Pretpostavimo da ste intelektualni prevarant koji nema šta da kaže, ali imate jake ambicije da uspete u akademskom svetu, pa okupljate odane sledbenike, i hoćete da studenti širom sveta s poštovanjem obeležavaju stranice vaših knjiga žutim markerom. Kakav biste stil izražavanja negovali? Sigurno ne jasan, jer bi jasnoća brzo otkrila da nema sadržaja. Po svoj prilici, pisali biste otprilike ovako:
Jasno vidimo da nema biunivokalnog slaganja između linearno signifikantnih spojeva ili arhipisanja, koje zavisi od autora, i tog multireferencijalnog, multidimenzionalnog, mehaničkog katalizatora. Simetrija skale, transverzalnost, patetični nediskursivni karakter njihovog širenja: sve te dimenzije nas udaljuju od logike isključenja posrednika i dodatno nas snaže da odbijamo ontološku binarnost koju smo prethodno kritikovali.
Ovo je citiran psihoanalitičar Feliks Gatari (Felix Guattari), jedan od mnogih pomodnih francuskih „intelektualaca“ koje su Alan Sokal i Žan Brikmon izdvojili u izvanrednoj knjizi Intelektualne prevare (Intelectual Impostures). Kada je ova knjiga objavljena u Francuskoj, izazvala je senzaciju. Gatari nastavlja u ovom stilu i prikazuje, po mišljenju Sokala i Brikmona, „najbriljantniju mešavinu naučnog, pseudonaučnog i filozofskog žargona s kojim smo se dosad susreli“. Gatarijev bliski saradnik, pokojni Žil Delez (Gilles Deleuze), imao je sličan spisateljski dar:
U prvom redu, događaji singulari odgovaraju heterogenim nizovima organizovanim u sistem koji nije ni stabilan ni nestabilan, nego pre svega „metastabilan“, obdaren potencijalnom energijom, dok se razlike između nizova raspoređuju… Kao drugo, u singularnostima odvija se proces autounifikacije, uvek pokretan i pomeren do nivoa da paradoksalan element preseca nizove, zbog čega su oni rezonantni, umotavajući odgovarajuće singularne tačke u jednu aleatornu tačku, i pretvarajući sva isijavanja, sva bacanja kocke, u jedno jedino bacanje.Neke misli su bez sumnje tako dubokoumne da mnogi od nas neće razumeti jezik kojim su predočene. Nesumnjivo je, takođe, da postoji i jezik koji je namerno napravljen da bude nerazumljiv, ne bi li sakrio pomanjkanje iskrene misli. Ali kako da ih razlikujemo? Šta ako je zaista potrebno stručno oko da bi se videlo je li car go? A naročito, kako ćemo znati da li je pomodna francuska „filozofija“ čiji su se sledbenici i pobornici raširili po mnogim oblastima američkog akademskog sveta, istinski dubokoumna ili je to samo isprazno nagvaždanje prevaranata i šarlatana?
Sokal je profesor fizike na Univerzitetu u Njujorku, a Brikmon na Univerzitetu u Luvenu. Kritikovali su samo one knjige čiji se pisci pozivaju na koncepte fizike i matematike. U tim oblastima njih dvojica su na svom terenu i njihova je presuda nepokolebljiva. Evo šta, na primer, kažu o Lakanu (Lacan), čije ime se diže u nebesa na mnogim katedrama za humanistiku po američkim i britanskim univerzitetima, nesumnjivo delom i stoga što on simulira duboko poznavanje matematike:
…premda Lakan koristi svega nekoliko ključnih reči iz matematičke teorije kompaktnosti, meša ih proizvoljno, uopšte ne mareći za njihovo značenje. Njegova „definicija“ kompaktnosti nije samo netačna: ona ne znači ništa.
