Kad očajavaju, svi su Evropljani manje više isti: brine ih nemaština, (ne)sigurnost radnog mesta i opšta neizvesnost. Kad ismevaju, pomalo susede a najviše sebe, u prvom planu su lokalni valeri satire, ironije i sarkazma izbrušeni tokom mnogih teških dana u kojima je povremeno i brutalni humor jedina oduška, piše u deset nastavka francuski Mond. Kako bi inače planetarni hit postao šou “Izvinite ja sam Grk” komičara Lakisa Lazopoulosa, i kako bi drugačije građani Rejkjavika izabrali komičara za gradonačelnika?
“Šta radi Angela Merkel sa svojom starom odećom?” “Nosi je”. U nemačkom kabareu, koji neguje gotovo svako veće gradsko pozorište i TV stanica, skoro sve teme su političke, a predmet sprdnje kancelarkina (i sopstvena) škrtost i mušičavost. Nemačka je kolevka ove verzije kabarea koji je davnih dana uvezena iz Francuske a onda oslobođena golišavih devojaka i plesa. Opstao je kao institucija i za vreme Berlinskog zida a spušten je na nivo šapata jedino tokom Hitlera. Nemački kabare je rodno mesto nemačkog humora. Stereotip o ozbiljnim Nemcima rezultat je zabranjivanja satire, a ne pitanje nedostatka humora smatra Werner Doye, koji jednom nedeljno na ZDF ima svoju satiričnu emisiju “Toll!” (Super) u kojoj se Nemci danas smeju svemu i svakome bez tabua.
U toku ove krize možda su Nemačka i Grčka imali najviše okršaja i na ovom polju. U Atini je, ne baš previše sofisticirano, osvanula Angela Merkel sa kukastim krstom na čelu. Grci se ipak najviše smeju sebi: na televiziji. Emisija komičara Lakisa Lazopoulosa beleži sve veći rejting, a njegov šou pod naslovom „Izvinite, ja sam Grk“ je bio hit u brojnim svetskim prestonicama. Istovremeno, Grci su tokom celog leta pohodili Epidaurus da bi gledali Aristofanove komedije u kojima je jedan od čestih motiva – dug.
Kriza je preporodila i u život vratila stare komedije iz 1950 – 60 koje prikazuju Grčku kada je zemlja tek počela da se menja i modernizuje, i gde sve manje-više završava u pesmi. U Italiji je pak preporođeno interesovanje za komediju del arte i večne teme: Italijani se žestoko i strasno sprdaju sa svojim najbližim susedima, Jug sa Severom i obratno, žitelji Bergama sa komšijama iz Breše, Florentinci sa stanovnicima Sijene (a sve zbog davnašnjih okršaja). Bilo da je to stvarno slučaj ili je tek puka izmišljotina, Italijani ismevaju svoju razjedinjenost, dezorganizovanost i nedostatak interesovanja za opšte dobro, piše Mond. Na nedavnoj izložbi crteža L’Espressovog vinjetiste Frančeska Altana ismeva se upravo ta crta italijanskog karaktera. “Italijani su suviše veliki individualci”, kaže jedan lik. “Da? Zašto bi to mene interesovalo? To nema veze sa mnom”, odgovara drugi.
Belgijanci ne propuštaju priliku da nemilosrdno šibaju po sebi, ali i tu zasebno i specifično na valonski i flamanski način, najčešće na račun razjedinjenosti sopstvene zemlje (“imamo tu privilegiju da će nestajanje naše zemlje biti objavljeno u udarnim vestima”), svojih političara, kraljevske porodice i religije i sopstvenog podcenjivanja u čijem je korenu nedostatak nacionalnog ponosa, objašnjava komičar Bruno Kopens.
Torente, španski očaj
U Švedskoj političke teme nisu aktuelne, a u doba krize koju ova zemlja mnogo manje oseća fokus je na drugačijim društvenim temama. Omiljeni “sport” Šveđana je parodija, podsmevanje aspiracijama srednje klase zbog čega je jedna od najomiljenijih domaćih serija “Solsidan” (“Na sunčanoj strani”) na TV ekranima od 2010. godine. “Solsidan je o ljudima i njihovim slabostima, o našoj generaciji, problemima, odnosu prema konzumerizmu, društvenim normama i susedima”, kaže autor Feliks Herngren, koga starije kolege satiričari kritikuju zbog odsustva političkih aluzija u seriji.
