Godine 1926. mladi V. H. Oden prisustvovao je jednom predavanju na Oksfordu gde je imao prilike da čuje Dž. R. R. Tolkina kako recituje odlomak iz „Beovulfa“ tako lepo da se, upravo tada i na tom mestu, odlučio za akademsko izučavanje anglo-saksonske književnosti. Oden je postao Tolkinov blizak prijatelj i vatreni zagovornik njegovog dela, braneći ga u javnosti i štampi onog vremena od raznih skeptika.
Upravo Oden je bio, uz K. S. Luisa, jedan od prvih ozbiljnih pisaca koji su smatrali da Tolkinovi narativi o herojskim pohodima i imaginarni svetovi predstavljaju nešto više od jednostavnog eskapizma. Ovog vikenda, kada gledaoci pohode bioskope kako bi videli Džeksonovu adaptaciju „Hobita“, lako je zaboraviti da su postojala i vremena kada je Tolkinov rad u velikoj meri bio smatran štivom za decu i malobrojne fanove. Upravo su Oden i drugi poput njega pomogli da se Tolkin uzdigne na poziciju koju ima danas.
Tek tokom kasnih šezdesetih Tolkinove knjige su počele da doživljavaju renesansu na američkim koledžima. „Hobit“ je objavljen 1937. godine, a „Družina prstena“ 1954. Obnovljeno interesovanje za serijal o Srednjoj Zemlji zaživelo je 1965. godine, sa izdavanjem neovlašćene mekokoričene verzije „Gospodara prstenova“ izdavača „Ace Books“. Na univerzitetima širom zemlje, Hobiti su ubrzo postali popularniji od Selindžera, Helera ili Vonegata. (I narkotici su verovatno pomogli: u razgovoru za „Tajms“ magazin 1967. jedan zvaničnik sa Berklija izjavio je da je fenomen Tolkinovih knjiga „više od pomame u studentskim kampusima; zapravo je poput snoviđenja pod uticajem droge“.)
Neki rani kritičari divili su se Tolkinovom vrsnom poznavanju anglo-saksonskih i germanskih mitova, ali većina je doživljavala njegovo delo kao puku fantaziju za mlade. Književni kritičar Edmund Vilson je sa velikom ozbiljnošću napisao da je „Gospodar prstenova“ jedna „dečja knjiga koja se nekako otela kontroli“. U „Njujorkeru“, te 1954. godine, pisac je u kratkom prikazu knjige zaključio da je ona „napisana iz zabave autora rasplamsale mašte i sa velikim stvaralačkim kapacitetom, koji ga neće sprečiti da nastavi sa izmišljanjem još dugo po razjašnjenju čitave sage“. Nastanak trilogije, predlaže ovaj kritičar, vođen je suštinski detinjastom željom za stvaranjem pripovesti koja se nikada neće završiti.
Oden je stalno iznova osporavao ideju da je Tolkinov rad bio pogodan isključivo za decu. „Tolkinov svet možda nije isti poput našeg“, napisao je Oden 1956. u svom tekstu za „Njujork Tajms“, ali to je „svet koji počiva na jasnim zakonitostima, a ne samo željama, koji predstavljaju našu sopstvenu realnost.“ Štaviše, Oden je napisao da je Tolkinov moralni senzibilitet veoma zreo, posebno kada je reč o teološkim pitanjima. „Gospodar Prstenova“, kaže, ima za cilj da pomiri „dve nespojive predstave“ koju imamo o Bogu. S jedne strane, zamišljamo „Boga ljubavi koji stvara slobodna bića koja smeju da odbace njegovu ljubav“, a sa druge „jednog apsolutno moćnog Boga, kome niko ne sme da protivureči“. Pouka te priče je da sticanjem moći zapravo gubimo slobodu. „Gospodin Tolkin nije veliki pisac poput Miltona“, zaključuje V. H. Oden, „ali je uspešnije od Miltona obradio ovo pitanje.“
Deceniju nakon što je Oden napisao ovaj prikaz, jedan srednjoškolac iz Bruklina, Ričard Ploc, osnovao je Tolkinovo udruženje Amerike. Sedamnaestogodišnji Ploc bio je među najmlađima kada je održan prvi sastanak u okviru kampusa Kolumbija Univerziteta, a već dogodine članstvo je prošireno i lekarima, advokatima, privrednicima, oficirima…
Godine 1966, Ploc je pozvao Odena, koji je provodio svoje zime u Njujorku, da bude govornik na jednom od sastanka Udruženja. Njujorški pisac Džerald Džonas pokrivao je taj događaj za „Njujorker“. Pedeset osoba prisustvovalo je tom skupu u porodičnoj kući Plocovih u Bruklinu, a one su odslikavale pravi presek ljubitelja Tolkinovog dela; bilo je tu srednjoškolaca, univerzitetskih profesora, kao i poznati pisac. Gosti su služeni bezalkoholnim egnogom i jabukovim ciderom, kao i svežim pečurkama, što je bilo omiljeno posluženje Hobita. Diskusija je obuhvatala nekoliko različitih tema iz Tolkinovog univerzuma, kao što je ustanovljavanje ispravnog načina pisanja na vilovnjačkom jeziku, ili pravljenje preciznog kosmološkog modela Srednje Zemlje. Žučna debata izbila je između jednog srednjoškolca i profesora sa Univerziteta u Kvinsu oko tačnog oblika Srednje Zemlje.
