Činjenica da su političari povezani sa nekim interesnim lobijima ili da su ekonomske prilike rđave ne znači da ne mogu promeniti načine na koje postupaju, ili da je jedino rešenje za oslobađanje od uticaja interesnih grupa odlazak neke političke opcije sa vlasti. U realnosti, naš savremeni okvir političke ekonomije prepun je neizgovorenih pretpostavki o sistemu ideja na kojima se zasniva funkcionisanje političkih sistema. Ako te pretpostavke učinimo eksplicitnim, uloga interesa postaje bespredmetna. Oblikovanje politika, političko rukovodstvo, i ljudski faktor vraćaju se u život, piše jedan od najčuvenijih svetskih ekonomista Dani Rodrik.
U prošlim vremenima mi ekonomisti smo izbegavali politiku. Na naš posao gledali smo kao na opisivanje funkcionisanja tržišne ekonomije, analiziranje slučajeva u kojima su one omašivale ili smo se bavili pitanjem kako dobro dizajnirane politike mogu da povećaju efikasnost. Analizirali smo kompromise između suprotstavljenih ciljeva (recimo, pravičnost naspram efikasnosti), i predlagali politike koji bi mogle da dovedu do željenih ekonomskih rezultata, uključujući redistribuciju. Na političarima je bilo da odluče da li žele da prihvate naš savet (ili ne), a na birokratama da ga sprovode.
Tada su neki od nas postali ambiciozniji. Frustrirani činjenicom da su mnogi od naših saveta prošli nezapaženo (toliko mnogo rešenja za slobodno tržište još čeka da bude primenjeno!), okrenuli smo svoja analitička sredstva na analiziranje stavova političara i birokrata samih. Počeli smo da ispitujemo ponašanje političara koristeći isti konceptualni okvir koji smo koristili za odluke potrošača i proizvođača u tržišnoj ekonomiji. Političari su postali dobavljači društvenih usluga zainteresovani za maksimiziranje prihoda; građani su postali lobiji zainteresovani za rentu (korist) i grupacije sa posebnim interesima, a politički sistemi su postali tržišta na kojima se glasovima i političkim uticajem trgovalo za ekonomske koristi.
Tako je rođena oblast ‘političke ekonomije racionalnog izbora’ (rational-choice political economy), i teoretičarski stil kojeg su ubrzo prigrlili mnogi politički analitičari. Takav pristup doveo je do toga da smo lako mogli objasniti zašto političari čine mnoge stvari koje su u suprotnosti sa onim što bi bio racionalan ekonomski izbor. Zaista, ne postoji ta ekonomska devijacija koja nije mogla biti objašnjena sa dve reči: „nečijim (političkim) interesima“ (vested interests).
Zašto je industrija toliko zatvorena za konkurenciju? Zato što su političari završili u džepovima onih kojima odgovaraju monopoli. Zašto vlada postavlja barijere međunarodnoj trgovini? Zato što su korisnici trgovinske zaštite koncentrisani i politički uticajni, a potrošači naširoko rasuti i neorganizovani. Zašto političke elite blokiraju reforme koje bi podstakle ekonomski rast i razvoj? Zato što bi rast i razvoj mogli potkopati kontrolu koju oni kao politička vlast mogu da imaju. Zašto postoje finansijske krize? Zato što su banke vrlo uticajne u kreiranju ekonomskih politika i stoga im je lako da rizike svog poslovanja prebace na građane.
Da bi promenili svet, moramo ga razumeti. Činilo se da nam je ovaj ekonomski prilaz politici omogućavao da bolje razumemo verovatnoću ekonomskih i političkih ishoda. Ali, u tome je postojao duboki paradoks. Što smo više tvrdili da nešto objašnjavamo, manje je prostora ostajalo za poboljšanje stvari. Ako je ponašanje političara određeno interesima koji ih obavezuju, onda je svako zalaganje ekonomista za reforme nekih politika osuđeno na gluvilo onih koji to slušaju. Što je potpunija naša društvena nauka, tim je irelevantnija naša analiza različitih politika.
