Većina finansijskih direktora srpskih preduzeća smatra uvećanje
tokova novca najvažnijim ili jednim od najvažnijih prioriteta u
narednih 12 meseci pokazuje najnovija Deloitte-ova anketa. U uslovima
recesije koja je zahvatila i privredu Srbije, upravljanje primanjima
i izdavanjima gotovine i njihova sinhronizacija predstavljaju izazov
i prioritet kratkoročnog finansijskog menadžmenta. Uz to, vrlo je
verovatno da će preduzeća nastaviti da teže efikasnijem i
delotvornijem upravljanju svojim obrtnim kapitalom, što će biti veoma
teško ako pritom žele da zaštite svoje kupce i dobavljače, ocenjuju stručnjaci Deloitte.
Održivost trenutnog stanja
Aktuelna potreba preduzeća u Srbiji da se što manje finansiraju iz
skupih kredita zahteva poboljšanje upravljanja obrtnim kapitalom kao
najjeftinijeg izvora finansiranja. Menadžment odlučuje koju od tri
komponente obrtnog kapitala da tretira kako bi se ciklus novčanog
toka ubrzao. Ukoliko dođe do problema u poslovnom lancu, verovatnoća
nastanka problema usled nedostatka likvidnosti se povećava. Usled
toga, neophodno je dobro razumevanje i upravljanje procesima koji
kontrolišu obrtni kapital. Međutim, upravljanje obrtnim kapitalom,
kako se najčešće radi u domaćoj privredi uz pomoć prolongiranja
izmirenja obaveza prema dobavljačima može stvoriti negativan uticaj
na dobavljače i povećanje troškova. S druge strane, treba pažljivo
upravljati i potraživanjima od kupaca, a ne ugroziti njihovu
lojalnost. Upravljanje zalihama je takođe ključno, pre svega u
pogledu vremena nabavke i količine kako ne bi došlo do zarobljavanja
gotovine. Dakle, potrebno je fokusirati se na čitav lanac snabdevanja
i primeniti politike koje stvaraju najveće prednosti, s tim da su
pokretači stvaranja vrednosti jedinstveni za svaki sektor, kao i za
svako preduzeće.
Primeri mnogih preduzeća pokazuju da je profit „iluzija“, a pozitivan
cash flow preduslov da preduzeće može obezbediti uslove za opstanak i
razvoj.
Gotovina je ponovo prioritet!
Deloitte-ova anketa sprovedena među finansijskim direktorima otkrila
je da je uvećanje tokova novca prioritet tokom narednih 12 meseci za
menadžere finansija; kako sami kažu „prvenstveni prioritet“ ili
„jedan od prioriteta“.
Mnoge kompanije preduzimaju krupne korake da oslobode gotovinu iz
obrtnog kapitala da bi imali pristup finansijama kojima bi podržali
strateške inicijative, kao što su širenje, premošćavanje kratkoročnih
prekida u finansiranju izazvanih opadanjem poslovanja, što je od
izuzetne važnosti, s obzirom na nemogućnost nekih kompanija da
pribave finansijska sredstva iz eksternih izvora finansiranja.
Jedan od značajnijih trendova u Srbiji je rastući jaz između onih sa
najboljim i najgorim performansama u upravljanju oblastima obrtnog
kapitala. Ono što ostaje nejasno da li je ovo prolazna pojava ili je
ovaj disparitet više strukturne prirode. Sa druge strane postoje
komponente, kao što su određeni ulazni troškovi, koji prevazilaze
kontrolu pojedinačnih preduzeća. Cene roba, naročito nafte i
tekstila, i dalje imaju negativan uticaj na investiranje i
upravljanje obrtnim kapitalom.
Gledajući u budućnost, smatramo da će i dalje biti strukturnih i
tržišnih izazova za preduzeća koja teže da upravljaju svojim obrtnim
kapitalom. Dostupnost kredita će i ubuduće biti ključno razmatranje,
kao i cene roba i sve izraženija težnja državnih organizacija da
zauzmu poslovniji stav prema dobavljačima u vezi sa rokovima i
uslovima plaćanja.
U uslovima recesije koja je velikim intenzitetom zahvatila i privredu
Srbije, upravljanje primanjima i izdavanjima gotovine i njihova
sinhronizacija predstavlja izazov i prioritet kratkoročnog
finansijskog menadžmenta. I dok finansijski direktori i dalje za
prioritet imaju poboljšanje tokova gotovine i jačanje bilansa stanja,
vrlo je verovatno da će preduzeća nastaviti da teže da efikasnije i
delotvornije upravljaju svojim obrtnim kapitalom. Za mnoge će biti
izazov da to čine na način koji neće negativno uticati na njihove
kupce i dobavljače u nepovoljnom ekonomskom okruženju.
