Ciklus Narodne biblioteke „Kako čitati“ bavi se strategijama čitanja tragova kulture, a jedno od tih predavanja, konkretno tekst Davida Albaharija „Kako čitati kratku priču“, prenosimo danas na sajtu.
Uopšte ne znam kako treba da se čita kratka priča. Od toga polazim, pa da zajedno sa vama dođem do nekog zaključka kako treba čitati kratke priče. Da su me pozvali da govorim o pisanju kratkih priča tu bih se još nekako izvukao, mada nisam siguran da i o tome znam puno na teorijskom planu. Prvo što sam pomislio kada sam čuo da je naslov tribine „Kako čitati kratku priču“, bilo je kako čitati sam taj naslov? Šta, u stvari, pita to pitanje? Da li pita koji je najudobniji način da se čita kratka priča, da li je bolje sedeti ovako kako ja sad to činim ili prekrstiti noge ili možda ležati u krevetu, ili šetati, stajati
kraj prozora? Ja sam isprobao sve te položaje uz knjigu Najkraće priče na svetu i mogu vam reći da sam u svakom položaju sa velikim zadovoljstvom čitao. Tako sam, bar za sebe, razrešio prvu dilemu o pitanju najudobnijeg položaja za čitanje kratke priče. Postavlja se pitanje i o izboru mesta, odnosno, gde se čovek najbolje oseća dok čita kratku priču? Mnoge sam moje romane i priče napisao u kuhinji, sedeći preko puta moje žene, to često pominjem jer ona ceo dan provede na poslu, deca su u školi, mačka lovi vrapce, ja nešto radim po kući. Kada dođe veče i kada treba da sa suprugom provedem neko vreme, ona čita kriminalističke romane, a ja sedim preko puta i pišem kratke priče. I čitam kratke priče, naravno. Shvatio sam takođe, da na svakom mestu čitam kratke priče sa uživanjem. Dakle, svako mesto je zgodno za čitanje kratke priče. Sada bismo mogli da se pozabavimo pitanjem šta znači čitanje kratke priče uopšte? Tu mi se pojavila još jedna dilema: da li se čitanje kratke priče razlikuje od čitanja bilo čega drugog? Da li se čitanje kratke priče razlikuje od čitanja pesme ili od čitanja romana?
Kad sam razmišljao o tome nisam mogao da dođem do nekog određenog zaključka i čini mi se da, ako ne uzimamo u obzir razliku u vremenu, čin čitanja je podjednak u svim slučajevima. Postavlja se drugo pitanje? Šta su naša iščekivanja kada čitamo sve to? Da li od kratke priče očekujemo trenutno prosvetljenje, kao što pisci kratkih priča vole da veruju, da li dolazimo do trenutka kada saznajemo neku novu stvar ili do prepoznavanja nečeg starog, za šta nam kod čitanja romana treba znatno više vremena. Mislim da, zapravo, razlika u čitanju nema.
Čitanje vidim kao neku vrstu dijaloga. Bez obzira šta čitam, pesmu, esej, roman ili kratku priču, uspostavljam neku vrstu dijaloga sa tekstom, a u isto vreme neku vrstu imaginarnog dijaloga sa autorom tog teksta. Reagujem na ono što u tekstu čitam, bez obzira na formu, a u isto vreme razgovaram negde u sebi, sasvim paraleleno, sa autorom. Pitam ga zašto je baš na taj način napisao to što je napisao? To je možda spisateljska znatiželja, ali verujem da svaki čitalac uspostavlja, svesno ili
nesvesno, neku vrstu dijaloga sa tvorcem dela koje čita. Zašto je priča oblikovana tako kako je oblikovana ili zašto roman vodi u tom smeru? Taj dijalog osećam kao potpuno predavanje mog Ja onom Ti koje je predsavljeno tim tekstom koji čitam i mislim da je ta vrsta dijaloga o kome piše Martin Buber u svojoj filozofiji, o odnosu Ja i Ti da bi se uspostavo najiskreniji kontakt, najiskreniji način čitanja knjige. Ako se ne otvorimo kada ulazimo u čitanje teksta onda ne dozvoljavamo ni da se tekst
otvori prema nama. Naša otvorenost je preduslov za otvorenost teksta. Naša predrasuda je preduslov za predrasude teksta koji ćemo čitati.
Da bi se možda u potpunosti definisalo čitanje kratke priče, bilo bi verovatno neophodno da se i sama kratka priča definiše. Tu postoji problem koji nikako nećemo moći da rešimo. Naime, kratka priča nema nikakvu definiciju. Definicije na koje sam nailazio u književnim leksikonima obično govore o tome koliko je kratka priča dugačka. To je ogledno jedna proizvoljna definicija koja ništa ne kazuje. Po
meni, kratka priča može da bude jedna reč kao i tekst od stotinak strana. Dužina je nešto što sam autor određuje kada piše kratku priču. Po sadržaju, kratka priča može da bude sve. Šta da radimo sa tekstom koji u samo nekoliko redova ili nekoliko rečenica izneverava sva naša očekivanja?
