Posle neradnih nedelju i po dana, koji su važili gotovo za sve, izuzev mestimično za zaposlene u prodavnicama prehrambene robe, došla je nedelja u kojoj je trebalo pomenuti i „radno vreme“ i opomenuti se da i u Srbiji, zemlji sa stopom nezaposlenosti od 30%, postoji i takvo šta kao što je „radno vreme“ i radno mesto.
Najviše medijskih objava o „radnom vremenu“ bilo je 7. maja kad je došlo vreme da se svi podsetimo da su praznici koji su za mnoge otpočeli još 28. aprila stigli do svog kraja i da se treba vratiti u normalu, a kako je nedelja odmicala izgubila se i potreba za njegovim pominjanjem.
Sudeći po statističkim podacima, za mali broj ljudi odrednica „radno vreme“ ima srećan prizvuk – to je onih 2.643 ljudi koji su između februara i marta našli radno mesto. Ako ovogodišnje martovske podatke uporedimo sa prošlogodišnjim, 3.182 ljudi više nema “radno vreme” a u odnosu na septembar 2008, kad je započela kriza kao “naša privredna šansa” ukupno 89.709 građana Srbije izgubilo je svoje radno mesto. U odnosu na septembar 2000. godine, stvari stoje još gore – 436.638 ljudi prestalo je da ide na posao kod pravnih lica.
Među onima koji još imaju radno mesto, “radno vreme” se rasteglilo van svih kriterijuma. Dve trećine zaposlenih u Srbiji, u Anketi o radnoj snazi, reklo je da na poslu ostaje i ”posle zvona”, a čak 203.126 je potvrdilo da njihova radna nedelja traje duže od 60 časova.
Da podsetimo, svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.