Kad je u martu 1982. godine ušla u dužničku krizu, bivša SFRJ je uz pomoć Svetske banke, MMF, i drugih velikih kreditora reprogamirala postojeće dugove i dobila nove zajmove za podršku proizvodnje za izvoz. Iako je od tada postala uredan dužnik, izgubila je ugled i nadalje se skupo se i teško zaduživala. U zemlji je racionisana potrošnja ulja, benzina i kafe i srezan uvoz repromaterijala za preduzeća. To je opšti nauk, ali je scenario svake dužničke krize drugačiji jer se i unutrašnje i spoljne prilike zemalja prisiljenih da proglase bankrot, razlikuju.
„Ako dvojica rade istu stvar, to nije isto…“, napisao je davno Tit Makcije Plaut (254-184 p.n.e). Uprkos takvom nauku, skoro da nijedna rasprava nije bez analogija, poređenja, jer time učesnici u raspravi sebe oslobađaju težeg posla – složenih analiza i uvođenja i onih sa kojima polemišu u dubinu stvari iznošenjem dokaza. Analogija je naročito popularna kod političara jer se sa njom u ispolitizovanim temama može sa lakoćom poentirati. Otuda smo svedoci stalnog ukazivanja na to da Srbija u ekonomskom smislu može da doživi grčki scenario – dužničku krizu. Pominjanje takvog scenarija istovremeno navodi na poređenje sa dužničkom krizom SFR Jugoslavije iz osamdesetih godina prošlog veka. Međutim, osvetljavanjem bitnih činjenica može pokazati kako ’’to nije isto’’.
Dve krize
Podsetimo se najpre dužničke krize SFRJ. Splet okolnosti u okruženju i u zemlji neponovljiv je. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka nastupile su dve ’’naftne krize’’ koje su stvorile ondašnju finansijsku krizu u svetu. Ta kriza je generisala ’’petrodolare’’ i dovela do velikog rasta zaduživanja širokog kruga zemalja u razvoju na evrodolarskom tržištu. Naredni korak u razvoju događaja na međunarodnom finansijskom tržištu bio je nastanak dužničke krize jer mnoge zemlje u razvoju nisu bile u mogućnosti da servisiraju svoje dugove. Kod nas su naftne krize dovele do toga da je račun uvoza konvertibilne nafte po osnovu materijalnog bilansa SFRJ sa USD 290,0 miliona otišao na USD 3 milijarde na kraju te decenije. Znači trebalo je izvesti praktično deset puta više robe na konvertibilno tržište da bi se pokrila ta ista količina uvoza konvertibilne nafte.
Uz to, kraj te decenije obeležio je niz događaja u svetu koji su izuzetno pogoršali međunarodni položaj zemlje na međunarodnom finansijskom tržištu: rat između Iraka i Irana onemogućio je dotadašnji uvoz konvertibilne nafte iz Iraka izbalansiran izvozom; ulazak sovjetskih trupa u Avganistan aktivirao je sve antikomunističke snage koje su i Jugoslaviju gledale istim očima kao i sovjetski blok; rekordni deficit platnog bilansa Jugoslavije za 1979. godinu od 3,9 milijardi dolara iscrpeo je devizne rezerve zemlje i prestao je rad deviznog tržišta; maksimalni porast kursa dolara prema drugim valutama uz istovremeno nezapamćeno visoke kamatne stope (libor je išao preko 20%) još više je povećao teret velikog zaduženja zemlje koje je većim delom bilo nominirano upravo u dolarima; bolest i smrt predsednika Tita doveli su do pogoršanja u proceni političkog rizika plasmana u Jugoslaviju. Uz sve to, juna 1980. godine na scenu je stupila i devalvacija dinara kao faktor koji je postao stalni pratilac ekonomskih kretanja u zemlji. I sve ovo napred uz brojne promašene investicije i strukturne poremećaje u privredi…
Uprkos takvom nepovoljnom razvoju događaja u okruženju, tokom dve godine (1980-1982) zahvaljujući ekspertizi i dobrom poznavanju inostranog finansijskog tržišta, ondašnja Narodna banka Jugoslavije i ovlašćene banke razvile su metode obnavljanja inostranog zaduženja – kratkoročnim kreditima finansiranje dospelih otplata po dugoročnim kreditima. To je bio objektivno rizičan mehanizam kome je mogla da naškodi i mala ’’udarna rupa na putu’’. I ona se dogodila u martu 1982. godine – otplata po jednom većem kreditu od konzorcijuma inostranih banaka bila je manja za neki jednocifreni procenat, ali to je bilo dovoljno da na prenapetom finansijskom tržištu izazove ulazak SFRJ u dužničku krizu.