Zatim navode ovaj upečatljiv primer Lakanovog rasuđivanja:
Tako, izračunavanjem značenja prema ovde korišćenom algebarskom metodu, dobijamo: S (označilac) / s (označeno) = s (iskaz), gde S=(-1) daje: s=√-1Ne morate biti matematičar pa da shvatite koliko je ovo besmisleno. Podseća na onaj lik Oldosa Hakslija koji je dokazao da Bog postoji tako što je podelio broj nulom i dobio beskonačno. U drugom primeru rasuđivanja, potpuno tipičnom za ovaj žanr, Lakan zaključuje da je erektilni organ
…ekvivalentan √-1 gore izvedenog značenja, od jouissance, zadovoljstva koje ponovo uspostavlja koeficijentom iskaza u funkciji nedostatka označioca (-1).
Ne moramo posegnuti za Sokalovom i Brikmonovom matematičkom analizom kako bismo se uverili da je ovaj pisac prevarant. Možda zaista nešto zna kad govori o nenaučnim temama? Ali filozof uhvaćen da izjednačava erektilni organ s kvadratnim korenom od –1, za mene je potpuno uništio svoj kredibilitet – ne verujem mu ni kada govori o stvarima o kojima ja nemam pojma.
I feministički „filozof“ Lis Irigare (Luce Irigaray) među onima je kojima su Sokal i Brikmon posvetili čitavo poglavlje. U odlomku koji podseća na ozloglašeno feministički opis Njutnovih Principa („priručnik za silovanje“), Lis Irigare tvrdi kako je jednačina E=mc2 „seksualizovana“. Zašto? Zato što „privileguje brzinu svetlosti nad drugim brzinama koje su nam životno važne“ (ja sam kurzivom istakao ovu reč koja je, sve mi je jasnije, vrlo popularna). Teza L. Irigare o mehanici fluida podjednako je tipična za školu mišljenja koju smo stavili pod lupu. Vidite, fluidi su nepravedno zapostavljeni. „Muška fizika“ privileguje krute, čvrste stvari. Američka kritičarka Ketrin Hejls (Katherine Hayles) pogrešila je kad je protumačila i parafrazirala misli Lis Irigare (srazmerno) jasnim jezikom. Bar jednom, dobili smo koliko-toliko neometen pogled na cara koji je uistinu go:
Ona pripisuje vezi između fluida i feminizma to što je mehanika krutih tela privilegovana u odnosu na mehaniku fluida, kao i samu nesposobnost nauke da se uopšte bavi turbulentnim tokom. Muškarci imaju polne organe koji štrče i ukrućuju se, a žene imaju otvor kroz koji cure menstrualna krv i vaginalne izlučevine… S tog gledišta nije nikakvo čudo što nauka još ne može da dođe do uspešnog modela turbulencije. Problem s turbulentnim tokom ne može se rešiti zato što su koncepcije fluida (i žena) nužno formulisane tako da za sobom ostave neartikulisane ostatke.Ne treba vam diploma iz fizike da nanjušite blesavu apsurdnost ovakve tvrdnje (a tona takvih nam je već i previše poznata), ali pomaže da imate pri ruci Sokala i Brikmona koji će vam reći zbog čega je problem s turbulentnim tokom zaista veoma težak (jer su Navije-Stoksove jednačine prave glavolomke).
Ali zar sami postmodernisti ne tvrde kako se oni samo igraju? Nije li smisao njihove filozofije da sve prolazi, da nema apsolutne istine, da napisano ima isti status kao sve ostalo, da nijedno mišljenje nije povlašćeno?
Imajući u vidu njihove standarde relativnosti istine, zar nije nepošteno da se baš oni poduhvate zadatka da se poigravaju s rečima i zbijaju šale s čitaocima? Možda nije, ali i dalje ostaje pitanje zašto su njihovi tekstovi tako neverovatno dosadni. Zar igre ne treba da budu bar zabavne, a ne nemaštovite, ozbiljne i pretenciozne? Ako se oni samo šale, zašto su tako zaprepašćeni kad se neko našali na njihov račun? Knjiga Intelektualne prevare nastala je iz briljantne obmane Alana Sokala, a izuzetan uspeh tog postupka nije prihvaćen sa oduševljenjem koje bi se moglo očekivati nakon takvog poigravanja u stilu dekonstruktivista. Čim postanete deo establišmenta, više vam nije smešno kad vam neko pokaže da su utvrđene ideje isprazne kao probušen balon.
