Možda je ocena MMF o deficitu srpskog budžeta preterana, ali je on sigurno oko 7% što je gotovo duplo više od planiranih 3,6 procenata, ocenjuje u autorskom tekstu za B&F Online, ekonomista dr Milojko Arsić. Potrebne su hitne mere za obuzdavanje deficita i javnog duga koji je među najvećima u regionu. Potreban, ali ne i dovoljan uslov za radikalne reforme su promene političkog sistema, koji bi za rezultat imao da se Vlada, po pravilu formira od jedne ili najviše dve stranke, smatra ovaj ekonomista. Evo kompletnog teksta:
Suštinski se slažem sa ocenama MMF o krajnje nepovoljnim tendencijama u javnim finansijama u Srbiji, mada mislim da je njihova procene o fiskalnom deficitu od 8% BDP u 2013. godini preterana. Ipak, ocena MMF je korisna za Srbiju, jer se njom razobličuju netačni stavovi predstavnika Vlade koji su do pre mesec-dva tvrdili da je stanje u javnim finansijama u Srbiji dobro, čak bolje od planiranog !? Iznošene su tvrdnje da su javne finansije konačno dovedene u red, da javni dug prema BDP ubzano opada, iako se država intenzivno zadužuje. Pri tome su svi koji su tvrdili drugačije proglašavani za nekompenentne i nedobronamerne. Ocenjujem da da bi i bez preduzimanja novog paketa mera, koje su sada u Skupštini, fiskalni deficit u 2013. godini iznosio oko 7% BDP, a ne 8% BDP, jer se u narednom delu godine očekuje poboljšanje prihoda. Razlozi za bolju naplatu poreza u drugoj polovini godine su jačanje poreske discipline (odustajanje od marketinškog pristupa naplati poreza), širenja oporavka privrede na agroindustrijski sektor, kao i punog efektuiranje povećanje poreza krajem prethodne godine.
Kada je u pitanju visina fiskalnog deficita postavlja se pitanje kako je moguće da se umesto planiranog deficita od 3,6% ide ka deficitu od oko 7% ili čak prema 8% kako procenjuje MMF? Razlika izmedju plana i ostvarenja je jednim delom posledica lošeg planiranja prihoda od strane Ministartva finansija – prihodi su inicijalno bili značajno precenjeni, što znači da je deficit bio potcenjen, za preko 1% BDP. Prihodi od poreza na dobit su precenjeni za oko 0,6% BDP, dok su neporeski prihodi precenjeni za oko 0,4% BDP.
Drugi razlog za pad prihoda je snažno realno jačanje dinara – budžet je planiran sa prosečnim kursem od 119 dinara za evro, dok je prosečan kurs u proteklom delu godine iznosio oko 111 dinara za evro. Posledica toga su manji prihodi od PDV, carina i akciza za oko 0,7% BDP.
Uzimajući u obzira da će i neki drugi prihodi biti manji od plana dolazi se do procene da će ukupni prihodi biti za oko 2% BDP biti manji od plana, a to znači da će fiskalni deficit samo zbog manjih prihoda iznositi oko 5,5% BDP.
Rezimirajući prethodno sledi da su najvažniji razlozi podbačaja prihoda u odnosu na plan: loše planiranje (porez na dobit), loša koordinacije fiskalne i monetarne politike (PDV) i nepoznavanje procedure stečaja banaka (neporeski prihodi). Dodatni razlozi manjih prihoda su veliki broj selektivnih olakšica u poreskom sistemu, ali i lutanja i improvizacije u radu poreske uprave nakon formiranja nove vlade.
Drugi razlozi zbog kojih će deficit biti znatno veći od plana je što u rashode budžeta nisu uključeni neki izdaci, iako bi to trebalo prema medjunarodnim računovodstvenim standardima.
To su pre svega rashodi po osnovu plaćanja glavnice garantovanih kredita (Srbijagas, Železnica i dr.), rashodi po osnovu otplate kredita za sanaciju banaka (Agrobanka, Razvojna banka i PBB) i krediti Fonda za razvoj Železari Smederevo, koji se zbog stanja u Železari mogu tretirati kao subvencija. Zbirno posmatrano, navedeni i neki drugi rashodi, iznose oko 1,5% BDP, a to znači da bi fiskalni deficit pod uslovom da se ništa na preduzme iznosio oko 7% BDP.
Što se tiče preporuka MMF da se nominalno zamrznu plate i penzije, ocenjujem da je nužno da se odustane od njihovog povećanja u oktobru ove godine. Odustajanjem od navedenog povećanja bi smanjilo ne samo ovogodišnji deficit nego i deficit u narednoj godini. Zamrzavanje plata i penzija će verovano biti neophodni u narednoj godine jer Vlada, bar za sada nije spremna da realizuje krupne uštede na drugim pozicijama, kao što su radikalno smanjenje subvencija, otpuštanje viška zaposlenih u javnom sektoru, reforma penzijskog sistema, uštede na nivou lokalnih zajednica, i dr. Međutim, čak i ako bi se Vlada opredelila za navedene reforme rast plata i penzija u narednoj godini bi mogao da bude simboličan.