Tada je došao red na Odena. Na početku je govorio o svom ličnom odnosu sa Tolkinom i uticaju koji je njegov bivši profesor imao na njegov život. Tolkin se, ispričao je Oden, prvobitno zaljubio u finski jezik, koji ima sličnosti sa vilovnjačkim jer „ima 15 ili 16 padeža“. („Petnaest!“, uzviknuo je jedan od mladih gostiju. Oden je nastavio govoreći o Tolkinovom priznanju da u početku pisanja „Gospodara Prstenova“ nije znao kako će se priča završiti. Zapravo, autor nije čak ni bio siguran na koji način će razvijati ključni lik Strajdera (Aragorna). Ushićenoj publici pisac je pripovedao o Tolkinovoj fascinaciji severnjačkim mitosom. Za Tolkina, rekao je, Skandinavija je sveta. Nakon svog govora Oden je ostao još neko vreme da razgovara sa posetiocima. Izgledao je, prema rečima dopisnika „Njujorkera“, kao „jedan od Tolkinovih čarobnjaka, okružen mladim i radoznalim Hobitima“.
Pošto je engleski pisac otišao, jedan od Plocovih srednjoškolskih drugara ispričao je Džonasu zašto toliko voli Tolkinove knjige. „Počeo sam da ga čitam“, rekao je on, „kada su po zidovima moje škole počele da se pojavljuju ispisane rečenice „Frodo živi““. Njegova prijateljica priznala je da je po čitanju „Gospodara Prstenova“ počela svoje zabeleške da piše na vilovnjačkom. „Čak i sada,“ dodala je, „povremeno žvrljam na vilovnjačkom. To je moj način izražavanja.“ (Da je bilo po njegovom, jednom je rekao Tolkin, on bi sve svoje knjige napisao vilin-jezikom.). Kako se sastanak približio kraju, Džonas je primetio neobično uspešan pokušaj tolkinovske romantike: devojčica i dečak su sedeli jedan do drugoga, ona je držala olovku u dečakavoj ruci i zajedno su ispisivali linije vilovnjačke kaligrafije.
U svojim kritikama, Oden tvrdi da Tolkinov svet ne pripada samo razuzdanim maloletnicima, već je deo književne tradicije reinterpretacije drevnih arhetipova u jednu modernu mitologiju. Pa ipak, ta razuzdana priroda Tolkinovog univerzuma deo je onoga što je privuklo te mlade bruklinske štrebere. Ljudi vole da razmišljaju o tim luckastim sitnicama: kako su Hobiti razvili umetnost pušenaj trave kroz dugačke lule, zašto Trolovi međusobno razgovaraju sa kokni akcentima, da li je Srednja Zemlja sfernog oblika? To su magični detalji koji su dodatno uzdigli Tolkinove knjige. Pojedinci mogu da počnu da čitaju Tolkina zbog njegovog miltonovskog opisa borbe između dobra i zla, ali ostaće mu verni upravo zbog šake svežih pečuraka i vilin-jezika.
Erin Overbi,
„Njujorker“ magazin
14. decembar 2012.