Nisam bio ovde kada je Novica Milić držao neku vrstu uvodnog predavanja o čitanju, ali sam kasnije preslušao to što je govorio i on je skrenuo pažnju na to da čitanje nije sricanje, kako je rekao, odnosno nije doslovno iščitavanje napisanog teksta, ali i da nije tumačenje. Definisao je čitanje kao disjunktivnu sintezu, kao sintezu najraznovrsnijih procesa koji je odigravaju istovremeno dok čitamo neki tekst. Nabrojao je razumevanje, prepoznavanje, saznavanje, pamćenje, zaborav, mišljenje, spekulaciju, imaginaciju, fantaziju, stvarno je teško čitati kada znate da se sve to događa u nama dok čitate kratku
priču. To što je Novica Milić govorio deluje mi potpuno uverljivo i mogu da prihvatim, pogotovo ona mesta na kojima je govorio da je nerazumevanje teksta, nečitljivost, podstiče na dodatni napor na dodatno čitanje jer se borimo sa razumevanjem teksta, što je objašnjenje zašto pisci kratkih priča teže
paradoksalnim postupcima, jer vas upravo iskakanje iz očekivanog navodi na novo čitanje. Novica je zaključo da čitanje uključuje i samu operaciju pisanja. Kako on kaže, dok čitate tekst on se ispisuje u vama, i onda je došao do zaključka da je najznačajniji oblik čitanja nešto što je nazvao „produktivnim
čitanjem“, da je to čitanje koje izaziva tenziju između raznih aspekata čitanja i da onda ta tenzija dovodi do određene produktivnosti u čitaocu, dovodi ga do novog saznavanja i novog stvaranja. Čini mi se da Novica Milić daje pomalo nepotrebnu prednost čitanju, koje neko ko se bavi pisanjem ima jer nije svaki čitalac i pisac. Možda svako od nas želi da piše, ali to ne znači da svako od nas to radi. To me je navelo da se upitam da li postoje različiti nivoi čitanja? Da li neko ko je pisac čita bolje od onoga ko nije pisac? Odmah sam se zgrozio od takve pomisli, jer bi to značilo da nekome dajem prednost samo zato što poseduje neku vrstu znanja koju drugi nema. Zašto bi neko bio bolji čitalac samo zato što zna nešto o veštini pisanja? Zašto bi on bio bolji od onoga što prosto čita tekst i u njemu uživa? Čini mi se da takva vrsta gradacije ne može da se prihvati. Ako bih nešto nazvao produktivnim čitanjem onda je to ono čitanje koje dovodi do želje da se još nešto pročita. Sve dok čitanje stvara taj osećaj u nama, čitanje ima smisla i verujem da ako se nađemo u situaciji da nemamo želju da još čitamo da se onda zapravo udaljujemo od želje da budemo čitaoci.
Ovo što sam vam dosta nemušto pokušao da iznesem jesu moje dileme koje imam u vezi sa procesom čitanja. Nisam, dakle, siguran da li zaista postoji teorija čitanja i da li je to uopšte definisano. Mislim da čitanje izmiče svakom definisanju zato što čitanju pristupamo na način koje je kod svakog drugačiji. Za
nekoga je čitanje odmor od svakodnevice, za nekoga je bekstvo, za nekoga je neka vrsta nade, za nekoga je, opet, neka vrsta očajanja i sve je to povezano sa tekstom koji se čita, ali je sasvim sigurno da niko od nas ne čita po nekim unapred zadatim principima i merilima koji bi ga upućivali na način kako da pročita neki tekst. Otkuda sve te dileme možete se slobodno upitati kako neko ko piše ne može da odgovori na pitanje kako čitati kratku priču? Upravo zato što znam da se mnoge kratke priče pišu sa nekom idejom o tome da se zavede čitalac, da se čitalac navede na neki pogrešan put, da ga povedete putem koji neće ići ka rešenju onoga što ta priča jeste. To, naravno, može biti slučaj i u romanu ili eseju, čak i u pesmi. Pisac često pokušava da vodi čitaoca tragom koji će ga odvesti na pogrešan
put. Pisanje je, to se mora reći, ne samo mađioničarski čin, kako je nekad govorio Nabokov. Kada savladate veštinu pisanja, vi morate da savladate i veštinu trikova. Pisac jeste mađioničar i trik majstor, morate stalno da smišljate neke trikove kako biste to što radite načinili zanimljivijim ne samo za čitaoca već i za samoga sebe. Na kraju krajeva, ponavljanje je najgore što može da se desi i piscu i čitaocu. Stalno se pitam zbog čega ja imam sve te dileme oko tog čitanja? Probaću da iz knjige najkraćih priča izdvojim nekoliko primera koji će pokazati kako je teško unapred definisati čitanje kratke priče.
