Do prošle nedelje malo je onih koji su van SAD znali ko je on, a ako Mit Romni izgubi izbore ime njegovog kandidata za potpredsednika će vrlo brzo pasti u zaborav. Ali što ekonomiji ide gore to više rastu šanse republikanaca da pobede, a u tom slučaju bi Pol Rajan postao potpredsednik SAD. Zanimljivo je pak da on zagovara vid štednje onakav kakav sad postoji na starom kontinentu.
Rajan je politički tip, koji bi i u Nemačkoj imao svoje obožavaoce. Neko ko ne komplikuje previše i koji svoje ekonomske teze maskira u pseudo-moralne kategorije. Kada bi u Americi postojala ordo politika onda bi Rajan bio ordo političar. Ali za sada mora da se zadovolji epitetom konzervativnog ideologa. Demokrati ga napadaju kao radikala, što se u Americi, na levici i na desnici, smatra najvećom uvredom.
Politički će njegova nominacija od strane Romnija verovatno funkcionisati. Debata o budžetskom deficitu u SAD se graniči sa histerijom. U ovakvoj atmosferi Rajanov fiskalni-konzervativizam dobro prolazi. Debata je iz evropskog ugla veoma zanimljiva, jer i mi sprovodimo jednu od varijanti Rajanove politike.
Kao predsednik kongresnog budžetskog odbora Rajan je razvio plan prema kome bi se američki deficit u periodu do 2050. godine smanjio sa 90 na 10 odsto BDP-a. Kao svi republikanci, i Rajan želi smanjenje poreza. U ovoj tački su nemački konzervativci ipak nešto realističniji. U Nemačkoj ne veruju tako čvrsto, poput njihovih američkih kolega, u bajku o smanjenju poreza koje samo sebe finansira. To je jedina značajna razlika.
Kako bi smanjio deficit na 10%, Rajan je zagovornik radikalnih budžetskih rezova, poput onih u Grčkoj i Španiji. Kada je reč o budžetskim rashodima, u SAD se pravi razlika između diskrecionih i nediskrecionih programa. Kod diskrecionih, kongres odlučuje da li će ih finansirati. U ove programe spadaju izdaci za obrazovanje ili odbranu. U drugu kategoriju spadaju obavezni programi, kao što su izdaci za agrarnu politiku. Kako bi finansirao svoj plan, Rajan namerava da smanji izdatke za diskrecione programe sa 12 na 3 odsto BDP-a. Drugim rečima, kako bi uprkos smanjenjima poreza uravnotežio budžet, on mora da de facto ukine američku državu ili da je makar potpuno privatizuje.
Patološki je zanimljivo pokušati da shvatimo zašto budžetska politika često iznedri ekstremne ličnosti. Sećate li se možda Pola Kirhofa, nemačke verzije Pola Rajana, koji je umalo postao ministar u vladi Angele Merkel? Ili možda Osvalda Mecgera, predstavnika Zelenih zaduženog za budžetska pitanja, koji je nestao u redovima CDU-a? Ljude kao što su Rajan ili njegovi nemački imitatori narod voli, zato što stvaraju atmosferu straha a onda nude jednostavne recepte, koji su jasni ali nisu od koristi. Nije slučajno što ovakvi politički tipovi cvetaju u industrijskim zemljama kao što su SAD ili Nemačka. Zemljama u kojima su i politika i mediji skloni da ekonomske korelacije redukuju na poslovne trice. Čak i u Velikoj Britaniji, koja upravo sprovodi jednu od varijanti politike štednje, ljudi kao Rajan i njihov anti-intelektualni radikalizam ne bi imali nikakvih šansi.
Naši evropski imitatori Pola Rajana samo su na prvi pogled manje ekstremni, ali zato nisu ništa manje opasni. Naš pokušaj da dugove smanjimo štednjom umesto rastom, isto kao i Rajanovu ekonomiju ponude, istorijska ekonomska iskustva su već odavno opovrgla. Štednja bez rasta stvara upravo suprotan efekat, kao što možemo videti na primeru zemalja sa juga Evrope gde deficiti rastu. Mnogi budžetski eksperti zaboravaju da je deficit – matematički izraženo – razlomak. Kada se BDP brže smanjuje od rashoda, dugovi rastu. Deficit na duži rok se ne može izračunati nekim kompjuterskim programom, zato što je deficit podložan turbulentnoj dinamici.
Rajanov budžetski plan, nemačka granica zaduživanja i evropski Fiskalni pakt imaju još jednu zajedničku karakteristiku, a to je da oni funkcionišu samo pod uslovom ako se budžetska politika liši demokratije. Čak i kada bi Rajan postao potpredsednik i kada bi želeo da sprovede sva svoja obećanja, njegov plan bi upalio samo ako bi narednih pola veka postojao politički konsenzus koji bi podržavao njegov kurs štednje. Iskustva iz istorije ne govore u prilog ovoj pretpostavci. Kako bi se sproveo u praksi, Rajanov plan konsolidacije iziskuje diktaturu. Isto važi i za evropski Fiskalni pakt.
Sa Polom Rajanom imamo više zajedničkog nego što bismo želeli da priznamo.