Šta je to što se novcem ne može kupiti? Koliko nam je, zapravo, dovoljno za dobar i ispunjen život, da bismo bili zadovoljni tj namireni “taman koliko treba”? Da li je zaista sve, od bubrega do univerzitetskog mesta, danas na prodaju? Dve knjige o moralu tržišta i o prirodi ljudskih vrednosti, “Koliko je dovoljno” Roberta i Edvarda Skidelskog i “Šta novac ne može da kupi” Majkla Sandela rasprava su o ovoj temi iz sasvim drugačijih uglova, prenosi Obzerver.
U knjizi Izlaska ‘Egzodus’, gladnim Izraelcima na putu iz Egipta Bog je uzvratio darom koji im je slao svakog dana – manom. Mana je jestiva supstanca koja pada s neba kao fina pahuljasta materija, pokrivajući tle poput inja, bele je boje (misli se danas da je to možda bio korijander). Jevrejima je rečeno da pokupe od mane samo onoliko koliko im je potrebno, ali ne više od toga. Dobili su, takođe, upozorenje: oni koji je budu skupljali previše biće do narednog jutra pretvoreni u crve. U Egiptu, zemlji iz koje su Jevreji pobegli, usevi su se gomilali u ogromnim ambarima, bilo je to bogatstvo koje se čuvalo za faraona. Ipak, u novim okolnostima, zaglavljeni u pustinji, Bog im je ponudio vrlo različit model ekonomije: postoji takva stvar koja se može smatrati ‘sasvim dovoljnom’ da bi podmirila sve potrebe svih ljudi. Ni više, a ni manje od količine dovoljne za namirenje osnovnih fizioloških prohteva.
Koliko nam je, zapravo, dovoljno za dobar i ispunjen život, da bismo bili zadovoljni tj namireni “taman koliko treba”? Koliko ljubavi, koliko novca, i koliko nam je srećnih okolnosti u životu zaista potrebno? O tome na veoma različite načine raspravljaju knjige “Koliko je dovoljno” Roberta i Edvarda Skidelskog i “Šta novac ne može da kupi” Majkla Sandela. U Obzerverovom tekstu, Džajls Frejzer daje kritički prikaz oba dela.
Šta bi tu moglo poći po zlu?
Robert i Edvard Skidelski (otac i sin, obojica ekonomisti i filozofi), čvrsto su ukorenjeni u tradiciju prosvetiteljskog racionalizma; oni ujedno traže ekonomiju “dovoljnosti” koja se tiče prave mere ljudskih potreba. S obzirom da je u prosvetiteljskom racionalizmu takođe ukorenjen i optimizam, u njemu je i pretpostavka kontinuiranog napretka i rasta; elan i optimizam bi shodno prosvetiteljskoj doktrini trebalo da oblikuju intelektualno zaleđe za otvaranje priče na temu: koliko nam je, zapravo, dovoljno da bismo se zadovoljili?
Ali pre odgovora na to pitanje vratimo se za trenutak u 1930, kada je Džon Mejnard Kejnz napisao esej o “Ekonomskim mogućnostima za naše unuke”. U njemu on priča o „krilima budućnosti“, tvrdeći kako će ta krila biti ekonomski rast i ostvareni višak bogatstva; ovi će, pak, u nekom budućem trenutku već dovesti do “neslućenog svetskog prosperiteta i povećanja slobodnog vremena za sve zaposlene”. Pa, zašto i kako se onda dogodilo da se ova njegova obećana zemlja izvrne u distopiju pohlepnih bankara i propalih nekretnina?
Ono što je fascinantno u vezi Kejnzovog eseja jeste njegova ‘relaksiranost’ kada piše o pohlepi kao jednom od bitnih pokretača ekonomskog rasta. Moral je, insistira Kejnz, nešto namenjeno epohi razonode i dokolice, koja će tek nastupiti u budućnosti. A dotle, dok to vreme ne nastupi, „škrtost i zelenaštvo i mere opreza moraju biti naši bogovi još malo više i malo dalje; jer, samo nas oni mogu izvesti na svetlo dana iz tunela ekonomskih prinuda.“ Hmmm .. šta bi to uopšte po Kejnzu moglo da pođe po zlu?
Skidelski senior i junior odupiru se ideji da ekonomski rast ima prirodnu granicu, gledajući na odnedavno važan termin ‘samoodrživosti’ kao na neku vrstu metafizičke pomodarije, distancirajući se tako od mnogih ekoloških pristupa koji tretiraju planetu kao konačni resurs, koji ne može izdržati kontinuirani ekonomski rast. Oni nisu protiv čuvanja resursa i životne sredine, nisu protiv samoodrživosti kao takve, ali jesu protiv nametanja povezanosti privrednog rasta sa strategijama industrijske samoodrživosti. Tehnologije će nam, insistiraju otac i sin Skidelski, priskočiti u pomoć. Oni, štaviše, smatraju da su dubinski ekološki pristupi i zahvati u ekonomiji tajno utočište puritanizma. „Većina klimatskih ekstremista su takođe i strastveni mrzitelji pohlepe i luksuza, to su ljudi koji su u nekim ranijim epohama možda mogli da se rode kao neki Kromvel ili Savonarola.“ Problem, kako ga vide njih dvojica, jeste u tome što ekonomski rast i dalje juri sopstveni rep; niko nema saznanja dokle bi, zapravo, ekonomija trebalo da “raste” – nema nikakvog indeksa, tačke na vrhuncu koja bi odgovarala našoj ličnoj percepciji o tome šta bi dobar život trebalo da bude i kako bi on izgledao. I tako smo, zaista, već samu ideju dobrog života eliminisali iz javnog prostora, ostavljajući je da se spotiče kroz trnje nejasne retorike “sreće” – nečega što se dokazano ne može postići niti dostići.