U domaćoj privredi je primetan trend koji ukazuje da promena vremena
potrebnog za izmirenje obaveza prema dobavljačima prati promenu
vremena naplate potraživanja od kupaca. Tokom posmatranog perioda od
2007 do 2011. godine (finansijski izveštaji za 2012. godinu još nisu
dostupni za analizu), analiza ukazuje da su domaće kompanije teret
finansiranja kupaca kroz duge rokove plaćanja prevalile na dobavljače
preko još značajnijeg prolongiranja izmirenja obaveza, što ne
iznenađuje s obzirom na to da odlaganje plaćanja obaveza prema
dobavljačima predstavlja lak, kratkoročni korak, koji međutim može
izazvati kasnije dodatne troškove. Kritična je 2010. godina, u kojoj
su obaveze prosečno izmirene u roku od 346 dana, a potraživanja
naplaćena za prosečno 338 dana. Ovakvoj situaciji najviše su
doprinela najlošija preduzeća sa značajno usporenim obrtom kupaca i
dobavljača. Odlaganje izmirenja obaveza može navesti dobavljače da
pokušaju da nadomeste svoje gubitke ili smanjenjem usluga ili
uvećanjem cene.
Upravljanje zalihama je iz godine u godinu takođe sve lošije. Zalihe
se zadržavaju u preduzećima i do 136 dana. Vodeća preduzeća uspevaju
da održe svoj obrt zaliha na konstantnom nivou, što predstavlja
izuzetan uspeh u periodu koji karakteriše značajno smanjena kupovna
moć i likvidnost, kako privrede, tako i stanovništva. U okviru ovog
segmenta obrtnog kapitala razlike među preduzećima različitih sektora
privrede su najizraženije zbog različite prirode i namene njihovih
zaliha.
Prosečno vreme trajanja gotovinskog ciklusa se tokom posmatranog
perioda menjalo, s tim da je najbolji rezultat u upravljanju ukupnim
obrtnim kapitalom postignut u 2009. godini, u kojoj je gotovina u
preduzeću bila zarobljena minimalna 53 dana. Međutim, u narednoj
godini gotovinski ciklus biva drastično produžen, pre svega kao
posledica poslovanja najlošije kotiranih preduzeća čitave privrede.
Takođe, ovo je imalo za posledicu neophodnost privlačenja sredstava
za finansiranje svakodnevnog poslovanja iz pozajmljenih izvora i
velike troškove kamata i naknada za odobravanje kredita što dodatno
iscrpljuje ionako načeto finansijsko zdravlje domaćih preduzeća.
Pokazatelji upravljanja obrtnim kapitalom u privredi Republike Srbije
dobijeni su kao prosek pokazatelja deset najznačajnijih privrednih
sektorа prema javno dostupnim informacijama sadržanim u finansijskim
izveštajima preduzeća za petogodišnji period 2007. – 2011. godine kao
reprezenata iz sledećih oblasti : Poljoprivreda, šumarstvo, lov i
ribolov; Građevina; Maloprodaja; Rudarstvo, energetika i prerada
nafte i gasa; Proizvodnja; Transport; Komunalne usluge; Veleprodaja;
Mediji i telekomunikacije; i Holding društva.
Vreme naplate potraživanja – performanse u periodu od 2007-2011 (dani)
Sedam od deset posmatranih sektora pokazuju usklađenost kretanja
pokazatelja sa trendom kretanja celokupne privrede, dok sektori
transportnih usluga i holding društava pokazuju značajno negativno
odstupanje u delu obrtnog kapitala koji se odnosi na upravljanje
potraživanjima od kupaca i obaveza prema dobavljačima. Takođe, sektor
građevine beleži značajno odstupanje od proseka vezano za pokazatelje
obrta obaveza prema dobavljačima i zaliha, naročito tokom poslednje
dve godine posmatranog perioda.
Upravljanje obavezama prema dobavljačima i potraživanjima od kupaca
U posmatranom periodu, prosečno vreme izmirenja obaveza prema
dobavljačima u privredi se produžilo. Ovakav trend predvode neuspešna
preduzeća koja su u proseku od 2007. godine produžila rok izmirenja
obaveza za punih 220 dana, odnosno 67 dana u odnosu na 2009. godinu.
S druge strane, najuspešnija preduzeća su koeficijent obrta obaveza
održali na približnom nivou u toku 2009. i 2010. godine, dok se broj
dana znatno produžio u toku 2011. godine, sa 100 dana u 2010. godini
na 153 dana.
