Grčka je pala u klopku uništavanja sopstvene privrede, verujući da je model budućnosti u razvijanju finansijskih usluga. Fatalna pretpostavka dovela je do olakog prodavanja pa i gašenja uspešnih proizvodnih preduzeća, a rešenje za sve veće industrijsko zaostajanje u odnosu na SAD i prosek EU potraženo je u zaduživanju i stranim investicijama. Umesto uspešnih domaćih firmi koje bi bile sposobne da vrate bar deo grčkih dugova, njen glavni „brend“ danas je to što je postala paradigma svih propadanja i lekcija „uživo“ – kako se to može desiti i drugima.
U najnovijem izveštaju Evropske centralne banke (ECB) grafikon o kretanju spreda od 1993. do maja ove godine pokazuje da se osim upečatljivo ravne linije sklada između 1998. i 2008. godine, pre i posle toga vrednosti državnih obeznica članica EU drastično razilaze sa nemačkim bundovima, koje su reper. Međutim, još indikativnije je da na grafikonu nema jedne zemlje koja je još uvek članica EU – Grčke. ECB ju je otpisala. Naizgled čudno, jer samo pre dve nedelje Grčka je dramatično izglasala opredeljenje za EU, za evro i za štednju.
Kada se uporedo analizira šta se događa sa privredama dužničkih zemalja, podaci sugerišu da je Grčka paradigma svih propadanja, ono što lako mogu postati svi ostali. Suština njenog ekonomskog kolapsa je u tome što je preovladao koncept ekonomije koji su sebi mogle da dozvole bogate i visokorazvijene države poput SAD i Britanije, u kojima poimanje ekonomije istorijski stoji u sukobu sa pojmom socijalne države. Grčka je pala u klopku uništavanja sopstvene privrede, verujući da je model budućnosti u razvijanju finansijskih usluga. Poverovali su da im „grečeska mudrost“ i „kirjanja“ odnos prema novcu nude komparativnu prednost i u novom modelu.
Fatalna pretpostavka dovela je do olakog prodavanja pa i gašenja uspešnih industrijskih preduzeća. Podaci jasno govore da je Grčka pala u zamku verovanja da se bogatstvo stvara uslugama i da ništa drugo nije važno u postindustrijskom društvu. U ovoj zemlji je 1970. godine postojalo 70 proizvođača autobusa i trolejbusa, pa se, s obzirom na visok kvalitet vozila, Grčka nalazila u svetskom vrhu kao izvoznik. Preteča je u proizvodnji SUV (terensko-putničkih) automobila od 1974. godine, tada je firma Syros na tržište izbacila „Čikago“ – malo nezgrapnu limuzinu sa pogonom na 4 točka za bogatu klijentelu iz Amerike. Osamdesetih se firma prebacila u mnogo lukrativniji posao držanja marina i iznajmljivanja plovila, da bi sa krizom – krahirala.
Industrijski debakl
Trend zlatnih osamdesetih u svim industrijskim sektorima se sunovratio u debakl: železara Ellados, koja je nekada brojala 350 zaposlenih sada upošljava tek njih 50, koji samo održavaju i konzerviraju pogone – prestala je da proizvodi i time se nacionalna proizvodnja čelika konačno ugasila; u 2011. Obim poslova u građevinarstvu smanjen je za 42,2% prema podacima Elistat. Masa preduzeća ili je prestala da postoji ili je prodata strancima. Najekskluzivniji izvozni proizvod, konjak Metaxa, postoji i danas, ali u vlasništvu francuske kompanije Remy – Cointreau, feta sir, kao i naš vlašićki, proizvodi se u Danskoj, jogurt La Farge, koji je vladao američkim tržištem nestaje pod pritiscima francuskog Danone i Maia – „alla greca“, američka izmišljotina finasirana parama banke J.P. Morgan. Od 2009. do danas jedna četvrtina grčkih preduzeća je bankrotirala. Grčka je postigla lažni san: ima procentualno manju industrijsku proizvodnju (17%) nego Amerika (19,2%) i daleko manju nego EU (25% odsto).
Način da se ovaj jaz premosti pronađen je u zaduživanju i stranim investicijama. Strane investicije su itekako korisne, ali do određene mere – a preko nje se već postaje ovisan o stranim parama i opstaje samo da bi se vraćalo poveriocima. S druge strane, danas niko više ne ulaže u razvoj tuđe pameti nego tamo gde je jeftin fizički rad. Pamet i preduzimljivost odlaze, kako bi rekao Kanjoš Macedonović, „boljijema i višijema“ a malima šta „dopadne“. Aritmetika je postala važnija od proizvodnje, od rada. I tu je propast. Grčki zaposleni godišnje u proseku radi 2.193 sata, a američki 1.778 sati. Dakle nisu Grci neradnici, nego previše njih nema posla. Stopa nezaposlenosti bila je prošle godine najviša u EU i iznosila je 22%. Računa se da je 27,5% stanovnika „socijalno isključeno“. Plate su sada male pa se najviše krade na porezima. Utaje poreza procenjuju se na 40 milijardi evra godišnje. EU je obučila poreske organe kako da jure utajivače, i rezultat je naplaćenih jadnih 0,9 milijardi u 2011. godini. Utaje su postale sistem koji se ne da lako promeniti.