Oslanjajući se na rad Marte Nusbaum i Amartje Sena i njihovim dubljim uvidima u ovaj problem, obojica se takođe osvrću i na neke crte koje vuku svoje poreklo iz katoličkih nauka o društvu – doktrine razvijene od strane Katoličke crkve o pitanjima siromaštva i bogatstva, ekonomije, društvenih organizacija i ulozi države). Skidelski su tako krenuli sa željom da popišu osnovne proizvode koji bi bili potreban uslov za dobar život, opisujući nekoliko fiskalnih poluga koje se mogu koristiti kao sredstvo u tu svrhu. Ekonomija, naglašavaju, treba da je prožeta svrhom, teleologijom, u čijem su centru uvek čovek i čovečnost. Drugim rečima, tržišta su napravljena za čoveka, a ne čovek za tržišta.
Ovaj je uvid za svaku pohvalu, ali da li su njihovi recepti za ekonomiju dobrog života dovoljno dobri da bi funkcionisali na nivou onih koji su najsiromašniji u našem društvu – onih kojima su “rast” i “akumulacija” nešto što se uglavnom događa nekim drugim ljudima, kaže Frejzer. “Ovde bih bio nešto malo manje uveren u postavke Sidelskih. Oni su, uglavnom koncentrisani na veličinu kolača, a ne toliko na to kako bi taj kolač trebalo iseći tj podeliti”, zaključuje on.
Komercijalizacija života
U svojoj knjizi “Šta je to što se novcem ne može kupiti”, Majkl Sandel na stvari gleda nešto drugačije. On takođe apeluje na nužnost za uverljivijom i pouzdanijom artikulacijom dobrog života, pri tom gradeći za sebe stav filozofskog napadača na ideju slobodno plutajućeg, „neopterećenog“ sopstva, koje je u srcu ‘Teorije pravde’ Džona Roulza. Baš ovo isto sopstvo, bez korena i utemeljenja, Sandel smatra nemoćnim; bez kapaciteta potrebnog da bi se oduprlo snazi i moćima tržišta, sposobnim za redefinisanje i preobražaj naših najdubljih, suštinskih ljudskih vrednosti.
Dakle, tačka na kojoj su Skidelski spremno napustili određene liberalne pretpostavke – time što ih ne osporavaju niti analiziraju – Sandel stavlja pod lupu, iscrtavajući joj nastavak i želeći da tako skrene pažnju na načine kojima tržišni liberalizam briše horizonte značaja etike – ono što bi, grubo rečeno, po njemu značio dobar život. Drugim rečima, Sandel misli da tržišne vrednosti istiskuju sve ostale vrednosti kao nešto što je suvišno i neželjeno. „Postoje neke stvari koje novac ne može da kupi“, kaže on, „ali ih ovih dana i nema baš puno.“
A njih zaista nema baš previše. Sve – od bubrega do najboljeg univerzitetskog mesta – danas je na prodaju. A ingenioznost tržišta je neizmerna: plaćati beskućnike kako bi stajali u redu umesto bogatih. Tržište životnih osiguranja za bolesne u terminalnoj fazi, gde se u klauzule uvode vremenski termini – koliko će još vremena umiruća osoba živeti. Marks je proročki govorio o tržištu koje ljude pretvara u stvari a subjekte tj ličnosti u puke objekte. Pa ipak, je li on zaista i mogao zamisliti puni opseg u kome današnji kapitalizam dovodi do komercijalizacije naših života? Sledi primer za primerom, kojima Sandel taksativno navodi sve dubine i ponore ovog ostvarenja – svi oni čine ovu priču zastrašujućom.
Sandel je uverljiv pisac, čije su pripovedanje i stil ponekad možda previše glatki i savršeni: baš kao što su i njegova zanimljiva, izvanredno popularna predavanja o stilu – manje predavanja, a više javni ‘Sokratovski’ dijalozi. Njegova tehnika je ‘omogućiti mudrosti da vam sine a da vas njena svetlost obasja’, primenjujući praktična promišljanja na pojedinačne slučajeve i primere. Evo jednog takvog primera: Da li je u redu plaćati decu kako bi pisala pisma zahvalnosti? Tako bi stekla naviku pisanja istih – u protivnom komercijalizovala bi se aktivnost koja nikako ne bi trebalo da ima bilo kakve veze s finansijskom nagradom. A potom sledi prostor za diskusiju.
Neko od čitalaca bi verovatno poželeo da pravi Majkl Sandel ponekad ustane i malo više podigne svoj glas. Tada bi, međutim ispao preterani kritizer.
Obe knjige predstavljaju dragocen doprinos literaturi koja se tiče prirode i suštine (ljudskih) vrednosti. Obe su vredne čitanja – pre svega jer kreiraju deo mnogo šire slike o višestrukim neuspesima ‘fundamentalizma slobodnog tržišta’, kao i moralnog vakuuma u koji nas je ovaj fundamentalizam zarobio.
priredio: Milan Lukić