Osvrnemo li se na XX vek, biće nam jasno kako se Čarls Dikens osećao razmišljajući o krvavom završetku XVIII veka. Priču o dva grada je 1859. godine započeo rečima: „Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba; doba mudrosti i doba ludosti, epoha verovanja i epoha neverice, vreme svetlosti i vreme mraka, proleće nada i zima očaja…“
Dvadeseti vek je odista, kako to reče ser Isaija Berlin, bio najstrašniji vek u istoriji Zapada. Erik Hobsbaum ga opisuje kao doba ekstrema, „svojevrstan triptih ili istorijski sendvič: četvrt veka Zlatnog doba između dva jednako duga perioda katastrofa, raspada i kriza“. Mark Mazover je svojoj knjizi o XX veku u Evropi nadenuo provokativan naslov Mračni kontinent – to je po njemu period koji je „uneo nove nivoe nasilja u evropski život, militarizujući društvo… ubijajući milione ljudi uz pomoć modernih birokratija i tehnologija“.
Ipak, XX vek je radikalno promenio Evropu i živote njenih naroda u pozitivnom smislu. Pojedinac je 2000. godine uspevao da proizvede deset puta veću vrednost po času nego vek pre toga. Obim dobara i usluga, hrane, odeće, stambenog prostora, letnjih odmora i putovanja, zdravstvene nege i obrazovanja dostupan prosečnoj evropskoj porodici 2000. godine bio je pet puta veći nego 1900. godine. Devedesetih godina XIX veka mesečna potrošnja četvoročlane italijanske porodice iz radničke klase bila je 180 dolara, ali sto godina kasnije – u uporedivoj dolarskoj vrednosti – iznosila je 1.600 dolara. Ljudi su se preselili iz udaljenih sela u gradove u razvoju i drastično izmenili svoje živote. „Transformacija svakodnevnog života običnih Evropljana… najrevolucionarnije je dešavanje u istoriji ovog kontinenta.“
Stopa smrtnosti naglo se smanjila, a očekivan životni vek u proseku se gotovo udvostručio u Evropi XX veka – u razvijenom delu kontinenta iznosio je četrdeset šest godina 1900. godine, a do 2000. već je porastao na sedamdeset osam godina, dok je u siromašnijim oblastima skočio sa trideset dve godine na šezdeset sedam. Broj stanovnika kontinenta se tokom sto godina povećavao. Prosečan Evropljanin obrazovao se trostruko duže, stičući neuporedivo bolje obrazovanje na kraju veka nego na njegovom početku. Ovakav razvoj, saglasan s novom ekonomskom politikom, Evropljani XX veka svakodnevno su doživljavali. Najbolje doba, najgore doba.
Evropski narodi XX veka dugo su verovali da imaju ulogu da podstiču razvoj čovečanstva i društveni razvoj. Ta ideja bila je vodilja Evropljanima još od doba prosvetiteljstva i predstavljala je svojevrsnu sekularnu religiju. Narod je, kako je to formulisao nemački filozof Georg V. F. Hegel, žudeo za apsolutnom spoznajom Istine, za zemaljskom verzijom „apsolutnog duha“, kao što su Jevreji priželjkivali dolazak Mesije. Ljudi tog doba verovali su da istorija ima cilj i da vodi ka višim stupnjevima, i hteli su da taj cilj poistovete sa svojim ciljevima i idejama.
Bili su ubeđeni da se razumevanjem istorije i potrebama doba, spoznajom istine, stvara postojana baza za ljudsko delovanje. Ljudi su verovali da mogu da kroje istoriju i da utiču na razvoj putem racionalnih akcija i intervencija. Na izvestan način, ekonomsko razmišljanje i praksa XX veka bili su kruna takve ideje prosvetiteljstva. Neprekidnim nizom ekonomskih eksperimenata kroz raznorazne intervencije pokušavali su da utiču na razvoj čovečanstva.
Prema G. V. F. Hegelu, istorija i iskustvo uče nas da ljudi i vlade nikada nisu ništa naučili od istorije. Evropa XX veka je uprkos početnim i ponovljenim potvrdama na kraju pokazala da je ovaj gorki zaključak barem delimično pogrešan. Evropske zemlje izvlačile su lekcije iz prošlosti i u skladu s njima razvijale politiku, na ispravan ili pogrešan način. Ciceronov opis istorije kao testis temporum, magister vitae – „svedok vremena, učiteljica života“ – karakteriše iskustva proteklog veka. Katastrofe i kataklizme bez presedana koje su se dešavale u „doba ekstrema“ izazivale su užas tri generacije: dva krvava rata koja su ubila između 50 i 60 miliona Evropljana i u potpunosti izbrisale neke manjine, revolucije i građanski ratovi koji su okretali sinove protiv očeva i braće. Socijalno tkanje napregnule su decenije ekonomskog haosa, uključujući ekonomsku depresiju i hiperinflaciju koja je obezvredila novac i vratila države stotine godina unazad u sistem robne razmene. Moralo se naći rešenje za ekonomsku borbu nacija u vreme mira i za siromaštvo i patnju epidemijskih razmera.
