U žestokoj konkurenciji eksluzivnih novinarskih članaka za koje se – nakon što su podigli ogromnu prašinu u javnosti – ispostavilo da su lažni od prvog do poslednjeg slova, možda je najveća novinarska prevara svih vremena priča u kojoj nije bilo ničeg senzacionalnog. U pitanju je izmišljena istorija upotrebe kade u Sjedinjenim Državama, čiji su lažni podaci korišćeni čak i u naučnim radovima.
Jedna od najpoznatijih i najbestidnijih novinarskih prevara svakako je lažni članak novinarke „Vašington posta“ Dženet Kuk, koji je osvanuo na naslovnoj strani ovog lista 28. septembra 1980. godine. Članak o osmogodišnjem dečaku Džimiju koji u sopstvenoj kući i pred svojom majkom ubrizgava sebi čist heroin odmah je izazvao uzbunu u javnosti, uključujući i vašingtonsku policiju i tadašnjeg gradonačelnika Mariona Berija. Članak „Džimijev svet“ je nakon mnogobrojnih pohvala u aprilu naredne godine dobio i Pulicerovu nagradu, što je bilo presudno za otkriće da je tekst čista izmišljotina od prvog do poslednjeg slova. Naime, proverom je prvo utvrđeno da su podaci iz biografije Dženet Kuk – više akademskih diploma sa nekoliko prestižnih američkih i evropskih univerziteta, kao i njena tvrdnja da tečno govori i piše na četiri jezika – lažni. Tek nakon ovog otkrića, uredništvo „Vašington posta“ se dalo u potragu da proveri izvore i podatke iz njene priče, da bi na sopstvenu sramotu shvatilo da „Džimijev svet“ ne sadrži nijednu činjenicu, počev od one najvažnije – da osmogodišnji Džimi ne postoji, iako je i gradonačelnik Beri, odmah po objavi članka tvrdio da mu je taj slučaj poznat i da pomoć stiže što pre.
Uredništvo „Njujork tajmsa“ se otvoreno naslađivalo brukom koja je snašla najvećeg konkurenta, da bi ubrzo „mečka zaigrala i pred njihovim vratima“. To je bilo 28. decembra 1981. godine, kada je u ovom magazinu objavljena dramatična priča „U zemlji Crvenih Kmera“, čiji je potpisnik bio slobodni novinar Kristofer Džouns. Pored opisa mnogobrojnih opasnosti koje je morao da pretrpi da bi stigao do Kmera na teriotoriji Kambodže, priču je začinio i susretom sa njihovim vođom Polom Potom. Da se prevara otkrije, dokaže i obnaroduje na sva zvona pobrinuo se, naravno, „Vašington post“, koji je dva meseca po objavljivanju članka plasirao vest kako zvaničnici Crvenih Kmera poriču sve navode iz Džounsovog teksta i negiraju da je imao bilo kakav kontakt sa njima. Ubrzo se ispostavilo da je najveći deo opisa u tekstu „pozajmljen“ iz romana Andrea Marloa o Kambodži „Kraljevski put“, kao i da je u članku bilo mnoštvo vojnih i drugih nelogičnosti, te da je dvadesetčetvorogodišnji Džouns celu priču napisao ne napuštajući udobnost jedne španske vile, iako je uredništvu, pored lažnog teksta, uredno isporučio i lažne troškove za njegovu realizaciju.
Ova prevara bila je tek neprijatnost u poređenju sa skandalom u istom listu koji se dogodio 2003. godine, kada se ispostavilo da je 36 članaka dopisnika Džejsona Blera, koji su se bavili američkim žrtvama Drugog zalivskog rata i promovisali ovog dvadesetsedmogodišnjeg novinara u sam vrh istraživačkog novinarstva – svi redom izmišljeni. Bler ih je napisao u svojoj sobi, iako je u člancima ispisivao priče „uživo“ sa sagovornicima širom Amerike i uredno naplaćivao troškove od redakcije. Uredništvo je stalo iza njega čak i kada je okružni tužilac u Vašingtonu sazvao konferenciju za novinare da bi upozorio na Blerove izmišljotine, a nakon što je lažni izveštač konačno raskrinkan, on je u intervju „Observeru“ svoje izdavače nazvao idiotima i pohvalio se kako je uspeo da namagarči neke od najpoznatijih novinarskih imena.
