Trenutna cena Arapskog proleća je više od 50.000 mrtvih, četiri miliona izbeglica, paralisane ekonomije i još veće siromaštvo. Nakon pobuna u ime slobode i demokratije, politički islam ima veći uticaj nego u bilo kom periodu od propasti Osmanlijskog carstva, sa izuzetkom Libije gde su na izborima tesno pobedile liberalne snage, zahvaljujući glasovima žena.
Cena slobode može biti velika. Prema najnovijim podacima UN, u Siriji je od početka krize u martu prošle godine život izgubilo više od 18.000 ljudi. Iz zemlje je zbog nasilja pobeglo oko 170.000 stanovnika, a s obzirom na aktuelnu situaciju broj žrtava će sigurno biti još veći. Procenjuje se da je od početka Arapskog proleća usmrćeno oko 50.000 ljudi, a više od četiri milona je napustilo svoje domove. Do sada, s vlasti su svrgnuti predsednici u Tunisu, Egiptu, Libiji i Jemenu; ustanci su izbili u Bahreinu i Siriji, štrajkovi su zabeleženi u Alžiru, Iraku, Jordanu, Kuvajtu i Maroku, a manjih protesta je bilo i u Mauritaniji, Omanu, Saudijskoj Arabiji, Sudanu, pa čak i na granicama Izraela u maju 2011. Sukobi u Libiji su se prelili i na Mali, gde je izbio vojni puč, dok su konflikti u Libanu tokom prošle i ove godine direktno povezani sa sukobima u Siriji.
Pobune su izazvale kolaps lokalnih ekonomija, a međunarodna pomoć po osnovu kreditnih aranžmana za makroekonomsku stabilizaciju je trenutno ograničena na Libiju, Egipat, Maroko i Jordan. Bar 20 milijardi dolara „isparilo“ je prošle godine u Bahreinu, Egiptu, Libiji, Siriji, Tunisu, Jemenu, uz dodatnih 35 milijardi dolara gubitaka u javnim finansijama ovih država. Procenjuje se da su od početka Arapskog proleća, samo u Jemenu javni prihodi pali za 77%, a u Libiji, u zavisnosti od analiza, od 60 do čak 84%.
Još veće siromaštvo
U Tunisu, gde je Arapsko proleće i započelo, stopa nezaposlenosti je sa 13% u 2010. godini narasla na više od 18%, a BDP je prošle godine pao za 1,8%. Prema podacima MMF-a, u Tunisu je pad BDP-a poslednji put zabeležen 1986. godine. U Egiptu je prošle godine oko milion ljudi ostalo bez posla, a ekonomija je pala za oko 3 posto. Istovremeno, država plaća kamate od skoro 16% na jednogodišnje zajmove u funtama – u poređenju sa manje od 11% krajem 2010., a usled četiri uzastopna smanjenja kreditnog rejtinga koja su joj, praktično, onemogućila pristup međunarodnim finansijskim tržištima. Iako se berzanski indeks ove godine malo popravio, još uvek je za trećinu ispod nivoa od pre pobune. Egipatska firma Mobinil, drugi najveći i najstariji mobilni operater u toj državi, prošle godine je po prvi put imala gubitak. Dobit Holdinga Talaat Moustafa Group (TMGH), najveće egipatske firme u oblasti nekretnina koja se nalazi i na berzi, pala je za oko 39%.
Radnički sindikati, koji su pomogli u zbacivanju egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka i tuniskog Zine El Abidine Ben Alija, traže od novih vlasti bolje uslove rada i veće plate. Ove dve države su praktično paralisane mnogobrojnim štrajkovima zbog sve goreg standarda, kao posledice pada ulaganja, ali i značajno smanjenih prihoda od turizma. Učesnici generalnog štrajka koji je u avgustu održan u Sidi Buzidu, tuniskom gradu u kome je započelo Arapsko proleće, tvrdili su da je siromaštvo još veće i da je njihova ekonomska situacija dodatno pogoršana od dolaska islamističke Enahde na vlast. Početkom avgusta, vlada Tunisa zatražila je zajam od inostranih kreditora, uključujući Svetsku banku i Evropsku uniju, u iznosu od oko milijardu dolara. Planirano je da se eventualna sredstva iskoriste za podršku budžetu, s obzirom da je deficit u prvih šest meseci ove godine iznosio 4,8% BDP-a, a vrlo je verovatno i da će prognoziranih 6,6% za ovu godinu biti premašeno. Otvaranje novih radnih mesta predstavlja najveći izazov za novoizabrane vlade, koje moraju da pomire velika postrevolucionarna očekivanja i realnosti arapskih ekonomija koja pokušavaju da izbegnu recesiju, jer bi u suprotnom moglo doći do novih nemira u regionu.