Ovo je mesto gde analogija između društvenih i prirodnih nauka prestaje da funkcioniše. Razmotrite odnos između nauke i inženjerstva. Kako naučno razumevanje fizičkih zakona prirode postaje sve sofisticiranije, tako i inženjeri postaju sposobniji da sačine bolje mostove i zgrade. Napredak u prirodnim naukama neće ometati već će unaprediti našu sposobnost oblikovanja fizičkog okruženja u kojem se nalazimo.
Odnos između političke ekonomije i analiza politika nimalo ne liči na prethodni primer. Što smo više internalizovali ponašanje političara u našu nauku, to je politička ekonomija više onemogućavala analitičare da dobro prosuđuju. Situacija je slična onoj u kojoj bi fizičari došli do teorije koja objašnjava ne samo prirodne fenomene, već i utvrđuje koje će mostove i zgrade inženjeri graditi. Tada jedva da bi bilo potrebe za inženjerskim školama.
Ukoliko vam se čini da sa ovim pristupom nešto nije u redu, na pragu ste da napravite važan korak. U realnosti, naš savremeni okvir političke ekonomije prepun je neizgovorenih pretpostavki o sistemu ideja na kojima se zasniva funkcionisanje političkih sistema. Ako te pretpostavke učinimo eksplicitnim, uloga interesa postaje bespredmetna. Oblikovanje politika, političko rukovodstvo, i ljudski faktor vraćaju se u život.
Postoje tri načina na koji ideje oblikuju interese. Prvo, ideje determinišu načine na koje političke elite sebe definišu i ciljeve koje sebi postavljaju – novac, čast, dugotrajno održavanje na vlasti, ili jednostavno mesto u istoriji. Ova pitanja identiteta su centralna za način na koje one odlučuju da deluju.
Drugo, ideje određuju stavove političkih aktera o tome kako svet funkcioniše. Moćni poslovni interesi lobiraće za drugačije politike onda kada procene da će fiskalni stimulansi doneti samo inflaciju a neće generisati veću agregatnu tražnju. Vlasti gladne prihoda sklonije su da nametnu manji porez onda kad misle da postoji šansa da poreski obveznici takav porez izbegnu, nego kada procenjuju da će oni neizbežno morati da ga plate.
Iz perspektive analiziranja politika jasno je da ideje determinišu strategije koje će političari primeniti da bi te ideje ostvarili. Na primer, jedan od načina za elite da ostanu na vlasti jeste da suzbiju sve ekonomske aktivnosti. Ali, drugi je da podstaknu ekonomski razvoj, da diversifikuju svoju ekonomsku bazu, uspostavljanjem koalicija, podsticanjenjem od države podržane industrijalizacije, ili sprovođenjem niza drugih strategija čije varijetete može da ograničava samo mašta političkih elita.
Proširite opseg izvodljivih strategija (što bi bilo ono što dobro dizajnirane politike i politička rukovodstva rade), i radikalno ćete promeniti ponašanje i ishode.
Zaista, ovo je način na koji možemo da objasnimo neke od od najvažnijih neverovatnih obrta u ekonomskim performansama tokom poslednjih nekoliko decenija, i fenomene kao što su Južna Koreja i Kina i njihov fantastičan rast (u 1960 – im i kasnih 1970 – ih). U oba slučaja, najveći dobitnici bili su oni čiji su interesi bili u pitanju (korejska poslovna zajednica i Kineska komunistička partija). Ono što je omogućilo reforme nije bila rekonfiguracija političke moći već pojava novih strategija.
Ekonomske promene često se dešavaju ne kada su nečiji interesi osujećeni, već onda kada se u ostvarivanju tih interesa koriste promenjene strategije. Politička ekonomija nesumnjivo ostaje važna. Bez jasnog razumevanja o tome ko dobija a ko gubi od status kvoa, teško je razumeti smisao naših postojećih politika. Ali, preterano fokusiranje na interese može nas lako skrenuti sa pravca kojim nastojimo da damo kritičke doprinose koje analiza politika i političko preduzetništvo mogu napraviti. Mogućnosti za ekonomske promene su ograničene ne samo realnošću političkih uticaja već i siromaštvom naših ideja.
Priredila Tanja Jakobi