Uvid u osam vekova finansijskih kriza govori nam da ovakve sistemske krize traju u proseku čitavu deceniju, podrazumevaju slab ili gotovo nikakav rast društvenog proizvoda i uporno visoke nivoe nezaposlenosti, dok visoki javni i privatni dug predstavljaju kočnicu za brži oporavak. Najgore možda sledi 2013. ili tek 2015. godine, ili je to samo oprostiva greška prognozera, sugeriše forecastingnet.com.
Pet godina od izbijanja svetske finansijske krize društveni proizvod SAD još je ispod pretkriznog nivoa a nezaposlenost ostaje tvrdoglavo visoka. Uprkos malom laviranju, ekonomski krajolik u Evropi je takođe postojano sumoran. To ne bi trebalo da bude iznenađujuće, smatraju dvoje čuvenih ekonomista Karmen Rajnhart i Kenet Rogof, iz čijih analiza proizilazi da se u prethodnim slučajevima sistemskih finansijskih kriza na povratak na prethodni nivo društvenog proizvoda čekalo u proseku deset godina, a na oporavak od nezaposlenosti i duže od jedne decenije.
Rajnhart, koja predaje na Petersonovom Institutu za međunarodnu ekonomiju u Vašingtonu i Rogof, profesor na Harvardu – danas već čuvenu knjigu pod ironičnim nazivom “Ovog puta je drugačije” objavili još 2009. godine (kod nas ju je prošle godine izdao Službeni glasnik). U njoj su analizirali 224 bankarske krize u raznim delovima sveta, i utvrdili da je u krizama koje su se dogodile posle II svetskog rata prosečan oporavak trajao oko 4,5 godine, a da je u 14 epizoda Velike Depresije u svetu na povratak BDP na pretkrizni nivo trebalo čekati u proseku deset godina.
Originalnu tabelu dvovekovnog ciklusa rasta u pet godišnjih doba možete videti na ovom linku
Dvoje ekonomista koji su predvideli aktuelnu ekonomsku krizu, analizirali su osam vekova finansijske nerazboritosti, sa greškama države, bankarskim panikama i inflacionim udarima, od srednjevekovnog smanjenja procenta zlata u novcu do savremene hipotekarne krize. Povod da nedavno objave još jedan tekst na Blumbergu i ponove svoje teze bio je okršaj dvojice američkih (tada još) predsedničkih kandidata u kojem je Mit Romni optužio Obamu za loše ekonomske poteze kao razlog za spor privredni oporavak.
Bez želje da staju na ovu ili onu političku stranu, Rajnhart i Rogof su jednostavno ponovili da ovakvu – sistemsku finansijsku krizu – ne treba mešati sa uobičajenim usponima i padovima u okviru privrednih ciklusa i manjim krizama koje imaju oblik slova “V” gde posle udara u dno dolazi do relativno brzog oporavka. “Nema sumnje da se SAD suočava sa prvom sistemskom krizom posle Velike Depresije, napisali su autori. Tu krizu koju još preživljavamo oni su nazvali Drugom velikom kontrakcijom. Pre toga značajne krize u SAD dogodile su se 1873., 1893. i 1907. “Sadašnji oporavak SAD prilično je tipičan primer oporavka posle sistemskih finansijskih kriza širom sveta u posleratnoj eri”, pišu autori. Posle krize iz 1873. i 1893. godine trebalo je čekati pet, posle one iz 1907. šest godina, a potpuni izlazak iz Velike Depresije potrajao je 11 godina.
Raspoloživi podaci o nezaposlenosti sežu do 1890. godine što uzorak za razmatranje čini manjim, i on pokazuje da je sadašnja nezaposlenost manja od one iz 1890 i u vreme velike Depresije, a približnija je nezaposlenosti iz vremena “Bankarske panike” 1907. godine. Još jedna analiza Karmen i Vinsenta Rajnharta ukazuje da se na vraćanje nivoa nezaposlenosti na pretkrizni nivo u ovakvim slučajevima čekalo između 10 i 14 godina. Rajnhartovi su istraživali slučajeve oštrih kriza u razvijenim i zemljama u razvoju. To istraživanje pokazuje da je na oporavak zaposlenosti u 10 od 15 epizoda velikih kriza trebalo čekati oko deset godina. U slučaju krize 1893 i 1929. povratak na staro stanje trajao je 14 godina a radna mesta izgubljena 1907. nadoknađena su tek 12 godina kasnije. U stvari, napominje Rogof u jednom ranijem intervjuu, mogući povratak na predkriznu stopu nezaposlenosti (što je takođe diskutabilno) ne treba mešati sa nivoom zaposlenosti koji beleži konstantan pad.
Iako se čini da je decenija patnje nezaobilazno štivo, to ne znači da merama ekonomske politike ništa nije moguće postići. Jedna od najvažnijih stvari jeste razumevanje simptoma, moguće dužine i dubine krize i dobrih i loših posledica poteza koji se mogu povući, smatraju autori.
U jednom znatno manje ozbiljnom pokušaju da se odgovori na pitanje o predviđanju I trajanju kriza, sajt Forkasting net objavio je 2011. godine tabele iz papira “Tehnološko prognoziranje i socijalne promene” Džordža Boretoša originalno objavljenog 2009. godine. U njemu se prikazuju “etape” ekonomskog rasta u rasponu od dva veka. Analiza je bazirana na “logističkom rastu” (reč je o terminu koji se prvenstveno koristi u biologiji za određivanje rasta populacije gde stopa rasta populacije opada sa povećanjem broja individua dok ne dostigne nulti nivo kada populacija dostigne maksimum, a povremeno je korišćen kao model za analizu tržišnih mehura) “uparenim” sa podacima o rastu BDP.
Po tom modelu, globalna ekonomija prati dvovekovni ciklus razvoja od 1917. do 2112. gde je početak trenda smešten u 1917. godinu koju autor smatra početkom globalizacije (Grafikon 1). Taj period podeljen je na pet faza nazvanih “godišnja doba” koje traju po 40 godina i predstavljaju sukcesivne periode rasta, zasićenja i opadanja. Na skoro svakih 40 godina, kad se približi sredini “godišnjeg doba”, dostiže se vrhunac od koga kreće ciklično usporavanje svetske ekonomije. Opadajući ciklični trend javlja se kada ekonomija “omaši” odnosno kada odnos između stvarnog i očekivanog rasta dostigne svoj maksimum.
Prva dva ciklična usporavanja dogodila su se 1937. blizu početka Drugog svetskog rata i 1975. godine na pragu naftne krize. Sledeći vrhunac dogodiće se prema grafikonu 2013. što je dosta blizu stvarnog početka krize koji autori smeštaju u 2009. godinu. Postoje dve mogućnosti, kažu na Forkasting.net: ili je u pitanju greška u modelu (tj. nepreciznost od četiri godine) koja se da prihvatiti, ili nas vrhunac krize tek čeka. On bi se mogao dogoditi ili 2015. kada nastupa prelom u dvovekovnom ciklusu ili 2013. ako pratimo četrdesetogodišnji ciklus.
Tanja Jakobi
Biznis Top 2011/12