Pre obećanog finansijskog raja Grčka je u razdoblju 1950/70. imala industriju u usponu i rast BDP od oko 5%, uz udvostručenje BDP u tom razdoblju. U EU biva primljena 1981. godine kad otkriva onu mitološku vezu Evrope sa kravom koju valja musti. Meren kupovnom snagom njen BDP u 2009. godini stiže do 97,9% francuskog i premašuje korejski, italijanski i izraelski. Eto zašto im najteže pada kada im se kaže da moraju štedeti. U evrozonu Grčka je ušla juna 2000. na osnovu lažnih bilansa iz prethodne godine, koje joj je uradila J.P. Morgan banka za velike pare. Lažna ekonomija počinje da cveta i da istovremeno uništava onu realnu, na kojoj je građeno grčko ekonomsko čudo.
Pojas za davljenje
Skratimo li istorijat sučelićemo se sa sadašnjim stanjem spasavanja Grčke i tada se gubi i poslednji trag jasnoće. Od Evrope i MMF je Grčka 2010. godine dobila prvi pojas za spasavanje od 103,7 miljardi evra, zatim su sledile nove i nove milijarde više obećanja nego para, ali i one dobijene su se topile pre nego što stignu u grčku kasu. Grčka je 2008. godine imala ukupan dug od 250, a na kraju 2011. čak 346 milijardi evra. Tu počinje da se rađa sumnja kod svakog zdravorazumnog čoveka: kakvo je to spasavanje u pitanju? Ne čudi što je stepen poverenja u politiku, banke, međunarodne ustanove srozan do najnižih granica svuda u svetu.
U finansijskim beskrupuloznim igrama Grčka je opet postala paradigma. Pare koje joj kao dodeljuju EU, ECB i MMF ulaze na njene račune samo u prolazu, inače ne bi dug rastao umesto da pada. Berzanski „šakali“ (free rider) nisu prestali da postoje i samo su se posle pooštravanja mera u Americi i Evropi preselili u zemlje bez finansijske kontrole. Tehnologija se sastoji u tome da kupuju dugove prezaduženih zemalja po niskoj ceni i onda ih predaju mašineriji vrhunskih advokata koji sudski isteruju naplatu. Grčki primer je vezan ponajviše za Dart Management, američki fond na Sejšelima. Oni su na berzi pokupovali deo grčkih dugova po ceni od 60% nominale i to u vreme kada je grčka vlada zapretila da će skresati vrednost dugova za 75% i kada im je cena pala najniže. Pretnja Grčke da neće plaćati sučelila se sa međunarodnim pravom, po kojem su pravnici Fonda zapretili da će naterati Grčku da proglasi bankrot, što bi bio definitivni krah. Pod tom pretnjom je tadašnja vlada Papademosa isplatila celokupan nominalni iznos duga sa računa na kojem se nalazio novac dobijen za spasavanje ekonomije. Taj novac je otišao mešetarima. Formalno oni su u pravu, realno Grčka se našla u još većoj katastrofi iz koje se može, makar privremeno, spasiti jedino novim i sve skupljim zaduživanjem. Jer, uništila je sopstvenu ekonomiju sposobnu da vraća bar deo dugova. Turističke agencije saopštavaju da se aranžmani za Grčku nude po 40% nižim cenama od lanjskih. Ostvarenje pretnje vraćanja na drahmu značila bi obezvređenje svega – od turizma do plata za 30 do 50 odsto.
Uoči fudbalskog meča između Grčke i Nemačke procene za pobedu su bile 9:1 u korist Nemačke. Svejedno, preko 90% uplata na kladionicama u Atini, Solunu i drugim grčkim gradovima bilo je u korist Grčke. Mržnja usmerena na Nemačku i Angelu Merkel samo je dokaz nemoći da se suoče sa sopstvenim greškama i okrutnim pravilima svetske finansijske igre. Ishod utakmice znamo i, budući da smo i mi slični, možemo bar naučiti lekciju da se odsustvom racionalnog ponašanja može stići jedino do propasti.
Milutin Mitrović
broj 88, jul-avgust 2012.