Svetski finansijski faktori do tada su već imali dovoljno iskustva sa dužnicima u docnji širom sveta. Posle priprema u preostalom delu 1982. godine, u toku 1983. godine na delu je bila ’’petonoga životinja’’ (Five legged animal) – Svetska banka, MMF, Banka za međunarodna plaćanja, Pariski klub i Londonski klub, čijim su aranžmanima reprogamirani postojeći dugovi ili odobreni novi namenski krediti za podršku proizvodnje za izvoz. Bez obzira na to što je inostrani dug postao uredan, SFRJ je kao dužnik na međunarodnom finansijskom tržištu doživela je značajan pad ugleda i nova zaduženja izvan navedenih aranžmana bila su opterećena višim troškovima.
Kako su potopljeni izvoznici
Nestašica deviza uz poremećaje u privredi koji su imali i domaće korene u dogovornoj ekonomiji pokazala je slabost sistema koji nije mogao da nalazi brza efikasna rešenja. Vlada je vodila politiku stabilizacije i smanjenja spoljnog duga, koja se u praksi sastojala od teških mera štednje – tzv. šok tretmana. Uvoz je ograničavan stvarajući nestašice potrošnih dobara, koje se pamte kao uvođenje ograničenje goriva (40 litara po vozilu mesečno – bonovi), ograničenje korišćenja automobila do 6 dana u sedmici na osnovu zadnjeg broja na registarskoj tablici (par-ne par sistem), teška ograničenja na uvoz robe i plaćanje depozita po izlasku iz zemlje. Bilo je nestašice kafe, čokolade i deterdženta za pranje. Tokom nekoliko suvih leta, Vlada, nesposobna za uvoz električne energije, bila je prisiljena da uvede restrikcije. Deviznim zakonom se nastojalo ubrzati ’’unošenje deviza u zemlju’’, donet je i ’’mali devizni zakon’’ poznat i kao ’’zakon o krugovima’’, poverenici centralne banke po ovlašćenim bankama overavali su svaki pojedini nalog za plaćanje inostranstvu. Ove kontrole plaćanja su u stvari glomazne procedure čiji su rezultat bili bežanje deviza i vremenom situacija u kojoj je sama savezna vlada (SIV) bila neposredni distributer deviza donošenjem odluka o pojedinačnim plaćanjima.
Evo primera kontraproduktivnosti procedura čiji je cilj bilo očuvanje likvidnosti u plaćanjima sa inostranstvom: U jednom slučaju poverenik NBJ, čiji je prioritet bila likvidnost, danima nije overavao nalog za plaćanje prolaska broda kroz Suecki kanal. Brodoprevoznik iz SFRJ o kojem je reč, u vreme ukupnog viška brodskog prostora u svetu imao je višegodišnji ugovor o prevozu repromaterijala iz Japana u Italiju. Ovog puta je kasnio pa je italijanska firma kojoj je trebalo isporučiti robu morala ’’vatrogasno’’ da nabavi reprimaterijal plaćajući višu cenu. To je odmah fakturisala japanskoj firmi po osnovu troškova kašnjenja isporuke. Japanska firma je pak odmah reagovala i brodoprevozniku fakturisala iznos koji je platila italijanskoj firmi i otkazala ugovor o prevozu. Brodoprevoznik je imao dodatnu štetu što mu siguran angažman za brodski prostor propada.
SIV je kao distributer deviza bio jednako spor: jedne sedmice je odlukom odobreno plaćanje tankera nafte iz Persijskog zaliva. Brod je upućen na tankiranje nafte ali je plaćanje izvršeno tek narednog četvrtka posle usvajanja zapisnika sa prethodne sednice. U međuvremenu ’’prekostojnice’’ na vezu narasle do 270.000 dolara.
Na drugoj stani je nešto drugačije usporavanje, na ime nekorišćenja kredita Svetske banke plaćeno u odnosnoj godini 180 miliona dolara ’’commitment fee’’. Uzrok: nemogućnost obezbeđenja dinarske komponente za finansiranje ugovorenih projekata.
To su bili defanzivni potezi koji nisu mogli da reše suštinu stvari. Da je to tako pokazao je reformski potez vlade Ante Markovića, koja je uklanjanjem tih zamršenih rešenja otvorila široko vrata za devizne prilive i ti prilivi su za kratko vreme stvorili visoke devizne rezerve.