Ovakva iskustva mobilisala su mase, otvarala oči ekonomskim i političkim misliocima i uticala na vlade. Ljudi su učili iz svojih stradanja i smatrali su da su shvatili potrebe tog vremena: spoznali su istinu i mogli su da postupaju u skladu s tim. Ekonomisti su osmislili anticiklične mere da bi se izbeglo ekonomsko propadanje kome se nije video kraj. Ratna iskustva otkrila su im nove načine stabilizacije međunarodnih finansijskih tržišta, stvaranja novih poslova i postizanja specifičnih ekonomskih ciljeva koji su u „normalnim vremenima“ bili van domašaja. Izmenili su odnos prema kolonijalizmu koji se svojevremeno smatrao presudnim u ekonomskoj politici. Odrekli su se svojih kolonija, ponegde nevoljno, ali uglavnom bez nasilja, pod pritiskom dekolonijalističkih težnji posle Drugog svetskog rata.
Ekonomski rast postao je novo „zlatno telo“ ili zeitgeist tog doba. Krojači planova na nivou države uveli su nova pravila i intervencije u cilju višeg ekonomskog razvoja. Iako je ideal rasta preko tržišnog automatizma preovladavao početkom veka, većina novih eksperimenata zasnivala su se na korekcijama tržišta sa eksplicitnim društvenim ciljem. Stvoreni su sistemi redistribucije da bi se ublažile oštre razlike u prihodima između različitih slojeva i regiona društva.
Manje razvijene zemlje pokušavale su pomoću raznih ekonomskih mera da izdejstvuju veću akumulaciju kapitala, više investicija i brži ekonomski razvoj. Iz strogih regulativa i planiranja ratne ekonomije izvučene su vredne lekcije. Regulisana tržišta postala su norma u međuratnim decenijama. Autoritarni režimi, pretežno mediteranske diktature, otišli su još dalje sa ekonomskim dirigizmom, uspostavivši državne sektore i ekonomske ciljeve koje je trebalo postići pomoću državnog planiranja i državne pomoći. Manje razvijena evropska periferija, Rusija i Centralna i Istočna Evropa, bili su još radikalniji. Režimi u ovom regionu ukinuli su privatnu svojinu i tržišno formiranje cena i uveli su netržišni sistem sa centralnim planiranjem, jer su smatrali da se unazađenje može rešiti kroz centralnu državnu politiku. Diktature su u cilju modernizacije podredile sebi sindikate, ugušile sve vrste otpora i, iza štita diktatorskih režima, nametnule intenzivnu industrijalizaciju da bi sustigle razvijeni Zapad.
Svi ovi režimi bili su izolacionistički. Izjednačavali su nezavisnost sa samodovoljnošću. Kad se protekcionistička, prohibitivna politika u nacionalnom okviru pokazala neuspešnom, zamenjena je diktiranom ekonomskom saradnjom. Nemačko nacističko vođstvo stvorilo je Grossraumwirthschaft. Centralna planska ekonomija sovjetskog bloka uspostavila je Savet za uzajamnu ekonomski pomoć kojim je upravljao Sovjetski Savez. Ovi režimi su neko vreme uspevali da ubrzaju ekonomski razvoj, ali takve planske ekonomije pokazale su se previše krutim za zahteve nove tehnološke revolucije i svetske ekonomije koju je zahvatila postepena globalizacija. Povrh toga, pošto su nametale izolaciju i teror, anahrone fenomene za tu eru, nijedan od tih režima nije nadživeo prošli vek.
Ipak, zapadnoevropske vlade su posle Drugog svetskog rata usvojile nekoliko obećavajućih elemenata ovih režima. Novi međunarodni monetarni i trgovinski sporazumi stvorili su drugačije ekonomsko okruženje i u posleratnom ekonomskom razvoju izbegnute su dramatične ciklične fluktuacije. Ovi režimi držali su se strogih regulativa i anticiklične politike u mešovitoj ekonomiji države opšteg blagostanja i zadržali su ili su uspostavili sektore u vlasništvu države u oblasti saobraćaja, komunikacija i industrije, često pribegavajući planiranju da bi se postigli određeni ciljevi.