Dodatni problem je što arapske države, koje broje 350 miliona stanovnika, međusobno izuzetno malo trguju. Na primer, jordanskoj kompaniji je za mnoštvo proizvoda jeftinije da ih uveze iz Velike Britanije nego iz obližnjeg Libana. Otežavajuća okolnost je i vizni režim, koji je često još komplikovaniji od inače napornog putovanja po regionu. Stoga su ministri spoljnih poslova šest zemalja Bliskog istoka za septembar zakazali sastanak, kako bi razgovarali o planu za trgovinsku integraciju. Saudijski kralj Abdulah predložio je da se Veće za saradnju, koje uz Saudijsku Arabiju čine Kuvajt, Katar, Bahrein, Ujedinjeni Arapski Emirati i Oman, fokusira na veći stepen ujedinjavanja kao odgovor na Arapsko proleće i pretnje Irana. Međutim, analitičari se uglavnom slažu da se arapske zemlje politički, ekonomski i religiozno sve više razlikuju i da ih praktično vezuje samo jedna stvar – arapski jezik.
Demokratija pod burkom
Daleko su konfuznije prognoze o političkim efektima Arapskog proleća, koje je svojim obimom i brzinom lančane reakcije zateklo svetske lidere i međunarodne organizacije. Na samom početku, pobuna je okarakterisana kao sveprisutna želja za slobodom i kao niz regionalnih revolucija koje su predvodili mladi u ime liberalnih demokratskih principa. Danas je, međutim, evidentno da u zemljama Arapskog proleća religija i islamistička ideologija ponovo postaju dominante koje zadiru u sve pore života. U Tunisu je izbore dobila islamistička stranka Enahda, u Egiptu Muslimanska braća, u Maliju su se otcepili Tuarezi i uveli šerijat, a ni u sirijskoj opoziciji ne dominiraju snage koje bi se mogle okrakterisati kao demokratske. Štaviše, nemačka obaveštajna služba BND tvrdi da se najveći broj terorističkih napada u Siriji može pripisati organizacijama koje su povezane sa Al-Kaidom.
Stoga je za većinu analitičara predstavljalo iznenađenje kada su, suprotno njihovim upozorenjima da će i u Libiji pobediti islamističke snage, radiklani islamisti prošli kudikamo lošije nego u susednim Tunisu i Egiptu. Na koliko – toliko demokratskim izborima 39 od 80 mesta za stranke u parlamentu osvojila je liberalna ‘Koalicija nacionalnih snaga’ predvođena Mahmudom Džibrilom. Stranka ‘Muslimanska braća’ osvojila je svega 17 mesta u Nacionalnom kongresu. Liberali su potukli islamiste čak i u istočnim bastionima mudžahedinske borbe protiv Gadafija, a prema nekim ocenama ovakvim razultatima izbora su najviše doprinele žene glasači.
No, situacija u Libiji je daleko od stabilizacije, ako se ima u vidu da je tokom sukoba živote izgubilo oko 30.000 osoba, više od 700.000 stanovnika je moralo da napusti svoje domove, da je prošle godine ova država izgubila 60% svog BDP-a iz 2010. i da je izvoz nafte opao za 40%. Ukoliko vlada ne uspe da uspostavi temelje za privredni razvoj i pravednije društvo, ratoborni pobunjenici iz siromašnih predgrađa poput onog u Bengaziju uskoro bi mogli dobiti „motivaciju” za novi pohod na Tripoli. Tim pre, što danas politički islam ima veći uticaj u zemljama zahvaćenim arapskim prolećem nego u bilo kom periodu od propasti Osmanlijskog carstva pre skoro jednog veka. Glavni razlog za popularnost islamista je njihovo prozivanje korupcije kao pošasti sekularnih diktatura širom regiona, i propagiranje pravde i dostojanstva – reči koje su tokom pobuna imale daleko više odjeka nego reč demokratija.
Sve to zabrinjava, ne samo sekularne i liberalne Arape već i Zapad. Jer, sad se postavlja i pitanje koliko su realni bili stavovi da zemljama Arapskog proleća ohrabrujući primer može da predstavlja Turska, sa svojim modelom razvoja demokratije i slobodnog tržišta. Turski ekonomski procvat je izuzetno dalek cilj s obzirom na situaciju u kojoj se nalaze postrevolucionarne arapske privrede. Drugi problem je to što Turska – koliko god da podržava Arapsko proleće – ne uživa većinsku podršku u islamskim zemljama, čije vlade je doživljavaju kao suviše blisku Sjedinjenim Državama, ili nedovoljno islamsku.
Vladimir Adonov
broj 90. septembar 2012.