Poznato je da je 1996. Sokal dostavio američkom časopisu Social Text rad „Prekoračenje granica: ka transformativnoj hermeneutici kvantne gravitacije“. Od početka do kraja, rad je bio besmislen. To je bila pažljivo osmišljena parodija na postmoderno metatrućanje. Sokala je na ovaj potez nadahnula veoma važna knjiga Pola Grosa (Paul Gross) i Normana Levita (Norman Levitt) Viša predrasuda: akademska levica i njene prepirke s naukom (Higher Superstition: the academic left and its quarrels with science), koja zaslužuje veću pažnju čitalaca u Britaniji, kakvu je već stekla u Americi. Jedva verujući u ono što je u toj knjizi pročitao, Sokal je pratio reference o knjigama iz postmodernizma i ustanovio da Gros i Levit ne preteruju. Rešio je da učini nešto povodom toga. Gari Kamija (Gary Kamiya) kaže:
Ko god se silno namučio gacajući kroz pobožno, opskurno, žargonsko tupljenje koje se danas prodaje kao „napredna“ misao u humanističkim disciplinama, znao je šta se pre ili kasnije moralo desiti: naći će se neki oštrouman akademik naoružan ne tako tajnim lozinkama („hermeneutika“, „transgresija“, „lakanovski“, „hegemonija“, da ih navedemo nekoliko), napisaće lažan rad, podneti ga nekom uglednom časopisu, i ovi će ga prihvatiti… Sokal koristi sve prave termine. On citira samu elitu. Obrušava se na grešnike (belce, „stvarni svet“), aplaudira vrlima (ženama, opštem metafizičkom ludilu)… A rad je potpuno, neopevano sranje – činjenica koja je nekako promakla pažnji uvaženih urednika časopisa Social Text. Mora da ih je sada preplavio isti mučan osećaj kao Trojance jutro pošto su uvukli u grad onog lepog drvenog konja što su ga dobili na dar.Sokalov rad je urednicima morao delovati kao poklon, pošto je u njemu fizičar govorio o svim pravim stvarima koje su želeli da čuju, napadajući „postprosvetiteljsku hegemoniju“ i slične staromodne ideje kao što je postojanje stvarnog sveta. Nisu znali da je Sokal popunio rad nečuvenim naučnim besmislicama koje bi svaki recenzent s diplomom iz fizike odmah uočio. Rad nije poslat takvom recenzentu. Urednici, Endru Ros (Andrew Ross) i ostali, bili su zadovoljni što se ideologija izneta u radu podudarila s njihovom i verovatno im je laskalo što se pisac poziva na njihove radove. Za taj sramotni urednički posao dobili su 1996. Ig Nobelovu nagradu za književnost (parodija na Nobelovu nagradu).