Odlaganje reformi javnog sektora u Srbiji je po mom mišljenju većim delom posledica fragmentirane političke strukture, u okviru koje svaka stranka u Vladi može da blokira reforme koje su nepopularne kod njenih glasača. Jedna stranka je protiv penzijske reforme, duga protiv zamrzvanje plata, treća protiv smanjenja subvencija itd. pa kao rezultata tog izostaju refome, za koje već godinama postoje pripremljeni planovi i strategije. Stoga je potreban, ali ne i dovoljan uslov za radikalne reforme, promene političkog sistema , koji bi za rezultat imao da se Vlada, po pravilu formira od jedne ili najviše dve stranke.
Ukidanje brojnih olakšica kod poreza na dobit je sasvim opravdano jer je poreska stopa u Srbiji i dalja vrlo niska. Načelno, mislim da je nophodno da se napusti pristup prem kome se investitori u Srbiju privlače direktnim subvencijama i izdašnim poreskim olakšicama, a da se okrenomo smanenju troškova i rizika poslovanja preko reforme privrednog sistema. Subvencije i poreske olakšice su suviše skup, ali i nedolotvoren način da se privuku investicije i smanji nezaposlenost u Srbiji. Podsticaji su opravdani samo u slučaju vrlo krupnih investicija, kao što je FIAT, ali i u tom slučaju, u mnogo skromnijoj meri, nego što je to urađeno u Srbiji.
Povećanje niže stope PDV je jedno do mogućih rešenje da se trajno povećaju prihodi države, ali je po mojoj proceni bolje da se neki neegzistencijalni proizvodi prebace sa niže na višu stopu – to je pokušano nekoliko puta ranije ali je sprečeno od strane interesnih grupa. Inače, neophodno je razobličiti zabludu da povećanje stope PDV sa 18 na 20% nije dalo rezultete, oni postoje ali su manji od očekivanih zbog jačanja dinara, slabljenja poreske discipline. Iz poslednjeg povećenja PDV može se izvući važna pouka – kada se usvoji jedna značajna mera, kao što je povećanje opšte stope DPV, nije dobro da se istovremeno, iz populističkih razloga, donese veliki broj „malih“ mera, koje zbirno posmatrano podrivaju rezultate te mere.
Skrenuo bi pažnju i na mogućnost ostvarenje relativno značajnih poreskih prihoda smanjenjem tolerencije države prema sivoj ekonomiji, što bi podrazumevalo: intenziviranje prinudne naplate, zabranu prodaje novih industrijskih proizvoda na zelenim i buvljim pijacama, suzbijanjem sive ekonomije preko interneta, suzbijanjem rada na crno i dr.
Generalno, ocenjujem da je neophodno da Vlada već tokom ove godine usvoji mere koje bi smanjile fiskalni deficit, u koji su uključeni svi rashodi, na oko 5-5,5% BDP, a da se deficit u narednoj godini smanji za najmanje 2% BDP. Takvo smanjivanje deficita podrazumeva ubrzanje reformi ali i temeljnu promenu ekonomske politike, koja bi obezbedile da npr. Srbijagas u kratkom roku počne da plaća svoje kredite, a da to ne radi država. Takva promena bi zahtevala podizanj cene gasa, preispitivanje njegovih troškova, prodaju zavisnih preduzeća, poboljšanje sporazuma sa Rusijom i dr.
Država bi trebalo da preispita opravdanost nastavka ulaganja u Železaru Smederevo i da razmotri alternativne mogućnosti zapošljavanja gradjana Smedereva, ako su ulaganje u Železaru trajno neisplativa.
Kada je u pitanju preuzimanje dugova javnih, ali i drugih preduzeća (Galenika, npr. ) od strane države, neophodno je da se uvedu striktna ograničenja, kako bi se zaustavio rast javnog duga po ovom osnovu. Takođe, bilo bi dobro da se uvede praksa da se prihodi od privatizacije navedenih preduzeća u celini iskoriste za vraćanje javnog duga.
Javni dug Srbije već sada, po opšteprihvaćenoj međunarodnoj metodologiji, iznosi oko 60% BDP, a ako se tome dodaju i negrantovani dugovi lokalnih zajednica, javni dug iznosi oko 62% BDP. Pri tom treba podsetiti da je, zbog jačanja kurs dinara, odnos javnog duga prema BDP stagnirao uprkos značajnom zaduživanju države. Da dinar nije jačao od novembra prethodne godine javni dug bi već sada iznosio oko 65% BDP, a sa dugovima lokala i više od toga. Nivo javnog duga Srbije, u odnosu na BDP, je među najvećim u regionu, veći i od slovenačkog, pa je neophodno još jednom podsetiti da opasnost od krize javnog duga nije otklonjena – dovoljan je samo jedan okidač, da se ona pokrene. To je naročito neophodno imati u vidu zbog složenih političkih odnosa Srbije sa zemljama uz kojih dolaze najveći investitori u državne hartije Srbije.