Recimo, priča koju svi znate, „Susret“ od Harmsa koja cela glasi ovako:
„Pošao jedan čovek na posao, pa uz put sreo drugog čoveka, koji se, pošto je
kupio veknu hleba, vraćao svojoj kući. To bi, u stvari, bilo sve.“
Šta sada ja vama da pričam o tome kako se čita ova priča? Verujem da bi svako od nas imao drugi način tumačenja ove priče. Međutim, ona kaže da bi to uglavnom bilo sve, ali nije sve, naravno, i moglo bi dugo da se priča o tome šta je ta priča zapravo. Ne pokušavam da dajem odgovore, jer kada bih mogao da odgovorim ne bih bio David Albahari nego Harms.
Jedna malo duža priča, ali koja isto postavlja neka pitanja jeste priča mađarskog majstora Ištvana Erkenja. Ona nosi naslov „Informacija“.
„Četrnaest godina sedi na ulazu iza jednog malog šaltera. Ljudi mu
postavljaju svega dva pitanja. Gde su «Monteksove» kancelarije? Na to ovako
odgovara: Prvi sprat, levo. Drugo pitanje glasi: Gde su prostorije Direkcije
za preradu otpadaka? On odgovara: Drugi sprat, druga vrata desno. Tokom svih
četrnaest godina niko nije pogrešio, svako je bio upućen na pravo mesto.
Samo se jednom desilo da se pred šalterom zaustavila jedna dama i postavila
jedno od uobičajnih pitanja.
– Molim vas lepo, gde su «Monteksove» prostorije?
Ovaj put je izuzetno pogledao u daljinu i ovako odgovorio.
– Svi dolazimo ni iz čega i svi se vraćamo u veliko smrdljivo ništa.
Dama se, naravno, žalila. Žalba je ispitana, zatim se o njoj raspravljalo,
na kraju je zanemarena, zaista, nije se desilo bog zna šta.“
Dakle, na neki način, priča koja podseća na Harmsovu priču, međutim šta se zapravo desilo, kako da mi to čitamo? Kakva je to dama koja njega navede da govori o smislu postojanja? On njoj nije uzvratio nekom ljubavnom ponudom. Priča ima petnaestak redova, a postoji bezbroj mogućnosti tumačenja.
Znači, za mene to još jedan primer kako je teško dati odgovor na pitanje kako čitati kratku priču.
Govoriću o priči Dina Bucatija. Priča se zove „Zanimljiv slučaj“.
„Devojka reče, znate, meni se život sviđa. Kako, kako ste kazali? Tako, meni
se život sviđa. Objasnite mi to, lepo mi to objasnite. Sviđa mi se i kada bih
morala da ga napustim bilo bi mi veoma žao. Objasnite nam to gospođice,
strašno je zanimljivo. Vi, tamo, dođite i vi da čujete, ovde gospođica kaže da
joj se život sviđa.“
To je priča. Ja sam je uvrstio u ovu antologiju ali ne mogu da objasnim zašto mi se dopada. Strašno mi se dopada ova priča. Ima nešto beskrajno tužno u tome što ovaj poziva ljude, tako sam je čitao, beskrajno tužno u tome što ovaj što sa njom govori poziva ljude da vide tako strašno čudo, osobu kojoj se sviđa život. Možda sam ja pogrešio u svom čitanju i ne bih voleo da vas navedem da tako čitate priču, ali to je neko osećanje koje je mene vodilo kada sam čitao ovu priču. Nešto što bi trebalo da bude najlepši trenutak, trenutak nekog zlokobnog čuđenja. Neka vrsta nerazumevanja, ali u svakom slučaju nešto što osećam kao neku vrstu zločina prema onome koji želi da bude srećan u svetu koji ga okružuje.
Evo, sad jedne drugačije priče, vrlo kratke koju je napisao jedan američki pripovedač koje je nažalost izvršio samoubistvo. Zvao se Ričard Brotingem. A priča nosi naziv „Skarlati“.
„Teško je živeti u studiju u San Hozeu sa čovekom koji uči da svira violinu.
To je rekla policajcima dok im je predavala revolver.“
Ko god je slušao nekog da svira violinu ima dodatno razumevanje za ovu priču. Tako da je ona jednostavnija od drugih koje sam čitao, ali pokazuje da u dve rečenice približno iste
dužine, vi možete da ispričate jednu životnu priču. Naravno, vi možete da zamislite čitav život te žene. Verovatno bi ista priča mogla da se napiše i o nekom drugom instrumentu, pogotovo možda za trubu i bubanj.