Ali najvažnije je bilo to što su uveli sistem redistribucije na osnovu visokog oporezovanja i što su izgradili snažnu mrežu socijalne zaštite kroz besplatno obrazovanje, zdravstvene olakšice, osiguranje, porodiljsko odsustvo, garantovane penzije i duge plaćene odmore. Međutim, usluge za opšte blagostanje koje su uspostavljene kao građanska prava nisu uspele da ostvare utopijske ciljeve ravnopravnosti; opstalo je privatno vlasništvo i razlike u primanjima. Ipak, socijalna solidarnost je postala vodeći princip uz reinterpretaciju građanskih prava tako da su obuhvatala pravo na zaposlenje i socijalno osiguranje. Pored toga što su doprinele opštem boljitku, ove mere su ojačale domaća tržišta i povećala potrošnju, što je postalo pokretač blagostanja. Ovi režimi su i uveli korporatvni tip saradnje između zaposlenih i poslodavaca, što je obnovilo sindikate koje su uništili diktatorski režimi. Umesto toga, sistem je funkcionisao na demokratskim i voluntarističkim osnovama, po principu socijalnog partnerstva ili Sozialpartnerschaft, kako su ga zvali u Austriji, i vodio je ka umeravanju zarada i profita.
Povrh toga, sve ove državne intervencije su primenjivane tako da je tržišno okruženje u osnovi ostalo nedirnuto. Kompanije u državnoj svojini funkcionisale su poput privatnih firmi na slobodnom tržištu. Planiranje nije bilo nametano od strane države već je podrazumevalo tržišne inicijative za postizanje određenih ciljeva. Regulatorna državna intervencija nije kombinovana s protekcionizmom već sa slobodnom trgovinom. Umesto ekonomske konfrontacije zvane ekonomskim nacionalizmom u međuratnom periodu, evropske vlade su uvele zonu slobodnog tržišta, sistem saradnje zasnovan na ravnopravnosti i demokratiji. Stvorili su carinsku, potom i ekonomsku uniju, uvodeći zajedničku valutu – evro – i centralnu banku. Saradnja je na početku bila ograničena na šest zemalja. Unija se vremenom proširila na devet zemalja, potom na dvanaest, pa na petnaest i, 2004. godine, na dvadeset pet država.
Uvedeni ekonomski sistemi uticali su na ekonomski razvoj, strukturne promene i regionalno restrukturiranje. Evropska ekonomija je preobražena – od industrijsko-agrarne strukture prešlo se na ekonomiju orijentisanu na pružanje usluga. Kontinent je načinio napredak u sužavanju tradicionalnog jaza između razvijenog zapadnog jezgra i manje razvijenih periferija sa, u najboljem slučaju, upola manjim nivoom prihoda. Neki delovi periferija uhvatili su korak sa Zapadom. Skandinavija je ostala izvan glavne struje industrijalizacije do pred kraj XIX veka, ali postepeno se industrijalizovala i dostigla nivo prihoda zapadnog regiona između sedamdesetih godina XIX veka i četvrte decenije prošlog veka. Mediteranska Evropa, Irska i Finska ostvarile su mnogo veću stopu razvoja od one koja je bila potrebna da se sustigne zapadno jezgro i uhvatile su korak u drugoj polovini XX veka, naročito posle priključivanja Evropskoj uniji i pomoći dobijene u poslednjoj trećini veka. Centralna i Istočna Evropa nisu uspele da se uklope s tim trendom. Državni socijalizam je vodio ka munjevitoj industrijalizaciji, ali bio je praćen izolacijom, a kruta netržišna ekonomija dovela je do tehnološkog nazadovanja. Jaz između Istoka i Zapada postao je veći nego ikad ranije u modernoj istoriji. Ipak, područje zaostale periferije počelo je da se smanjuje pošto je osam zemalja iz tog regiona primljeno u Evropsku uniju. Njihovo članstvo u Evropskoj uniji označilo je početak procesa hvatanja koraka na početku XXI veka. Iako je ideja Evrope bez periferije toliko daleko da bi se mogla pokazati samo utopijskim snom, put do pune integracije sada je otvoren za barem nekoliko zemalja regiona.
Većina ovih izmena i novina desile su se u otprilike šest decenija između 1914. i 1973. godine. Poslednje decenije XX veka i prelaz u XIX veku u to razdoblje obeleženi su dramatičnim promenama u politici i u režimima, kao i intenzivnom globalizacijom svetskog sistema u kome su regulative često bile kontraproduktivne, a troškovi uspostavljanja socijalnog boljitka postali su opterećenje u okruženju neograničene međunarodne kompeticije. Na kraju XX veka ljudi su izgubili uljuljkujuće uverenje u svoju sposobnost da menjaju istorijske procese koga su se dugo držali. Iz pokušaja da se izmeni istorija koji su se sveli na kompromisne, nasilne akcije u ime mira i na degradaciju humanističkih ideala izrodio se skepticizam. Konzervativna reakcija na ideala XX veka u potpunosti je odbacila mogućnost razumevanja istorije i otkrivanja istine. Ideologija laissez-faire trijumfalno se vratila.