Puzeća devalvacija i inflacija
Privreda se u toj deceniji borila sa mnoštvom nepovoljnih okolnosti. Jedna od njih je ubrzano gubljenje vrednosti dinara, tako da je sredinom decenije puzeća devalvacija išla tempom od najmanje 1% dnevno. To je bio u stvari mehanizam koji je kao nenameravanu posledicu imao maksimalno odlaganje dolaska priliva deviza u zemlju, jer je korisnik priliva ekonomskom logikom nastojao da odloži priliv što je moguće duže da ne bi gubio ranijom prodajom deviza. Zanimljivo je da se to onda nazivalo „spekulacijom“. Ništa pogrešnije! Spekulacija je tipovanje na određeni neizvestan ishod. Ovde je kretanja vrednosti dinara bilo jednoznačno i samo je pitanje likvidnosti odlučivalo dokle će korisnik priliva moći da odlaže unos deviza i njihovu prodaju. Istovremeno je nastupila i inflacija, koja je vrlo brzo ušla u zonu hiperinflacije, što je bilo moguće pratiti kroz kretanje cena određenih artikala i dobara. Primera radi list „Politika“ je koštao 150.000 dinara, a malo kasnije i svih 300.000 dinara. I to, ne starih, već, napominjem, ondašnjih novih dinara. Skoro svi smo bili milioneri. Presecanje tih negativnih tokova usledilo je određivanjem kursa dinara po paritetu sa ACH 1:1, što je automatski značilo DIN prema DEM 7:1.
SFRJ nije razvijala funkcije tržišta. Kao odjek reforme iz 1965. godine, koju je rano počeo da suzbija razvoj koncepta dogovorne ekonomije, u 1973. godini je osnovano međubankarsko tržište deviza (MTD) na kome ovlašćene banke za poslovanje sa inostranstvom sa Narodnom bankom Jugoslavije regulišu viškove tražnje i ponude deviza i na kome se zavisno od ponude i tražnje formira kurs dinara. Taj mehanizam je opstao i funkcionisao sve vreme, izuzev manjih prekida u 1980. godini i kraće vreme tokom sankcija kada nije bilo efektivnog susreta ponude i tražnje, ali je kroz taj mehanizam NBJ ipak stalno određivala kurs dinara, o čemu svedoči neprekinuti niz kursnih listi. U svim drugim oblastima, dogovorna ekonomija je podrazumevala da tamo gde se javi manifestacija tržišta nastupi Privredna komora sa opštim udruženjima, i multilateralnim samoupravnim sporazumom između proizvođača, kupaca i drugih, sada bismo rekli stejkholdera, temeljno eliminiše tržište, jer potpisnici određuju cene i druge uslove. Sve je bilo tokom vremena podvođeno pod ’’proizvodnju za poznatog kupca’’, ’’proizvodnju za supstituciju uvoza’’, ’’izbegavanje duplih kapaciteta’’, tako da je hronočni problem bio nedostatak robe za izvoz. Interesantno je što funkcionisanja deviznog tržišta u sedamdesetim godinama nije ostavilo utisak na određen broj ekonomista analitičara. Več onda su oni znali da tumače nagli porast zaduženja u inostranstvu ’’precenjenošću dinara’’. Sedamdesetih godina je dinar bio pred vratima konvertibilnosti (1976-1977). Precenjenost dinara je kategorija iz osamdesetih godina (Pismo o namerama MMF-u za 1984.godinu).
Hartije od vrednosti na domaćem tržištu su u SFRJ uvedene tek na kraju osamdesetih godina Zakonom o hartijama od vrednosti iz 1989. godine. Iste godine donet je i Zakon o tržištu novca i tržištu kapitala, pa je, praktično, ta tematika izvan vremenskog okvira ovog osvrta na 80-te. Ali je zato relevantan osvrt ne temu da inostrane hartije od vrednosti u portfolijima naših izvoznika nisu mogle biti aktivirane na inostranim finansijskim tržištima radi ubrzanja (akceleracije) deviznog priliva. Nije bilo prihvatljivo da se narušavaju platni bilans i devizni bilans zemlje, jer to su akti koji se donose u postupku za donošenje zakona, te bi svaka pojedinačna prodaja komercijalnih papira na inostranom tžištu zahtevala izmenu tih akata pred Saveznom skupštinom u postupku predviđenom za donošenje zakona. Kad je reč o papirima dužnika iz nesvrstanih zemalja dodatni, politički razlog je bbilo to što su one oštro zamerale Jugoslaviji kao lideru Grupe 77 što takvom prodajom papira, naše firme pokušavaju da ih ’’daju u ruke kapitalistima’’. Promet u zemlji tih papira bio je isključen deviznim režimom. Državnih hartija od vrednosti nije bilo, izuzev Zajma za privredni preporod Srbije iz 1989. godine, koji je bio raspisan objektivno mimo važećih zakona.