Ovakav trend, iako bi se mogao objasniti boljim upravljanjem ovom
komponentom obrtnog kapitala, pre svega predstavlja nemogućnost
redovnog servisiranja operativnih obaveza usled sveprisutne krize u
poslovanju, što ukazuje na loše finansijsko zdravlje preduzeća koje
je i dovelo do masovnog otvaranja postupaka stečaja i likvidacije,
pre svega nad preduzećima iz sektora informisanja, transporta i
građevine.
Sektor građevine u proseku je zabeležio prolongiranje roka izmirenja
obaveza za 623, odnosno 486 dana u odnosu na 2007. i 2009. godinu
respektivno. Problem nelikvidnosti u građevini izazvan je pre svega
padom cena proizvoda, padom potražnje usled pada standarda građana i
visokih cena kredita, kao i usled velikog kašnjenja u plaćanjima u
okviru sektora. Kriza je dovela do usporavanja, a ponegde i do
zaustavljanja gradnje, što je doprinelo zarobljavanju kapitala koji
je najvećim delom finansiran kroz bankarske kredite.
Holding društva su takođe ostvarila pogoršanje performansi na polju
upravljanja odnosima sa dobavljačima i zabeležila produženje vremena
izmirenja obaveza od 2007. godine za neverovatnih 619 dana, odnosno
137 dana u odnosu na 2009. godinu.
U okviru većine sektora najuspešnija preduzeća su uspela da vreme
izmirenja obaveza neznatno skrate ili održe konstantnim, što ukazuje
na njihovu stabilnost uprkos krizi, ali ona i pored ostvarenih boljih
performansi od prosečnih moraju oprezno pristupiti vođenju
kratkoročne finansijske politike u budućnosti.
Naplata potraživanja se takođe pogoršala posmatrajući privredu u
celini, međutim ne u meri kao i izmirenje obaveza. U posmatranom
periodu naplata se produžila za približno 25%, odnosno 47 dana u
odnosu na 2007. godinu, to jest 11% ili 24 dana u odnosu na 2009.
godinu.
U proseku posmatrano u maloprodajnom sektoru zabeleženo je
najznačajnije skraćenje vremena naplate potraživanja. Generalno,
ovaj sektor ima dugoročni razvojni potencijal, ali on ne može doći do
izražaja u kratkom, pa čak ni u srednjem roku.
Ekonomska kriza se negativno odražava na proizvođače hrane i pića,
prevashodno usled smanjenja kupovne moći potrošača i pada tražnje kao
posledice rasta nezaposlenosti u zemlji. S druge strane, ulazak
Delhaize-a na tržište Srbije, kao i dalje intenziviranje konkurencije
u maloprodaji, trebalo bi da ima pozitivne efekte na preduzeća koja
se bave hranom i pićima.
Što se tiče farmaceutske industrije u načelu posmatrani period nije
bio povoljan za ovu industriju u Srbiji. Visoka nelikvidnost na
tržištu uticala je na pogoršanje finansijskih rezultata kako
proizvođača, tako i veletrgovaca, od kojih su pojedini prilično
uzdrmani. Osnovno obeležje poslovanja farmaceutske industrije u
prošloj godini je izuzetna nelikvidnost koja je prvenstveno nastala
gomilanjem docnji u isplati obaveza Republičkog fonda za zdravstveno
osiguranje. Nestabilno poslovanje veletrgovaca, koje se ogleda u tome
da su nekada tržišni lideri u ozbiljnim finansijskim problemima,
posledično je dovelo do pogoršanja finansijskog poslovanja vodećih
domaćih proizvođača. Svi ovi razlozi doveli su do pogoršanja
pokazatelja koji se odnose na obrtni kapital.
Sektor rudarstva, energetike i prerade nafte i gasa beležio je do
2010. godine produženje vremena naplate potraživanja. Recesivna
tržišta Evropske unije i rast cena sirovina i repromaterijala,
posebno cene nafte, doveli su do povećanih troškova proizvodnje, što
se dalje ogleda u kontinuiranom produžavanju vremena obrta obrtnog
kapitala.
U tom smislu usled konstantnog pogoršanja uslova poslovanja neophodno
je da preduzeća na redovnoj osnovi preispituju opravdanost kreditne
politike prema kupcima i prate bonitet svojih kupaca.
Trenutni odnos prema promenama prosečnog vremena naplate potraživanja
od kupaca i izmirenja obaveza prema dobavljačima ukazuje na veštački
stvorenu ravnotežu sveopšteg prolongiranja rokova plaćanja u krizom
zahvaćenoj privredi. U proseku su kupci ti koji finansiraju svoje
dobavljače, što implicira da su preduzeća uspela da značajnim
prolongiranjem vremena izmirenja obaveza i istovremenim neznatnim
smanjenjem perioda naplate potraživanja stvore izvestan iznos
slobodne gotovine za finansiranje redovnog poslovanja.
