Zašto u nekim zemljama cveta berzansko poslovanje, eksploatacija ruda i nafte i napreduje IT sektor? Nacionalne kulturne vrednosti utiču na institucionalni i ekonomski razvoj na makro planu, tipove i koncentraciju industrijskih grana, i rizik u koji su preduzeće ili njegov rukovodilac spremni da se upuste. Individualizam nasuprot kolektivizmu i sklonost ka “iskoračivanju u nepoznato” i obratno, imaju u tome svoju ulogu.
Najnovija studija MMF o povezanosti nacionalnih kulturnih vrednosti i sklonosti ka preduzimanju rizičnih poslovnih odluka jedna od mnogih koje pokazuju da skup vrednosti u društvu ima itekako veze sa gotovo svakim aspektom poslovanja. Prethodne studije, da navedemo samo neke od njih, proučavale su uticaj nacionalne kulture na prava kreditora i zaštitu investitora, sudsku efikasnost, korporativno upravljanje, mehanizme zaštite protiv bankrota i nesolventnosti, i nivoe transparentnosti poslovanja i korupcije. Prostije rečeno, ovakvi uvidi objašnjavaju zašto čak i prepisani nemački zakon u nekoj drugoj zemlji ne funkcioniše kao “nemački sat”, već pridobija boju podneblja u kom se primenjuje.
Ovo najnovije istraživanje koje je obuhvatilo 50.000 preduzeća iz 400 različitih industrijskih grana u 51 državi pokazuje da kulturni obrasci direktno utiču na sklonost ka preduzimanju rizika, a ne samo indirektno kroz pravni sistem i regulatorne obrasce. Sklonost ka preuzimanju rizika veća je u društvima koja se odlikuju većom poslovnom sigurnošću, malom tolerancijom prema hijerarhijskim odnosima i u društvima koja daju prednost individualizmu nad kolektivizmom. U zemljama u kojima je ukupan zakonodavni okvir snažniji, ta sklonost ka preuzimanju rizika je i veća. Uz to, kompanije u zemljama koje se odlikuju visokom averzijom prema neizvesnosti i malim stepenom individualizma, i firme su znatno opreznije i stegnutije u donošenju rizičnih odluka. To ustezanje posebno je vidljivo kad su u pitanju sektori koji su i po svojoj prirodi manje transparentni poput IT, finansija, eksploatacije nafte i vađenja ruda. Kad posluju u inostranstvu firme sa sobom nose svoje navike, način razmišljanja i vrednosti, i drže ga se uprkos lokalnim varijetetima sa kojima se susreću na svakom novom terenu.
Rezultati ove studije važni su i sa teorijskog a i s praktičnog stanovišta. Prvo, oni podupiru zaključak da ista institucionalna pravila daju različite rezultate u kulturno različitim sredinama. Drugo, oni sugerišu da onaj ko piše zakon treba da ima u vidu da će kulturne navike u velikoj meri odrediti načine na koji se on (ne) primenjuje, i treće: sve pobrojano treba posebno imati u vidu kad se kroje propisi vezani za sektore gde je poslovanje manje transparentno.
Neizvesnost i uspeh
Dimenzije kulture uvrštene u ovu analizu izvučene su iz obimnog istraživanja holandskog sociologa Gerta Hofštedea i njegovog upitnika o organizacionoj i nacionalnoj kulturi, sprovedenog među 117.000 radnika kompanije IBM u 66 različitih zemalja između 1967. i 1973. godine. Hofštede je ustanovio četiri kategorije razlikovanja po kulturnim obrascima. To su tolerancija neizvesnosti, stepen grupne integracije, nemobilnost između društvenih klasa i podela uloga po polovima. Tokom narednih decenija rezultati su dodatno validirani kroz nova ispitivanja i na još većem uzorku.
Prvi istraženi indeks (UAI) izračunava toleranciju neizvesnosti ili nestrukturisane situacije. Prema Hofštedeu, ljudi iz kultura koje izbegavaju nesigurnost teže postojanju reda i hijerarhije u njihovim organizacijama i ličnim odnosima. Ekonomije u razvoju obično pokazuju veću averziju prema nesigurnosti i „iskoraku u nepoznato”. Poređenje indeksa UAI u uzorku studije MMF ovo i dokazuje, jer je on veći u zemljama koje beleže manji prihod po glavi stanovnika. Stoga se može reći da je komponenta rizika nerazdvojiva od ekonomskog rasta, odnosno, da što je manji otpor prema preduzimanju rizika u nekoj zemlji, tim će ona više težiti pokretanju većeg broja poslova, a samim tim imati i bolje rezultate.