Osamdesete godine su protekle bez privrednog rasta, mada je naizgled privredni život bio u punom zamahu. Kad se SFRJ raspala, svaka republika krenula je sa drugačije startne osnove. Ili kako piše Neven Borak, u knjizi “Ekonomska pozadina nacionalnog konflikta u Jugoslaviji” (Cambridge University Press, 2000), ’’SFRJ je predstavljala konglomerat toliko različitih sastavnih dijelova da je bilo kakva usporedba s nekom od svjetskih federacija jedva i moguća: Bila je na razini Turske s obzirom na BDP po stanovniku mjeren paritetom kupovne moći iz 1985. godine. Kosovo, najnerazvijeniji dio…bilo je na razini Pakistana. Najrazvijeniji dio (Slovenija) uspoređivao se sa Španjolskom i Novim Zelandom. Vojvodina i Hrvatska približavale su se Grčkoj i Portugalu. BiH te Makedonija uspoređivali su se s Tajlandom i Meksikom, a Srbija s Turskom.
Grčka, Italija i Srbija
„Grčki scenario“ je možda dobra sintagma, kada italijanski premijer o mogućem ishodu kod svoje kuće, ali je kod nas najpre floskula u govoru političara kojom oni pojednostavljuju argumentaciju u našoj permanentnoj predizbornoj političkoj atmosferi. Srbija se od Grčke razlikuje u svim aspektima, a naročito u svojim finansijskim performansama i samim tim i u nivou zaduženosti . To se da argumentovati i navođenjem samo dva pokazatelja: kod nas će dug prema proceni Fiskalnog saveta krajem godine dostići 60 odsto od BDP, što je i dalje znatno niže nego u Grčkoj gde je iznad 100%. Bankarski sistem je kod nas manje zadužen i manje vezan za loše zajmove.
Iz onog što je dato napred o dužničkoj krizi SFRJ vidljive su bitne razlike koje su objektivna prednost sadašnje Srbije u odnosu na situaciju u SFRJ osamdesetih godina. Najbitnija razlika je to što ne postoji onakav niz nepovoljnih okolnosti u okruženju, kakav je postojao u vreme SFRJ osamdesetih godina.
Naravno, sa izuzetkom teškog bremena ostalog posle sankcija iz devedesetih godina. Najteže posledice sankcija su gubitak tržišta koje su imale naše firme u inostranstvu. U tome je posebna važnost nalaženje strateških partnera iz inostranstva da bi proizvodnja u zemlji imala smisla.
Bez obzira na to što ima stranačke politizacije o iole važnim pitanjima, današnja Srbija nije odlučujuće opterećena politikom ondašnjih komiteta i otpora prema tržištu. Pragmatizam je prednost, jer se reagovanja na slabosti u sistemskim i operativnim rešenjima brže uzimaju u obzir i rešavaju. Promene na demokratskim izborima stvaraju realne izglede za prevazilaženje sistemskih slabosti. Zato kod ocenjivanja pozicije treba uvek uzimati u obzir da vrednosne sudove treba donositi uzimajući u obzir dinamiku (mogućeg) privrednog razvoja i ono što treba učiniti na tom planu. Bilo bi potrebno osvrtati se na priče o uspehu drugih zemalja. Pitanja koja su politička i ekonomska u isto vreme: centralizam vs decentralizacija. Treba pogledati gde je suština tih pitanja. Ipak ljudi sve rade. Kako to da u istom sistemu, pravnom i ekonomskom, neke lokalne sredine idu krupnim koracima napred, a druge nemaju viziju ni snagu da koriste neosporne prednosti. Istaknut mi je primer za ovo drugo Niš. Bez vizije da da iskoristi 2013. godinu kada se obeležava 17 vekova od potpisivanja Milanskog edikta (potpisao ga je car Konstantin Veliki koji je rođen u Nišu), i povodom čega se Niš našao na svetskoj karti, faktori u gradu ne uspevaju da ostvare neke od predviđenih objekata za obeležavanje togj događaja. Da ne govorimo o tome da nisu ni pokušali da avansno koriste taj novi položaj u marketingu. Naprotiv, čak je bilo inicijativa da se zatvori aerodrom, koji je velika komparativna prednost. To je primer realnog sukoba centralizma i decentralizacije. Istovremeno, za razvoj je izuzetno značajno dati podršku svim inicijativama da se korupcija suzbije i svede na zanemarljiv nivo.
Korupcija je savremena bolest koja se mora odlučno lečiti, jer je jako vidljiva u svetu biznisa i finansija. Ona je ambijent koji će privući neke igrače na inostranom tržištu, ali to neće biti oni pravi nosioci razvoja.
U godini privremenog podizanja sankcija, 1997, Srbiju je posetio jedan finansijski stručnjak sa Tajvana. Njegova poseta bila je nezapažena, verovatno zbog stava prema njegovoj zemlji. U slučajnom razgovoru sa njim imao sam priliku da čujem da je pozitivno iznenađen potencijalom kojim raspolaže Srbija. Nivo spoljnog duga po njemu je beznačajna kategorija u poređenju sa onim šta ova zemlja može da ostvari u ekonomskom razvoju.
Bitno je razvijati tržište!
Dragoslav Vuković
proširena verzija teksta iz broja 91