Domaća preduzeća su u proseku u proteklih pet godina zabeležila
prolongiranje vremena tokom kog su sredstva preduzeća zarobljena u
zalihama i to za punih 60%, kako u odnosu na 2007. godinu tako i u
odnosu na 2009. godinu.
Jedini sektor koji je ostvario napredak u upravljanju zalihama je
sektor poljoprivrede, šumarstva, lova i ribolova, koji je vreme
držanja zaliha u preduzeću u 2011. godini smanjio za 113 dana u
odnosu na 2007. i za 34 dana u odnosu na 2009. godinu. Međutim, ovo
smanjenje broj dana držanja zaliha svodi na 145, što je iznad proseka
privrede. Takođe, ovo povećanje koeficijenta obrta zaliha sektor
duguje i promenjenim tržišnim uslovima koji su doveli do pada cena
poljoprivrednih proizvoda.
Među sektorima koji imaju značajnu vrednost zaliha i kod kojih
adekvatno upravljanje istim može da doprinese efikasnijem upravljanju
obrtnim kapitalom, sektor veleprodaje je taj koji ima najveći obrt
zaliha. Broj dana zadržavanja zaliha je 66 u 2011. godini u odnosu na
136, što predstavlja prosek privrede u istoj godini. Međutim, i pored
navedenog, preduzeća u sektoru veleprodaje moraće u budućnosti da
ulože napore da ubrzaju obrt svojih zaliha a u cilju poboljšanja
performansi obrtnog kapitala i to pre svega kroz utvrđivanje
optimalne veličine porudžbina, praćenje tržišnih kretanja i troškova
držanja zaliha.
Poređenje sa najboljima…
Postoje značajne razlike između performansi i efekata obrtnog
kapitala u srpskim preduzećima u odnosu na društva koja posluju na
teritoriji Zapadne Evrope i Severne Amerike. Vidne su uočljive
razlike između domaćih preduzeća sa jedne i severno – američkih i
zapadnoevropskih društava s druge strane, u izmirenju obaveza prema
dobavljačima koje se meri brojem dana za izmirenje obaveza (DPO), kao
i naplati potraživanja od kupaca, koje se takođe meri brojem dana za
naplatu (DSO). Srpska preduzeća su daleko iznad prosečnog broja dana
u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi.
Performanse zabeležene tokom nekoliko proteklih godina ukazuju na to
da, dok se Srpske kompanije usredsređuju na upravljanje obrtnim
kapitalom preko obaveza prema dobavljačima, severnoameričke i
zapadnoevropske kompanije delotvornije upravljaju potraživanjima od
kupaca. Ovo ukazuje na to da je plaćanje dobavljačima tokom dužeg
perioda, što je posledica i dužih rokova plaćanja i kašnjenja u
plaćanju kulturna norma u Srbiju, dok u Zapadnoj Evropi i Severnoj
Americi preovlađuju kraći rokovi plaćanja obaveza, kao i kraći period
naplate potraživanja.
Vreme zadržavanja zaliha u vodećim Srpskim preduzećima odražava isti
trend, tj. znatno mimo okvira zapadnoevropskih standarda, dok su
severnoamerička preduzeća i ovde najuspešnija u upravljanja ovim
delom obrtnog kapitala.
Karakteristike uspešnog poboljšanja performansi
One kompanije koje najuspešnije postižu materijalna održiva
poboljšanja obrtnog kapitala karakterišu dva činioca. Prvo, imaju
sposobnost da razumeju i da upravljaju mešavinom raznovrsnih
uticaja; drugo, imaju sposobnost da prevaziđu način razmišljanja
odeljenja finansija i da čitavu organizaciju inspirišu i podstaknu u
smeru poboljšanja obrtnog kapitala.
Ključna reč u vezi sa ovim inicijativama je često „održivo“. U ovom
kontekstu, održivo se razume kao poboljšanje obrtnog kapitala tokom
čitave godine, a ne samo na kraju godine ili nekog perioda.
Upravljanje obrtnim kapitalom isključivo u svrhu postizanja
projektovanog cilja za kraj godine često vodi preduzeća u kratkoročne
akcije, koje, u najboljem slučaju, postavljaju nerealne ciljeve za
narednu godinu, a u najgorem slučaju, imaju negativan uticaj na iznos
prihoda i margine.
Prema našem iskustvu, organizacije koje su sposobne da razreše ova
dva faktora, mogu da postignu održiva poboljšanja između 15% i 30% u
svakom od elemenata obrtnog kapitala.
Autori: Aleksandar Knežević, Audit & Advisory direktor;
Sanja Ristić; Marija Radovanović, Deloitte