Pre dvadeset godina, eksplozija balona nekretnina dovela je Švedsku u duboko alarmantnu zonu. Ali umesto da se odluče za radikalnu štednju kao lek, Šveđani su se odlučili da uz pomoć visokog deficita neutrališu privatni dug, piše Dagens Nyheter.
Godine 1990, švedska ekonomija funkcionisala je besprekorno, s budžetskim suficitom koji je iznosio 4 posto BDP-a. A onda su događaji poprimili neočekivani obrt. U samo tri godine, državne finansije su se nasukale. Do 1993, deficit budžeta naglo je narastao na 13 posto – nečuven nivo u trenutnoj krizi koja vlada evrozonom, u kojoj nijedna od zemalja nema tako veliku rupu u svojim računima.
Za razumevanje švedske krize, dobra polazna tačka za analizu jesu previranja koja sada pogađaju Evropu. U to vreme, mnogi su stručnjaci zaključili da je socijalna država odgovorna za to što je država poklekla. Pogrešili su, premda je istina da je broj državnih sistema morao da se nadogradi i otvori za konkurenciju.
Činjenica je da je Švedska, kao i sve zemlje evrozone koje su trenutno u problemima, doživela ozbiljnu finansijsku krizu. Počev od sredine 80-ih, kreditni pohod banaka rezultirao je formiranjem mehura na tržištu nekretnina. Nakon nekoliko godina, taj je mehur prsnuo a kreditori su se odjednom našli u ozbiljnim problemima.
Dug nije povećan, već kolektivizovan
Pre krize, ekonomista Hans Tson Söderström bio je jedan od onih koji su kritikovali slabosti države blagostanja tj socijalne države, i bez zadrške se založio za regulaciju ekonomije, čvrstu kontrolu inflacije, uravnoteženi budžet i fiksne devizne kurseve. Ipak, previranja tokom 90-ih dovela su ga do toga da u ovoj javnoj raspravi promeni stranu i stanovišta koja je svojevremeno zastupao. U to vreme, Hans Tson Söderström vodio je studiju finske Centralne banke, zemlji koja je bila u sličnoj finansijskoj situaciji kao i Švedska.
Što je Söderström više proučavao situaciju u Švedskoj i Finskoj, tim je bolje shvatao kako tradicionalne analize više nisu relevantne. Naročito u svetlu njegovog ponovnog čitanja ključnih radova Irvinga Fišera, i o ‘teoriji duga – deflacije tokom Velike Depresije’. Kada je u pitanju 1933. godina, Söderström je shvatio da je debakl posledica kraha tržišta nekretninama i bankarske krize koja je taj krah izazvala.
Uzrok prezaduženosti nije bila država već kućevlasnici i kompanije. Kada je mehur pukao, oni su bili prisiljeni da svoje finansije dovedu u red – to su i učinili tako što su masivno štedeli nekoliko godina. Štednja je pak dovela do pada investicija i potrošnje što je, opet, prouzrokovalo veliki pad potražnje. I to je upravo ova vrsta bolnog smanjenja dugova, koji se nalaze na tapetu nekoliko zemalja evrozone.
Hans Tson Söderström razumeo je da švedski budžetski deficit nije rezultat političke neodgovornosti već je posledica mera štednje u privatnom sektoru. Dug zemlje nije povećan, nego je jednostavno prenesen iz privatnog sektora na javni sektor – jednom rečju, on je kolektivizovan.
Iz ovoga sledi da eksplozija javnog duga nije uzrok depresije, već je jedan od njegovih simptoma. Da se zemlja tada nije odlučila na visoki deficit u prelaznom razdoblju, kriza bi bila mnogo ozbiljnija i s mnogo većim padom zaposlenosti i proizvodnje.
Sulude mere štednje
U Finskoj, zemlji u kojoj su inicijative lidera po pravilu hvaljene od strane MMF-a, bilo je puno veće žurbe nego kod švedskih kolega, a sve kako bi se knjige i računi uravnotežili. Kao rezultat toga, zemlja je potonula u još dublju depresiju. Nasuprot tome, Šveđani su odlagali ‘čišćenje’ javnih finansija sve do sredine 90-ih.
Do tada, problem zaduženosti privatnog sektora već je bio rešen a ekonomija na putu oporavka, podstaknuta značajnom devalvacijom švedske krune, što je dovelo do procvata izvoznih industrija.
Javne finansije u zemljama poput Španije i Irske bile su uredne i uzorne pre krize. Jasno je da bi te zemlje trebalo da slede primer Švedske iz 1990. godine – tako što bi privremeno obustavili napore da smanje deficit, i nametali sumanute mere štednje, čija će jedina posledica biti ubrzani ekonomski pad.
Njihova situacija je sve složenija, jer nisu u mogućnosti da devalviraju svoju valutu, pa imaju nepremostivih teškoća u pokušajima da taj preko potrebni novac pozajme sa finansijskih tržišta. Evropski – ili plan podrške na međunarodnom nivou – biće neophodan, jer bi dobijeni novac vratio stabilnost u njihove bankarske sisteme
Međutim, ono što je još važnije, prvi neophodni korak bio bi tačna dijagnoza uzroka sadašnjih ekonomskih teškoća, koje su ih dovele do ovako teške situacije u kojoj se nalaze.
Preveo: Milan Lukić