Urednik sa dva pištolja
Ako su u eri novih tehnologija mogle da prođu takve prevare u najuglednijim američkim listovima, šta li se tek događalo ranije? Mnogo pre nego što je Orson Vels posredstvom radija izazvao paniku lažnim izveštajem o invaziji vanzemaljaca, njujorški dnevni list „San“ se dosetio da život na drugim planetama može biti odličan recept za vrtoglavo podizanje tiraža i zaradu. Serijal o život na Mesecu, koji je objavljivan u nastavcima čak šest nedelja, započet je u avgustu 1835. preciznim naučnim podacima o novom teleskopu koji je sa sobom poneo čuveni britanski astronom Vilijem Harksel u Južnu Afriku radi astronomskih osmatranja. Nakon ovog, prilično dosadnog ali uverljivog uvoda, čitaocima je uskoro najavljeno da se časopis dočepao priče stoleća – tajnog izveštaja koji je Harksel poslao Kraljevskom društvu u London, u kome je do najsitnijih pojedinosti opisao prirodne uslove na Mesecu i život njegovih stanovnika – sve zahvaljujući neverovatnim tehničkim mogućnostima novog teleskopa. Iz nastavka u nastavak priče su bivale sve neverovatnije, pa je „San“ ubrzo dostigao tiraž o kome su drugi mogli samo da sanjaju, uključujući i činjenicu da se o člancima uveliko raspravljalo i u američkim naučnim krugovima.
Dve decenije kasnije, njujorški „Herald“ je razgrabljen zbog izveštaja njegovog reportera o bekstvu najkrvoločnijih životinja iz njujorškog zoo-vrta i masakra nad ljudima i decom kojima je bio svedok. Tekst je čak sadržao spisak ubijenih i ranjenih i bio prepun krvavih detalja, koji su tako plastično opisani da je najveći broj čitalaca panično potrčao po decu u škole, dok su drugi naoružni izašli u lov na mesoždere, a da niko od njih nije pročitao poslednji pasus. U njemu je novinar priznao da je sve prethodno izrečeno – fikcija, napisana kao upozorenje do čega može da dovede nemar čuvara u pomenutom zoološkom vrtu, na koji su novinari ovog lista više puta upozoravali, ali bez rezultata. Kada su se prve strasti smirile, deo javnosti je reagovao veoma negativno, među njima i nekolicina listova, od kojih je najoštriji bio „Njujork tajms“. Uprkos tome, „Heraldu“ je i dalje rasla prodaja, naročito nakon otrovne opaske autora lažnog teksta da je glavni urednik „Njujork tajmsa“ i sam naseo, jer je, ne pročitavši članak do kraja, „na posao krenuo sa dva pištolja, spreman da puca na svaku životinju na koju naiđe“.
Odvratna engleska igračka
Međutim, prethodni primeri predstavljaju puki diletantizam u poređenju sa prevarom koju je osmislio svojevremeno čuveni novinar i publicista Henri L. Menken. Njegovo majstorstvo je bilo u tome što je plasirao priču u kojoj nije bilo ničeg senzacionalističkog, ni izuzetnog. U kolumni koju je objavio 28. decembra 1917. u „Njujork ivning mejlu“ pod naslovom „Zapostavljena godišnjica“, Menken je skretao pažnju javnosti kako je neprimećeno prošao naizgled nevažan jubilej – 75 godina od početka upotrebe kade u Sjedinjenim Državama. Opisujući njen istorijat, navodi podatak da je prva kada postavljena 20. decembra 1842. u domu trgovca Adama Tompsona iz Sinsinatija. „Bila je to momentalna senzacija“, piše Menken, „koja je u Sinsinatiju izazvala ogromnu polemiku. Protivnici kade su je proglasili za elitistički pronalazak, odvratnu igračku uvezenu iz Engleske, smišljenu da iskvari našu demokratsku jednostavnost. Lekari su upozoravali da kupanje može biti opasno i izazvati tuberkulozu, reumatsku groznicu, upalu pluća i čitav niz infektivnih obolenja“… Ubrzo se polemika proširila, nastavlja kolumnista, na pitanje oporezivanja kada, dodatnog naplaćivanja preteranog trošenja vode onima koji su ih postavili, sve do predloga da se kade zabrane. Tek 1851. godine, kada je predsednik Milard Filmor odlučio da postavi kadu u Beloj kući, ovaj novi izum je počeo da dobija na ugledu, tvrdio je Menken.
Iako je priča bila u potpunosti izmišljena, sa ciljem, kako je njen autor kasnije tvrdio, da zabavi čitaoce u sumornim ratnim danima, navedeni podaci počeli su da se koriste kao istorijske činjenice u drugim novinskim tekstovima, za govornicama, pa čak i u naučnim člancima. Mada je Menken nakon devet godina javno priznao da je sve podatke izmislio, ne propustivši da se naruga prepisivačima koji su ih preuzeli bez ikakve provere, čak i danas nije retkost da se na njih pozovu pojedini američki političari u svojim govorima ili novinari, promovišući i dalje ono što je sam autor nazvao „budaloazija o kadi i ljudima“.
Zorica Žarković Bif 91