Špance – a sudeći po inkasiranih 80 miliona evra na blagajnama (samo za četvrti nastavak filma), i neke druge Evropljane – osvaja Torente. Bivši policajac izbačen iz službe, sada privatni detektiv kome ništa ne ide kako treba, koji je toliko debeo da mu se salo preliva preko pantalona, dlakav, proćelav, umašćen, aljkav, bez manira i uvek politički nekorektan. Kod Torrentea nema granice i ništa nije tabu i valjda otuda predstavlja najuverljiviju karikaturu društva u krizi, zaključuje Mond. Režiser Santjago Segura prikazuje gorak portret krizom uništene Španije, u kojoj njegov heroj uskače u red za narodne kuhinje, prosi dva evra da bi u seks šopu gledao neki video, i tuče se sa decom oko ostataka iz kante za đubre. „On pokazuje očajničku verziju Španije opsednute fudbalom, televizijom i prostitucijom. To je skoro pa politički film”, kaže kritičar Hordi Kosta, koji veoma poštuje kvalitete ovog filma. “Torente je dobro smišljena groteskna figura: monstrum iz španske podsvesti ili kolektivni Mister Hajd”.
Ajfono Ajpedovič
Rumuni koji su se nekad, doduše tiho, ismevali s Nikolaem Čaušeskuom “genijem sa Karpata” i njegovom verzijom socijalizma, danas se podsmevaju kapitalizmu i američkim poslovnim lekcijama. Odlikuje ih subverzivan humor u najlepšoj tradiciji njihovog sunarodnika, pisca Tristana Care jednog od osnivača dadaističkog pokreta, piše Mond. Kod Rusa pak glavni objekat sprdanja predstavljaju Putin i Medvedev. Taj trend posebno je vidljiv posle rezultata poslednjih izbora. Iako su neke kultne satirične emisije u međuvremenu zabranjene, a posle njih “počišćene” i televizije na kojima su emitovane, to Rusima ne smeta da Medvedeva na socijalnim mrežama zovu “Ajfonom Ajpedovičem” zbog njegove opsednutosti gadžetima i da naprave lažni tviter nalog koji na svaki (originalni) post Medvedeva odgovore izvrtanjem njegovih reči sa lažnog naloga. Kad predsednik postuje “sastanak povodom obavljanja predsedničkih direktiva” kontra-Medvedev otkuca” samo predsednikov ‘ajped’ poštuje predsednikove zapovesti’.
U većini zemalja, kriza je poslužila kao gorivo koje je raspalacalo oštre jezike i sklonost ka traženju “smešne strane svega”, a u Velikoj Britaniji humor je stalna olimpijska disciplina. Nema TV programa bez kvizova u kojima po četvorica panelista, ne mareći za bilo kakvo takmičenje ili nagradu, pročešljavaju dnevne vesti “s kamenim, nepromenljivim izrazom lica” što je, piše Mond specifikum britanskog humora. Najpopularniji šou program humorističkog karaktera privlače višemilionsko gledalište. A jedna od najaktuelnijih tema bila je i Olimpijada. “Znojenje, bol, izdržljivost i iskušavanje sopstvene granice..- tako izgleda doživljaj u podzemnoj železnici tokom Olimpijade”, jedna je od tipičnih šala.
U svom pohodu, Mond nije zaboravio ni Island. Čini se da su političari komičari tamo neka vrsta uobičajene kombinacije: David Odson, bivši premijer i bivši predsednik saveta guvernera centralne banke je na početku svoje karijere sa dva prijatelja producirao humoristički šou na radiju a najpoznatiji političar “Zelenih” zasmejavao je generacije gledalaca u nacionalnim pozorištima.
Smisao za humor nije izgubljen ni tokom krize: 40 odsto birača Rejkjavika glasalo je za aktuelnog gradonačlenika, političara, pankera i komičara Jona Gnarra, bez obzira na njegov zvanični proglas, gde navodi da bi se četiri godine bavio “vatiranjem” sopstvenih džepova i činjenjem usluga svojoj familiji.
Priredila: T.J.