Na stranu to što su se osramotili, i uprkos feminističkim pretenzijama, ovi urednici su dominantni mužjaci u akademskoj areni za kočoperenje. Sam Endru Ros ima dovoljno smelosti i samopouzdanja da kaže ovakve stvari: „Milo mi je što sam otišao s katedre za engleski. Ionako mrzim književnost, a katedre za engleski uglavnom su pune ljudi koji vole književnost“; i drske samozaljubljenosti da knjigu o „naučnim studijama“ započne sledećim rečima: „Ovu knjigu posvećujem svim profesorima prirodnih nauka koji mi nikad nisu predavali. Jedino bez njih sam je mogao napisati.“ On i njegova klika koja se bavi „kulturološkim studijama“ i „naučnim studijama“ nisu samo bezazleni ekscentrici s trećerazrednih državnih fakulteta. Mnogi predaju na katedrama na najprestižnijim američkim univerzitetima. Takvi ljudi sede u odborima za imenovanja, i demonstriraju svoju moć nad mladim akademicima koji možda potajno teže čestitoj akademskoj karijeri u nauci o književnosti ili, recimo, antropologiji. Znam – jer su mi mnogi rekli – da ima ozbiljnih naučnika koji bi progovorili kad bi smeli, ali zastrašeni drže jezik za zubima. Za njih će Alan Sokal biti heroj, s čime se mora složiti svako sa smislom za humor ili osećajem za pravdu. Uzgred, možda vam pomogne da shvatite, mada je u stvari nevažno, da su njegova levičarska opredeljenja besprekorna.
Posle čuvene podvale, Sokal je napisao detaljnu analizu prethodnog teksta koju je ponudio časopisu Social Text. No, urednici su očekivano odbili da je objave pa je izašla u drugom časopisu. U tom tekstu kaže da je u njegovom prvom radu, uz brojne poluistine, izmišljotine i nelogičnosti, bilo i „sintaksički ispravnih rečenica koje nisu značile baš ništa“. On žali što nije bilo više takvih: „Istinski sam se trudio da ih sročim, ali sam shvatio da, osim nekoliko retkih izliva nadahnuća, nisam za to nadaren“. Kada bi svoju parodiju pisao danas, sigurno bi se oslonio i na virtuozni računarski program Endrua Bulaka (Andrew Bulhak) iz Melburna: postmodernistički generator. Svaki put kada posetite Internet stranicu http://www.elsewhere.org/cgi-bin/postmodern/, ona će vam spontano generisati, koristeći nepogrešiva gramatička pravila, glanc novo, dotad neviđeno postmodernističko predavanje. Upravo sam otvorio tu Internet stranicu i program mi je napravio članak od 6000 reči pod naslovom „Teorija kapitala i podtekstualne paradigme konteksta“ autora „Dejvida I. L. Vertera i Rudolfa di Garbandjea s Katedre za engleski, Univerziteta u Kembridžu“ (ima tu poetske pravde, pošto su baš u Kembridžu smatrali da je prikladno da uruče počasni doktorat Žaku Deridi. Evo tipičnog pasusa iz tog impresivno učenog rada:
Onaj ko se prihvati izučavanja teorije kapitala, suočiće se sa izborom: ili odbaciti neotekstualni materijalizam, ili zaključiti da društvo ima objektivnu vrednost. Ako je valjano dijalektičko desituacioniranje, moramo izabrati između habermasovskog diskursa i podtekstualne paradigme konteksta. Može se reći da je tema kontekstualizovana u tekstualni nacionalizam koji obuhvata istinu kao realnost. U izvesnom smislu, iz premise podtekstualne paradigme konteksta sledi da realnost potiče iz kolektivnog nesvesnog.Posetite postmodernistički generator. To je doslovno beskrajan izvor nasumično generisanih, sintaksički ispravnih besmislica, koje se od pravih razlikuju samo po tome što ih je zabavnije čitati. Možete tako generisati hiljade radova dnevno, svaki jedinstven i spreman za objavljivanje, s numerisanim beleškama na kraju. Rukopise treba dostavljati „uredničkom kolektivu“ časopisa Social Text, s duplim proredom i u tri primerka.
Što se tiče težeg zadatka – vratiti katedre za humanističke i socijalne studije pravim naučnicima – Sokal i Brikmon su se udružili s Grosom i Levitom, pružajući tako iz sveta nauke prijateljsko i saosećajno usmerenje. Moramo se nadati da će neko poći njihovim stopama.
Ričard Dokins
Prevod: Ljubomir Zlatanović
Iz knjige „Đavolov kapelan“, Heliks, 2009