačanu sferičnim staklom, kako bi se dobila dobra podloga za boje. Potom se original karte kopira olovkom u svakom detalju, i nakon toga se slika boji i pozlaćuje. Na kraju se karta prska prirodnim lakovima, dobijenim od izlučevina buba, ali se dodaju i specijalni aditivi radi otpornosti na vlažnu klimu.
Boje moraju da budu izuzetno kvalitetne, napominje Živković, koji se svojevremeno družio sa profesorom Živoradom Turinskim, stručnjakom za istoriju pravljenja boja, od koga je mnogo naučio. „U ovom poslu morate da stičete znanja iz različitih oblasti – hemije, tehnologije, tehnike, a ima tu i „kulinarstva“ – na primer, kao vezivo za boje stari majstori su upotrebljavali žumance ili med, a zlato je lepljeno pomoću soka od belog luka“. Stoga se za kvalitetnu reprodukciju utroši više meseci svakodnevnog rada, što ima i finansijskog smisla na razvijenim tržištima, gde postoje velike specijalizovane prodavnice za trgovinu originalima i reprodukcijama starih mapa i udruženja kolekcionora koja broje na stotine hiljada članova. O rastu zanimanja za istoriju kartografije svedoči i odluka SAD da ulože 50 miliona dolara u izdavački poduhvat kojim je obuhvaćeno celokupno dosadašnje znanje iz ove oblasti. Nasuprot tome, ta vrsta znanja u Srbiji je postala gotovo anonimna – počev od obrazovnog sistema i stručne javnosti, do tržišta. Nekada je, u bivšoj Jugoslaviji, Beograd, uz Zagreb i Istru, prednjačio po broju kolekcionara u ovoj oblasti, a danas je takvih kupaca jako malo – i među kompanijama i među pojedincima, kaže Živković. Još je tužnije, dodaje, što među mladima gotovo da nema nikoga ko bi želeo da se specijalizuje za ovaj posao i sačuva znanja iz svetske i domaće kartografske baštine koja je naš sagovornik prikupljao decenijama.