Ljudi su tokom čitavog XX veka vršili intervencije u cilju generisanja napretka i izmene sudbina zemalja. Rezultati su bili različiti i omaške u transformisanju Evrope su bile neizbežne. U periodu između dva svetska rata budućnost se činila sumornom. Evropu je posle Drugog svetskog rata zahvatila euforija zbog najizrazitijeg ekonomskog razvoja u istoriji. Posle naftne krize i dramatičnih strukturnih kriza u sedamdesetim i osamdesetim godinama XX veka, Evropljani su ponovo doživeli šok zbog prilagođavanja zahtevima nove tehnološko-komunikacione revolucije. Globalizacija, naročito u tokom poslednje dve decenije prošlog veka, stvorila je dotad neviđeno ekonomsko okruženje. Javili su se novi ekonomski fenomeni koji se nisu mogli objasniti. Počela je nova potraga za istinom.
Pokretačka sila ekonomskog razvoja koja je prethodno pokrenula nacionalne ekonomije uz pomoć nacionalnih država promenila je smer. Multinacionalne kompanije predvodile su tehnološki razvoj i uspostavile su drugačiju vrstu podele rada među svojim podružnicama širom sveta. Neviđeno povećanje u direktnim stranim investicijama, bankarski zajmovi i finansijske transakcije globalizovanog nemilosrdnog slobodnog tržišta potpirivali su tehnološku eksploziju i dramatično restrukturiranje ekonomije. Sa ovim izmenama došla je i reinterpretacija prirode kompeticije, „socijalnih tereta“ i rastućih olakšica i naknada za opšte socijalno blagostanje.
Može li se Evropa prilagoditi ovim novim zahtevima? Iako to samo budućnost može da pokaže, Evropa je već ostvarila impresivan razvoj. Proces integracije je Evropu učinio jačom i većom. Modernizacija podele rada u okviru Evropske unije i uspon evropskih multinacionalnih kompanija kao ravnopravnih konkurenata na svetskom tržištu pripremili su Evropu da se suoči sa zahtevima XXI veka. Evropa je ekonomska supersila s potencijalnom ravnim američkom. Na pomolu je reforma države opšteg blagostanja. Hoće li ove reforme uspešno da se izvedu bez ugrožavanja države opšteg blagostanja? Postoji više pokazatelja u prilog toj tvrdnji, ali odgovor još nije jasan.
U ovoj knjizi Evropu posmatramo kao laboratoriju ekonomskih režima, predstavljajući njen „trend razvoja“ – dakle, govorimo i o neuspesima i o uspesima odgovora na izazove doba koje je, iako vođeno krizama i tragedijama, ipak bilo vrlo uspešno. Centralna hipoteza ove knjige jeste da je vodeći trend XX veka bila postepena sinteza dijametralno suprotnih ekonomskih sistema u široj konfrontaciji. Nove vrste uspostavljenih režima razlikovale su se kao nebo i zemlja – slobodno tržište naspram centralno planiranog sistema, demokratska tržišna ekonomija naspram diktatorskog ekonomskog dirigizma. Ovi dijametralno suprotni režimi u međusobnom sukobi ipak su i učili jedan od drugog. Dakle, doživeli su svojevrsnu sintezu, kombinovanje elemenata laissez-faire i regulacije, privatnog i državnog vlasništva, i planskog i intervencionističkog sistema. Povrh toga, analize otkrivaju nešto što se ne primećuje na prvi pogled: izražena neusaglašenost između evropskih regiona, nasleđena iz perioda moderne istorije, postepeno je počela da se gubi, i premda su se u nekim slučajevima razlike produbile, sve više evropskih zemalja dostizalo je sličan nivo ekonomskog razvoja.
Sam proces je bio veoma kontroverzan. Poput kontrapunkta u muzici koji kombinuje nezavisne melodije, ekonomsku transformaciju karakterisalo je i produbljivanje i sužavanje razlika, udaljavanje i približavanje ekonomskih režima. Jedni režimi bili su „protivotrovi“ ili „kontrapunkti“ drugima. Pojedini regioni su imali suprotan razvojni trend od drugih. Pojedini elementi određenih ekonomskih režima su propali i zauvek nestali. Međutim, do kraja veka već je počela da se uspostavlja neka vrsta hegelovske dijalektičke sinteze.
Ipak, dug je put do dovršetka ekonomske sinteze. Hoće li se ikada dovršiti u manje ili više homogenoj federalnoj Evropi? Hoće li se pojaviti novi ekonomski režimi? Da li će Evropu potresti novi revolt protiv globalizacije? Odgovore na ova pitanja može dati samo XXI vek.
Prevod sa engleskog: Ana Ješić
(Iz knjige Ivana T. Berenda Ekonomska istorija Evrope u XX veku, Arhipelag, 2009)