Druga upotrebljena dimenzija opisuje individualizam (IDV), tj. stepen integrisanja pojedinaca u grupu. IDV je značajno veći u razvijenim zemljama – prosečan IDV je za 27 procentnih poena veći nego u zemljama u razvoju. S druge strane, kreatori studije smatraju da je kolektivizam koristan pa čak i neophodan u početnim fazama razvoja ali da kasnije postaje veliki teret zato što postaje nekakva vrsta „odbrambenog zida” od potencijalnih rizika. Takođe, kolektivizam u sebi nosi i potencijal za razvoj sistemske korupcije. Prema postavljenoj hipotezi autora studije, individualizam u poslovnom upravljanju jeste najsnažniji faktor preduzimanja rizika.
Kada je u pitanju klasna podela, indeks PDI pokazuje u kojoj meri članovi društva koji su niži po hijerarhiji ocenjuju da je moć (ne)ispravno podeljena. Veći indeks određuje ona društva čija elita poseduje autoritarne stavove češće bazirane na tradicionalnim nego na sekularnim vrednostima. Zemlje sa manjim prihodom po pravilu imaju mnogo veći PDI nego razvijene države, a to znači i da je distanca između klasa u njima mnogo veća, pa zaključujemo da samo uspon srednje klase garantuje ekonomski napredak neke zemlje.
Na kraju, podela uloga po polovima nije pokazala ekonomsku prevagu u korist „muškog” (odnosi između polova su jasno podeljeni: stavovi muškarca imaju prevagu i oni su fokusirani na zaradu; žene su povučene i brinu u kvalitetu života) ili „femininog” društva (onog u kome se uloge preklapaju).
Tehnološki razvoj i rizik
Velika razlika u vrednosti i prinosu obveznica govore u prilog tome da su najveći rizici ali i moguća očekivana dobit skoncentrisani u industriji finansija, osiguranja, informatičkih tehnologija kao i naftnoj, gasnoj i rudarskoj industriji. U prvoj grupi, rizici proizlaze iz činjenice da su određeni ulozi, zajmovi i aktiva veoma komplikovani za praćenje i adekvatno procenjivanje što se može videti i posmatranjem rada najvećih rejting agencija, kao što su Moody’s ili Standard&Poor’s. Kod ovih, čija osnovna delatnost podrazumeva eksploataciju energenata i iskopavanje ruda, glavni problem predstavlja nepoznanica o realnoj količini njihovih rezervi. De Nikolo i njegov tim su u jednoj prethodnoj studiji 2010. godine utvrdili vezu između monetarne politike i preduzimanja rizika, u zavisnosti od nivoa kapitalizacije neke kompanije. Prema njima, dobro kapitalizovane firme ponašaće se riskantnije u okruženju gde je monetarna stega slabije izražena, i obrnuto.
U današnje vreme ubrzanog naučnog napretka često se može čuti o nemerljivom doprinosu istraživanja i razvoja na ekspanziju poslovanja. Međutim, ulaganje u tehnološki razvoj može biti i mač sa dve oštrice jer je njegov uspeh nesiguran (angažovanje prave tehnologije, brzina usvajanja, koraci koje preduzima konkurencija), troškovi su najčešće veliki a potrebno je i dosta vremena za kompletnu implementaciju i povraćaj uloženih sredstava. To, naravno, ne znači da ne treba ulagati u naučni razvoj, ali takav višestruko naplativi rizik sebi mogu da dozvole samo velika i dobro kapitalizovana preduzeća. Prikupljeni podaci sugerišu da uticaj formalnih institucija kao što su zaštita prava akcionara i zajmodavaca rastu sa većim neformalnim društvenim vrednostima, kao što je individualizam. Ova zakonitost je primenjiva isključivo u domaćim kompanijama, dok je u slučaju njihovog ponašanja na stranim tržištima pre svega presudan kulturni milje iz koga one potiču, navode autori istraživanja.
Priredio: M. Miladinović BIZNIS TOP 2011/2012