Jedna od priča koju najviše volim, koja govori o nečemu možda sasvim drugačijem, ali isto tako zanimljiva je Brehtova priča „Ponovno viđenje“.
„Neko koga dugo nije video pozdravi gospodina Hojnera, rekavši: Ništa se
niste promenili. – O, reče gospodin Kojner i preblede.“
To je strašna priča. I meni je još strašnija, jer sam trenutno u inostranstvu, pa kada se ovde zadesim događa se da me ljudi sretnu i kažu mi da se uopšte nisam promenio. A ja bledim li bledim. Ovo je priča najvećeg užasa, jer ako se niste promenili onda nešto stvarno nije u redu. Znači, čovek mora da
se menja, bar ja tako shvatam ovu priču i bledilo gospodina Kojnera. Ne znam da li mislite da sam na pravom tragu kada nudim ovakvu vrstu čitanja, ali ja sam tako osećao.
Na kraju ću pročitati jednu potpuno drugačiju priču, drugačije vrste pripovedanja. Ovaj američki pisac svoje priče piše kao pesme u prozi i zove se Rasel Edson. Ovo je jedna od njegovih priča koja se zove „Starice“, što podseća na onu Harmsovu priču o staricama koje ispadaju kroz prozor. Ovo su, izgleda, neke njihove daleke rođake.
„Bila jedna starica koja je držala drugu staricu kao kućnog ljubimca u
zadnjem dvorištu privezanu za drvo pored činije sa vodom. Onda je druga
jedna starica posetila prvu staricu i pričala o jednoj drugoj starici.
– Kako je to zanimljivo, reče prva starica starici gošći. Onda starica
gošća pogleda kroz prozor i reče:
– Joj, kako je divan onaj stari mezimac privezan za drvo.
O, pa to je samo moja starica kućno mezimče, reče prva starica.
Kakvo divno staro mezimče, reče starica gošća.“
To je, čini mi se, potpuno harmskovska priča samo u drugom okruženju. Verujem da ni vi, poput mene, ne biste znali šta biste sa ovom pričom, jer je toliko apsurdna, iščašena i izmiče svakoj ideji stvarnosti i nežnosti koju osećamo prema bakama. Najednom se te starice ovde pojavljuju kao kućni mezimci koji se drže u dvorištu, piju vodu i jedu biskvite. Na kratku priču gledam kao na fragment izvučen iz života
onih koji se pojavljuju u priči i to fragment koji je bitan u njihovim životima. To može da bude beskrajno mali i naizgled nevažan detalj koji ipak preoblikuje sudbinu likova koji se pojavljuju u priči. To bi tebalo da bude konačan i bitan događaj u životima likova. Mnogi pisci upravo pišu tekstove sa
otvorenim krajem što je jedno od određenja postmodernizma u literaturi. Upravo ta otvorenost kraja, jedna vrsta prekida, ostavljanje mogućnosti čitaocu da nastavi dalje priču u sebi nešto je što odlikuje mnoge pisce postmodernističkog perioda. Ja to nesvesno radim kada pišem, pa su me nedavno pitali da li imam knjigu krajeva priča, jer ove koje sam napisao izgledaju kao da su negde presečene. To mi se učinilo kao dobra ideja, napisati zapravo jednu takvu knjigu krajeva nekih nenapisanih priča. Bitni fragment može da bude bilo šta. Mislio sam da u nekom trenutku, na primer u priči „Hladna kafa“, postoji jedna kap hladne kafe koja stoji na stolu i to je bitno mesto za tu priču. Za mene ta kap razrešava celokupni odnos između ta dva lika iz priče. Umesto da pričam čitav život, ja sam ispričao
šta se to desilo oko te jedne kapi. Drugi bi verovatno smatrali da ta kap nije dovoljna da se oko nje sve prelomi i da je postojao i neki drugi način.
Završićemo razgovor o čitanju kratkih priča, jednom pričom koja se zove „Saopštenje“, a autor je Hamito fon Doderer.
„- Kada je to njima saopšteno?
– Oko pola dvanaest.
– Da li su nešto rekli? Je li ih tada uhvatio bes?
– Ne, ni reč nisu rekli, uopšte se nisu pomerili.
– A zatim, ništa drugo?
– Kako da ne. Oko šest sati uveče su istovremeno došli sa gradilišta i
počeli da tuku ljude, prosto da ih mlate. Sve se dalo u beg, ljudi su samo
gledali da umaknu da ne budu uhvaćeni i pretučeni.
– A koje su baš ljude tukli?
– Nikog određenog. Svakog ko bi prošao, omanjeg starca tako su šutnuli da je
tresnuo licem o rešetke slivnika. Bilo je baš strašno.
– A šta je to njima saopšteno u pola dvanaest?
Pojma nemam.“
Kao i ja. Hvala vam što ste mi pomogli da probamo da govorimo o načinima čitanja kratke priče.